Psihološkinja i geštalt psihoterapeutkinja Valentina Nikolić za Ženski info savetuje roditelje kako da se nose sa izazovima sa kojima se suočavaju u toku nove školske godine i bore sa brigama koje ona nosi. Ona takođe govori i o prevazilaženju stigme koja je i dalje prisutna u vezi sa autističnom decom. U intervjuu ocenjuje stanje mentalnog zdravlja u srpskim sredinama na Kosovu, govori o nedostatku psihoterapeuta i mogućnostima za prevazilaženje tog problema. Tema razgovora sa Nikolićevom svakako su bile i žene žrtve nasilja i neophodnoj psihološkoj pomoći kada se radi o ovom pitanju. Ali na samom početku, ko je Valentina?
Valentina Nikolić rođena je 1980. godine u Gračanici na Kosovu, gde trenutno živi i radi. Gimanziju je završila u Prištini, a fakultet u Nišu na departmanu za psihologiju. Bavi se geštalt psihoterapijom. Ona o sebi kaže da je “nekada bila devojčica sa sela koja je sanjala velike snove, danas uspešna žena psiholog i geštat psihoterapeut”. Hobi su joj putovanja, a knjigu koju preporučuje je “Žene koje trče sa vukovima”.
Voli da gleda krimi serije kao “Doktor Bul”, ali i romantične filmove kao “Moj grčki dečko” ,kako sama kaže najčešće za vreme praznika. Mala Valentina je, kako navodi, sanjala da bude pevačica i sportistkinja. A onda u osnovnoj školi da postane nastavnica matematike . Želja da se bavi psihologijom došla je kasnije. Cilj joj je da pomaže ljudima, a najveća želja da se ostvari u ulozi majke.
Polazak u školu, brige i kako sa decom
Sa Valentinom Nikolić razgovarali smo na više tema, ali smo počeli od onih briga koje najviše muče mame kada im deca kreću u školu.
Sa polaskom u školu većina roditelja postavlja sebi to pitanje”Kako će se moje dete snaći, da li će biti prihvaćeno” i onda imaju i nerealna očekivanja i stvaraju dodatni pritisak kako sebi tako i svom detetu. Savet roditeljima je da se raduju polasku u školu isto kao što se i njihova deca raduju, a onda polako budite tu da podržite svoje dete ali i da postavite jasne granice i naravno ono što je jako važno sarađujte i gradite dobre odnose sa učiteljicama i učiteljima.
Vršnjačko nasilje je jedan od većih problema sa kojim se kao društvo suočavamo, ipak ostaje pitanje šta još možemo uraditi.
Nažalost znamo da vršnjačko nasilje postoji i da su strahovi odraslih opravdani jer često deca o tome ćute i vršnjačko nasilje se otkrije u nekoj odmakloj fazi. Izazovi su najčešće mediji i društvene mreže na kojima deca provode previše vremena i često bez kontrole odraslih (roditelja) na kojima se vršnjačko nasilje plasira, ubrzava i pojačava. Najvažnije je baviti se prevencijom odnosno da do problema ne dođe. U tome su ključne tri stvari : vaspitanje u porodici, zdrava socijalna sredina i emocionalna podrška u ustanovi (vrtići , škole).
Da li je dovoljno edukovati decu u školi o ovom vidu nasilja ili je potreban rad u još nekom domenu? Šta roditelji mogu da urade a šta nastavno osoblje?
Edukacija je važna , škole to redovno rade, veliki broj časova odeljenjskog starešine posvećen je ovoj temi, stručni saradnici u školi (psiholozi i pedagozi) organizuju posebna predavanja i radionice sa učenicima na ovu temu. Pomenula sam vaspitanje u porodici koje je jako važno, roditelji treba da posvete vreme koje provede sa svojom decom.Znamo da je škola obrazovno-vaspitna ustanova pa se deca i u školi uče lepom vaspitanju odnosno znaju jasna pravila i granice u ponašanju i ophođenju sa drugima kako vršnjacima tako i odraslima.
Kako Nikolićeva dalje navodi, deca koja su žrtve nasilja su često deca koja su emocionalno slaba i sa manje samopouzdanja zato o nasilju često i ćute. Zato nas je zanimalo kako kod dece raditi na samopouzdanju.
Samopouzdanje je vera u sopstvene sposobnosti, vrednost i mogućnost suočavanja sa životnim izazovima. Ono se ne rađa, već se gradi i vežba kroz svakodnevne navike i promenu načina razmišljanja. Savet za roditelje: pohvaljujte trud kod deteta a ne samo rezultat, dozvolite im da prave greške i ne prebacujte i kritikujte već pitajte dete šta sledeći put može da uradi drugačije, podržite samostalnost i odlučivanje ( izbacite ono “neka ja ću “), izbegavajte poređenje sa drugima, budite im model za samopouzdanje, naučite da negativan unutrašnji govor zamene pozitivnim.
Najčešći problemi sa kojima se kod dece u praksi susretala do sada su bili prihvatanje, kad dolaze iz druge sredine (škole), promene u ponašanju (emocionalne reakcije), promene u ličnom funkcionisanju(učenju).
Saveti za roditelje autistične dece
Što se tiče dece koja se susreću sa dodatnim poteškoćama u razvoju, kao što je autizam, zanimalo nas je ima li savet za mame i da li je potrebna dodatna edukacija na ovu temu u školama.
Nažalost, autizam odnosno stanja iz spektra autizma sve češće srećemo kod dece danas. Roditelji suočeni sa ovom informacijom dugo ne mogu i ne žele da prihvate, javlja se bura emocija od straha i ljutnje, pa sve do krivice. Kad pominjete edukaciju jako je važno da stručnjaci rade i sa roditeljima a ne samo sa decom jer autizam nije bolest koja se leči ili ne , već stanje odnosno sastavni deo ličnosti, način na koji dete komunicira, razmišlja i oseća.
Zato je, kaže, važno da roditelji prihvate i pomognu detetu da razvije veštine koje mu nedostaju.
Nikolićeva je podelila sa nama i savete za roditelje autistične dece a mi ih prenosimo u celosti:
- Otkrijte jake strane deteta i fokusirajte se na njih (neka deca vole muziku, sklapanje puzli) i koristite ih za učenje i komunikaciju.
- Uvedite vizuelni raspored u kući jer deca bolje razumeju ono što vide nego što čuju.
- Stvorite sigurnu rutinu , obroci, spavanje, terapija neka se odvijaju u isto vreme svakog dana.
- Prilagodite komunikaciju, neka rečenice budu kratke i jasne, dajte detetu malo vremena da procesuira ono što ste rekli pre nego što ponovite rečenicu-zahtev.
- Senzorno okruženje, odnosno ako dete ne podnosi svetlost i buku obezbedite mu mesto u kući gde se može povući i umiriti. Omiljena igračka ili slušalice mogu biti od velike pomoći.
- Naravno pre svega savet za mame (roditelje) da prihvate svoja osećanja, nemojte kriviti sebe i dajte sebi vremena da prihvatite dijagnozu.
- Oslonite se na stručnjake (izbegavajte alternativne terapije koje obećavaju potpuno izlečenje a nisu naučno dokazane).
- Ne zaboravite na sebe i svog partnera jer briga o detetu zahteva ogromnu energiju ako iscrpite sebe nećete moći da pomognete detetu. Podelite obaveze i odvojite malo vremena za sebe.
- Povežite se sa drugim roditeljima kroz udruženja.
- Ne stidite se sebe i svog deteta, tražite podršku svuda i na svakom mestu, odnosno krenite sa ranom intervencijom pre zvanične dijagnoze.
- Iskoristite mogućnost podrške u instituciji (vrtiću, školi), prilagođen plan rada, lični pratioc i pedagoški asistent.
Geštalt psihoterapija – kome je namenjena i čime se bavi?
Valentina Nikolić bavi se geštalt psihoterapijom i kako objašnjava za Ženski info to je vid terapije koji se fokusira na sadašnji trenutak.
Fokusira se na”ovde i sada “ ličnu odgovornost i holistički pristup čoveku. Ključni koncepti su : sada i ovde, svesnost, lična odgovornost, nedovršeni poslovi. Geštalt terapija je primenljiva u radu sa decom i odraslima kao i sa parovima i organizacijama .
Ona posebno izdvaja upravljanje anksioznošću, paničnim napadima i stresom, zatim rešavanje problema u partnerskim i porodičnim odnosima, kao i jačanje samopoštovanja i prevazilaženje unutrašnjih blokada. Tu je i proces tugovanja i zatvaranje emocionalnih priča iz prošlosti i lični rast i razvoj.
Potreba za psihoterapijom u srpskim sredinama na Kosovu i predrasude
Potreba za podrškom u okviru psihoterapije svakako postoji i u srpskim sredinama na Kosovu, slaže se Nikolićeva.
Potreba postoji kod svakog pojedinca odnosno kod svakog ko želi da se bavi ličnim rastom i razvojem i da bolje upozna sebe. Ako se vratimo na to da u sredini u kojoj živimo ima više stresnh situacija i izazova onda sami zaključite koiko je podrška psihoterapeuta važna.
Međutim, predrasude i neka vrsta stida na pomen mentalnog zdravlja i dalje su duboko ukorenjeni u naše društvo. Ono što ipak vraća veru u bolje stanje na terenu jeste da se svest o psiholozima i terapijama u određenoj meri menja.
Kada sam počela da radim u školi učenicima je predstavljeno da kod psihologa idu samo po kazni, pa mi je trebalo dosta vremena da ih razuverim i da shvate da je psiholog pomažući i da se kod njega dolazi po savet.
A danas učenici slobodno kucaju na moja vrata i traže savet. I samo još da dodam da ljudi sa niskim samopouzdanjem i oni koji više brinu o tome šta će reći “svet” nego kako se ja osećam retko se odlučuju za psihoterapiju i pate u tišini.
A kako se boriti protiv predrasuda, ima li ta borba uopšte smisla?
Borba odnosno smanjivanje ovakvih predrasuda je moguće kroz vidove edukacija u ustanovama , organizacijama, na tribinama i zajedničkim skupovima. Nažalost naš sistem ne prepoznaje i ne angažuje dovoljan broj stručnjaka koji bi se bavili ovom temom.
Postavili smo Nikolićevoj i jedno vrlo nezahvalno pitanje, da oceni stanje mentalnog zdravlja u srpskim sredinama na Kosovu. Ipak, sigurni smo da će se u njenom odgovoru mnogi pronaći.
Mentalno zdravnje je na niskom nivou u izolovanim sredinama, ljudi nemaju svest o tome kako sam ja, kako se osećam , već brinu kako da prežive , da li će imati sutra za hranu, da li smeju da izađu iz kuće i na kraju dana dobro je prošao je još jedan dan, sutra će biti bolje.
A svako sutra je sve teže i teže. U takvim sredinama najčešće se javlja strepnja i anksioznost odnosno stalna briga da nešto loše može da se desi. LJudi koji žive u izolovanim sredinama su često i depresivni jer su im dani isti i nema novina, uzbuđenja ili nešto o čemu bi mogli da pričaju i podele sa komšijama.
I pored velike potrebe Nikolićeva navodi da u našoj sredini nema dovoljan broj psihologa i psihoterapeuta.
U školi su psiholozi zatrpani papirologijom kao i to da po nekoj sistematizaciji sistem broji odeljenja a ne učenike pa jedan psiholog na veći broj učenika ne može dovoljno da se posveti svima.
Psiholozi u školi su podrška kako učenicima tako i roditeljima i samim nastavnicima.
U zdravstvenim ustanovama, ako bi sistem prepoznao značaj psihoterapeuta i uvrstio ih u sistematizaciju, onda bi ljudi mogli da besplatno koriste usluge kako što je u nekim zapadnim zemljama to prepoznato i priznato.
Žene žrtve nasilja i pomoć psihologa
Podrška ženama koje su bile žrtve nasilja je jako važna, smatra Nikolićeva i dodaje da žene koje su godinama trpele nasilje kako psihičko tako i fizičko, su emocionalno zbunjene , osećaju strah, stid , krivicu što je posledica traume.
Često su mi se javljale žene koje su dugo bile žrtve psihičkog nasilja, živeći pored manipulatora, egoiste i posesivca a da dugo nisu bile svesne toga.
Obično su oba partnera visoko inteligentni, funkcionalni u sredini a žena se najčešće obrati za pomoć kad dođe do tačke pucanja ili kad partner posle godina psihičkog maltretiranja pronađe novu “žrtvu” i odluči da ode.
Njena poruka ženama koje su bile žrtve nasilje je jasna.
Nasilje koje ste preživeli nije vaša krivica, prihvatite svoja osećanja, dozvolite sebi da tugujete, budete besne… svako osećanje je legitimno na putu oporavka. Naučite da kažete ne, odnosno postavite jasne granice. Ne stidite se da potražite kako podršku porodice, prijatelja , tako i stručnu pomoć.
Na kraju razgovora Nikolićeva je uputila poruku i svim čitaocima Ženskog infoa:
“Radite na sebi da muke bilo ne bi”.
