Danas se završava Svetska nedelja dojenja koja je pod sloganom „Omogućimo dojenje – napravimo razliku za zaposlene roditelje” trajala sedam dana, a sa ciljem da podigne svest i znanje o značaju dojenja. Statistike ipak upozoravaju da je globalni trend dojenja u padu, a u Srbiji je svega 13 odsto dojene dece do šestog meseca, podaci su Unicefa. Mame iz Gračanice kažu da nedostaje podrška i edukacija.
U srpskim sredinama na Kosovu nije bilo aktivnosti vezanih za promovisanje važnosti dojenja. Ova nedelja prošla je sakriveno i nečujno kako se ovde smatra da bi dojenje trebalo da izgleda. I ja sam se, moram priznati, suočila sa ličnim predrasudama po ovom pitanju onog trenutka kada je beba ogladnela van kuće. Uglavnom sam svoje i bebino vreme van iste ograničavala zbog dojenja i uslovljavala time da je neophodno da budemo kući da bi beba mogla da bude nahranjena. To usađeno shvatanje zapravo je plod učenja da je dojenje u javnosti odraz “nekulture”. Naime, ja nikada u Gračanici nisam videla ženu koja doji u javnosti! Prošlo je godinu dana konstantnog informisanja i učenja o ovoj veoma važnoj temi dok nisam uspela da svoju svest otvorim da je potpuno normalno da svoje dete nahranite gde god da se nalazim. Sada to i radim.
Stručne pomoći gotovo i da nema, ako je i ima u Domovima zdravlja, njihova promocija ne postoji, jer do sada nisam čula da je neka mama otišla u savetovalište u srpskim sredinama na Kosovu. Ako uopšte postoje trebalo bi da se više angažuju, jer mamama odavde neophodna je pomoć na više nivoa.
Prvi nivo je činjenično objasniti koliko je majčino mleko važno za bebu. Za RTS o tome je govorila dr Ljiljana Stanković, neonatološkinja i nacionalna koordinatorka Programa podrške dojenju. Ona ističe da je dojenje nastavak veze između majke i deteta, kao što je bila pupčana vrpca u stomaku.
Beba, inače, punih šest meseci ne može da vidi sebe kao osobu odvojenu od majke. Zato je ta bliskost ili potreba da bude uz mamu, da se hrani na dojci, nešto što je iskonsko i pravo i potreba svakog deteta.
Sve može fabrika da podesi, i minerale, i vitamine, i proteine, ali ono što ne može da dâ, to je imunološka komponenta.Mamino mleko luči antitela, luči imunoglobuline, leukocite, bela krvna zrnca. Mi zovemo to mamino mleko kolostrum – bela krv.
Dojenje ne samo da je važno za zdravlje deteta i njegovo emotivno-psihičko stanje i razvoj, već je , kako navodi dr Stanković, veoma važno i za zdravlje majke.
Žena koja se porodila i doji svoje dete ima mnogo manje krvarenje, manju anemiju, ima manju šansu da dobije karcinom dojke ili jajnika, kasnije i mnogo manju šansu za prelom kuka.
Dakle ne možemo da osporimo činjenicu da je dojenje važno, ono što je ipak problem je neinformisanost, trend, ili problemi zbog kojih majke odustaju od dojenja. Svoja iskustva sa nama podelile su mlade mame. Evo šta kaže D.E. iz Gračanice.
Sada sam super, kako je bilo prvih par nedelja, pokušavam i dalje, trudim se, ali imam sve manje mleka jer on neće da sisa, tako da jedino kako održavam laktaciju je izmlazavanjem ali i to je počelo da me opterećuje jer ostanem po ceo dan a on se navikava samo na flašicu. Bitno mi je da smo on i ja dobro i da je napredovao, jer je u početku baš gubio na kilaži, bilo je preteško.Sad smo se da kazem uigrali.
B.N. iz Sušice odgovore na važna pitanja potražila je na internetu od dostupnih sadržaja u vezi sa dojenjem.
Prvo nisam ni dojila jer sam bila ubeđena da žene bez “izraženih” bradavica ne mogu da doje . Nisam bila upućena. Onda beba plače haos, svekrva kaže on je gladan, tvoje mleko ne valja, ja mu dam dohranu on sve pojede ali se dere jos više i jače. Svaka žena može da doji svoje dete, neka lakše neka teže,svako majčino mleko je dobro za bebu ,nekad ga treba možda kombinovati sa dohranom ali je majčino ipak veoma važno. Bebe ne plaću samo kad su gladne, plaču i kad se prejedaju.
Majci je potrebna pomoć,i mnogo treba stručnog osoblja da mamama pomogne još u porodilištu, jako je bitan položaj bebe na dojku, jer dojenje je užitak-ne sme da boli.
Pojedine žene svedoče o strašnim metodama koje su prethodnih decenija korišćene u bolnicama kako bi ženama “izvukli” bradavice , špricevima. Prava noćna mora za novopečene mame. Mastitis je još jedna stvar koja mora da se izbegne i o kojoj medicinsko osoblje mora da informiše mame.
Veoma je važno kako naglašava dr Ljiljana Stanković za RTS da svega tri do pet odsto žena ima medicinski problem zbog kojeg nije u mogućnosti da doji.
To je veoma važno znati jer je to jako mali postotak, a žene uglavnom misle da ne mogu da doje. Ponekad ćete se začuditi šta upornost i strpljenje može da učini. A podrška je preko potrebna.
Položaj žena na Kosovu je nepovoljan kao i u ostatku Srbije, ali je što se tiče Srpkinja on dodatno opterećen pitanjima bezbednosti, ističe za Ženski Info Zorana Mihajlović. Ona navodi da se žene stalno pitaju šta muškarci misle o nečemu, a ne moraju i ne treba. Mihajlovićeva poručuje onima koji se bore protiv rodno osetljivog jezika da energiju usmere ka borbi protiv femicida, a za naš portal govorila je i o ličnim borbama kroz koje je morala da prolazi samo zato što je žena. Ali na samom početku, ko je Zorana Mihajlović?
Prof. dr Zorana Z. Mihajlović je rođena 1970.godine u Tuzli (Federacija BiH). Osnovnu i srednju školu završila je u Beogradu, a diplomirala na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, ocenom 10. Magistrirala je na istom fakultetu, a zatim i bila najmlađa doktorka nauka 2001. godine. Na istom Ekonomskom fakultetu svojim radom promovisana je u zvanje naučne saradnice, a zvanje docentkinje, potom vanredne profesorke ostvarila je na privatnom Univerzitetu „Džon Nezbit“, a zatim i bila imenovana za redovnu profesorku na ovom Univerzitetu.
Profesionalnu karijeru je započela u Prvoj ekonomskoj školi, a nastavila je u državnom preduzeću “Elektroprivreda Srbije”. U svojoj bogatoj karijeri bila je ministarka energetike i zaštite životne sredine, potom ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture da bi nakon toga bila imenovana za potpredsednicu Vlade i ministarku rudarstva i energetike. Autorka je i koautorka četiri knjige iz oblasti energetike i održivog razvoja. Svoje delovanje usmeravala je i na oblasti ljudskih prava pa tako i rodne ravnopravnosti. Posebno je, kako sama navodi, ponosna na Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost čije je formiranje inicirala 2014.godine. Posebno se bavila i stvarala uslove za bolji život žena na selu. Majka je jednog deteta.
Kada govori o pravima žena Zorana Mihajlović nas podseća da su to zapravo ljudska prava i da ovo društvo na to često zaboravlja. Ističe da su ona u Srbiji ugrožena, a pitanje je jako osetljivo i na globalnom planu.
“Ravnopravnosti nema ni u odrastanju, školovanju, niti tržištu rada, porodičnim i partnerskim odnosima. Žene u Srbiji, bez obzira gde bile, živele, radile, u gradu ili na selu nisu ravnopravne, i dalje potroše dva puta više vremena od muškaraca na neplaćene kućne poslove, često zlostavljane i ponižavane. Iako u većem broju upisuju i završavaju škole, fakultete i doktorate, teže se zapošljavaju i vrlo retko dolaze u situaciju da donose odluke, a plaćene su manje za isti posao u odnosu na muškarce, pa je posle penzioni jaz preko 50%. Stereotipi, seksizam, mizogenija, femicid jeste okruženje u kojem žive naše žene, u srpskom i dalje patrijarhalnom zatvoreno društvu blokirane komunikacije, sa visokim stepenom agresije u javnom govoru”, navodi Mihajlovićeva.
O položaju žena na Kosovu malo se zna, priznaje da je i sama ovo pitanje zapostavila dok je bila funkcionerka. Ipak smatra da ženama, a posebno Srpkinjama na Kosovu položaj dodatno opterećuju faktori koji su specifični samo za ovu sredinu.
Jednako nepovoljan kao i svih žena u Srbiji, i dodatno opterećen pitanjem bezbednosti i nesigurne budućnosti kada govorimo Kosovu i Metohiji. Najugroženije su žene na selu, žene sa invaliditetom i žene koje žive, na kriznim prostorima, kao što žive žene na KiM. Jedno je pitanje spoljnih faktora od bezbednosti do onih unutrašnjih – stereotipa i tradicionalnog razmišljanja. Žene su te koje najbolje znaju i osećaju i politiku države, i stanje u svojoj porodici. Stanje ženskih prava odslikava stanje u društvu.
Prema njenom mišljenju društvo i dalje ne shvata da time što će se poštovati prava žene neće umanjiti prava muškaraca, i tu je, kako navodi i najveći problem: shvatanje da je feminizam opasnost za muškarce.
“Mislim da mi nismo još uvek uspeli da sprskoj javnosti objasnimo da zalaganje za iste uslove, i ni manje ni više od toga, ne znači da nešto želimo da otmemo od muškaraca, niti znači da će muškarci imati manje prava, nego da će uslovi da se žene uključuju u društveni, politički, kulturni život biti jednaki. Ono što je tradicija, običaji i patrijarhat ne mogu se promeniti preko noći, već te promene jesu jedan dug proces. Možda najvažnije je da razumemo da to nije pitanje ni jedne vlade, nekog ministra, insitucije, to je pitanje svih nas, zajedničkog rada, od rođenja do smrti, od jaslica do posla i porodice.”
Feminizam nije psovka, kako mnogi tu reč doživljavaju u srpskom društvu naglašava Mihajlovićeva.
Prvo mislim da ljudi i ne znaju šta znači feminizam, već feministikinje zamišljaju kao neke žene koje vitlaju rukama i metlama, i mrze muškarce, što je potpuno pogrešno. Ima mnogo žena koje ne razumeju, a mušakraca koji se boje jer misle kako će im žene nešto uzeti. Ljudska prava, ako težimo slobodnom društvu moraju biti jednaka za sve članove i članice zajednice, i za nju i za njega. To danas nije slučaj, u Ustavu da, ali u realnom životu smo daleko od toga. Takođe ne treba uopšte da se obaziremo na to šta muškarci misle o ženama i o feminizmu. Jer nekako žene se stalno osećaju krive. Krive što su uspešne, krive što nisu. Krive što su privlačne, krive što nisu. Krive što su pričljive, krive što su ćutljive. Krive što su majke, krive što nisu. Žena je rođena slobodna i ima ista prava kao i muškarac.
Otpor prema rodno osetljivom jeziku koji se može čuti ne samo od muškaraca, patrijarha lično nego i od žena koji isti opravdavaju “čuvanjem jezika” Mihajlovićeva objašnjava kao duboko ukorenjeni patrijarhat i nazadnost bez shvatanja da je jezik “živ” i da podleže promenama kako bi išao u korak sa vremenom.
Zanimljivo je da nikom ne smeta da se kaže kasirka, kuvarica, spremačica, učiteljica, ali im jako smeta da se kaže predsednica, naučnica, profesorka. Rodno senzitivnim jezikom otvara se čitavo polje ukazivanja na mogućnosti koje mogu da pospeše dostizanje jednakih uslova za sve. I dok još nije bio donet zakon,koristila sam rodno senzitivni jezik, jer je to i način da se ukaže da postoji i drugi rod, ženski. A onima koji se sa toliko energije bore protiv rodno senzitivnog jezika je poruka, da kada bi bar pola te energije usmerili na borbu protiv nasilja nad decom i ženama, ne bi bilo mrtvih žena.
Pitanje rodne ravnopravnosti nije samo stvar sistema, države, ali i tu nedostaje volja od ministarstava do drugih institucija da se posvete pitanju stvaranja jednakih uslova i za žene i za muškarce, ističe Mihajlovićeva.
“Jer nije rodna ravnopravnost ako imate određeni broj žena u vladi, i onda to markentiški koristite da pokažete kako ste eto rodno odgovorni. Ne, rodna ravnopravnost je kada te žene koje su na primer u vladi imaju mogućnost donošenja odluka, i kada mogu da istinski utiču na posao koji rade, .. i ovo se odnosi na bilo koji segment društva. Danas to, čast izuzetcima, nije slučaj. Dodatno pitanje rodne ravnopravnosti se eksploatiše u političkim partijama, kao i državi, gde sa jedne strane imate političare kojima su puna usta priče o ženskim pravima, a onda na drugoj strani te političke partije ne sankcinišu čak ni svoje članove koji vrše nasilje nad ženama, primer je upravo SNS. Rodna ravnopravnost je zaista slika bez tona u političkom životu Srbije, medijski svima lepo, a suštinski niko se tome nije posvetio. Sve velike i važne društvene teme traže političku volju. Ovde je nema.”
Srpska napredna stranka, čiji je član bila i Mihajlovićeva, ima i svoje istaknute članove sa Kosova, a među njima ima i žena. Zanimalo nas je da li je iko ikada izvestio ovu stranku o položaju žena na Kosovu, da li je pomenuto stanje u porodilištu ili drugim mestima koja su “ženski problem” iako ne bi smelo da bude tako. Mihajlovićeva kaže:
“Tu smo ponovo na polju manipulacija i korišćenja naših ljudi koji žive na KiM. Nikoga nije zanimalo u samom SNS da se time bavi, niti je o tome bilo ikad reči. Iako sam bila u SNS, nisam bila partijski toliko aktivna jer sam bila u Vladi, i dugi niz godina sam vodila Koordinaciono telo za rodnu ravnoopravnost Vlade Srbije, i nikada se niko nije obratio. Međutim za tango je potrebno dvoje, i iskreno smatram to svojom greškom , jer sam morala da povedem računa o stanju prava žena na KiM, uopšte problemima sa kojima se suočavate.”
Na čelu opštine Gračanica je žena, što bi u smislu borbe za ženska prava trebalo da bude pozitivna stvar. Međutim to nije slučaj jer na temu rodne ravnopravnosti ni mi kao medij ne dobijamo odgovore. Šta o tome misli Mihajlovićeva koja je bila ministarka u više navrata? Zašto žene i pored toga što su na tako važnim funkcijama ćute?
Upravo ono što sam rekla, jer je slika bez tona, jer je postavljena ona ili bilo koja druga, koja je tu zbog nekog broja a ne da zaista uradi najbolje za društvo, grad i žene . Sa druge strane to je i problem, jer će svakoj narednoj ženi biti jako teško da dođe na istu poziciju, jer već postoji percepcija da dolazi opet žena koja ništa neće uraditi. Budućnost neće doći sama od sebe i mimo nas, već kroz zadatak na kome moramo da radimo. Ona mora biti ostvarena naporima svakog pojedinca.
Ipak, žene od integriteta veoma su važne za političke procese, među kojima je i onaj u Briselu. Žena ipak tu nema.
“Ako bismo gledali istraživanja, onda bismo videli da su žene posebno i mnogo sposobnije od muškaraca upravo po pitanju rešavanja konflikata i kriza, u celom svetu pa i kod nas. Ako gledamo sve što živimo, i znamo koliko je snage u svakoj ženi, onda ne treba ni da razmišljamo, žene od integriteta treba da uključimo u sve procese, posebno pocese od kojih zavisi budućnost i život svih ljudi na KiM. Jer ako smo vezani i za prošlost, i duboko volimo naše pretke, dužni smo, ne da čuvamo nepromenjenima one stare forme života, već da menjamo na bolje.”
“Jedino sredstvo služenja našim pretcima jeste stalni progres, napredak, razvoj. Kada govorim o KiM i želji da svima bude dobro na ovoj teritoriji, i Srbima i Albancima, i kad me zbog toga napadaju, imam samo jedan odgovor: istinska vera obavezuje, na promenu pravila života, svog i opšteg, u skladu sa budućnošću opstanka.”
Mihajlovićeva o pokušajima omalovažavanja, medijskim napisima, udaru na lično dostojanstvo
Kao ministarka u Vladi, ali i potpredsednica iste, tačnije kao političarka u Srbiji često je bila meta seksističkih komentara ali i medijskih članaka koji su bili usmereni na komentarisanje njenog ličnog života, izgleda, što se retko ili gotovo uopšte ne dešava političarima u ovoj zemlji.
“Uvek se setim 2004 gidine kada sam bila jedina žena u UO EPS-a, jer se u Srbiji i dalje poslovi dele na muške i ženske, gde sam doživljavala razne omalovažavajuće komentare. Slično je bilo i u vladi dugi niz godina, žene su tu ali dodatno moraju da se bore da im se čuje glas, da se njihove odluke razumeju i prihvate, mi se ustvari svaki dan dokazujemo, i to je za naše društvo više od poraznog.”
Što se neprimerenih tekstova u medijima tiče naša sagovornica kaže:
“Ništa tu nije bilo slučajno. Iza mene stoji moje obrazovanje, znanje, iskustvo i rezultati. Godine kada sam doktorirala na Beogradskom Univerzitetu, bila sam najmlađa doktorka nauka. Dok sam vršila javne funkcije, svi napadi koji su dolazili od pro vladinih medija na mene, bili su onda kada nisu mogli da me slome, i promene moje mišljenje, ne protiv argumentima jer ih nisu imali, već najgorim mogućim napadima na mene, porodicu, dostojanstvo. Onda su se bavili zavirivanjem u moje čarape, dekoltee, tašne, iako sam ja ušla u SNS sa 18 godna radnog staža, kao već vanredna profesorka, potpuno materijalno obezbeđena.. ali taj pokušaj degradacije, od toga da li sam našminkana ili nisam, debela ili ne, bio je način da se skrene sa teme problema u energetici, saobraćaju, evropskim integracijama .. to se dešava i danas, na društvenim mrežama. Ali sve dok radite, to vas prati ako ste žena, ali je to znak da dobro radite. Možda bih čak mogla reći i da sam im svima zahvalna, narpavili su samo jaču i snažniju osobu od mene, tek sad nepokolebljivu.”
Ženama zato poručuje da se nikada ne sklanjaju!
“Ne dajte na sebe, znajte koliko god svaka od nas učini na polju stvaranja jednakih uslova ne samo da će celom društvu biti bolje, nego smo sigurno napavile korak da bude bolje i lakše devojčicama koje dolaze”, zaključuje Mihajlovićeva.
U životu žena mnogo je “onih dana”. Ti su dani veoma izazovni, naporni i bolni, ali se o “tim danima” retko govori. Žene je neko ubedio da su grozne, prljave , tužne i ružne dok su u ciklusu, te se one već vekovima sakrivaju iza tamne odeće i lažnih osmeha kako bi prikrile nešto što je deo njihove prirode!
Kao danas se sećam. Kao mlada devojka imala sam jako bolne cikluse, imala sam ih i kasnije, ali jednom sam se od bolova i onesvestila u kombiju kojim smo išli do škole. Odveli su me u hitnu i dali neku infuziju. Trenutno mi je bilo bolje. Međutim, svakog se meseca to ponavljalo. Niko me nikada nije posavetovao da zbog toga mogu da odem kod lekara, jer to se ne radi, to jednostavno istrpiš. Dok sam jednom prilikom tako povijena i u strašnim bolovima trpela posetila nas je jedna bliska rođaka u pedesetim godinama. Rekla mi je: Hajde ustani, šta je to ležanje. Pa kako ćeš kada se udaš, rodiš, sigurno nećeš moći da preležiš jedan dan zbog tih stvari. Nisam imala snage da bilo šta kažem, malo sam bila i ljuta, ali tek mnogo godina kasnije razumela sam šta je htela da mi kaže.
Kao i ja, tako je i većina devojaka moje generacije, starijih ili malo mlađih prolazilo kroz slična učenja. O trpljenju su nas najviše učile žene, jer im je to uža specijalnost, teško da bi na ovu temu bilo šta saznale od muškarca. Na trpljenje mislim. Ljutile su se žene na žene zbog toga. Ali mislim da ne treba, jer i one su naučile da trpe jer su morale, ne jer su želele. Nisu imale muškarca koji bi rekao: “evo danas ne moraš sa mnom u polje, odmaraj”, ili “nemoj danas ti oko dece, evo ja ću ih savladati nekako”, “odmori, naspavaj se”, “lezi, skuvaću ti čaj”! Sve ovo misaone su imenice za sve naše majke, bake, tetke… Možda su se “vremena” malo promenila, tačnije mi smo ih promenile, pa su muškarci malo više saznavali o tome koliko smo zapravo u bolovima, fizičkim i psihičkim za vreme PMS-a i same menstruacije.
Iskustva žena sa Kosova su različita, međutim nevezano za starosnu dob ili obrazovanje u jednom se slažu- nema dovoljno sluha za sve ono što se trpi.
Imam velike probleme sa kojima se suočavam dva dana pre početka ciklusa, užasne migrene praćene povraćanjem, malaksalošću, nervozom….i svim propratnim hormonskim promenama u svesti, raspoloženju, celom organizmu. Jedino što mi je potrebno tih par dana, ili makar jedan dan, da moj muž bude kod kuće, ne na poslu…i uspem ja da to nekako izboksujem. Ali sam potpuno neshvaćena.
S.S. dalje objašnjava da njen suprug ne može uvek da uzima slobodne dane, i da njega na poslu ne bi razumeli kada bi rekao da je potreban ženi kojoj je loše zbog ciklusa.
Kada su moji simptomi slabijeg intenziteta, izdržim, ali kada je taj dan jako težak, do te mere da ja detetu ne mogu da spremim doručak, zaista očekujem da on svojim nadređenima kaže: “Ja uzimam slobodan dan, zato što mi žena ima ciklus!”
I nije da je ovo daleko od izvodljivog. Ukoliko muškarci mogu da podele sa nama brigu oko deteta nakon rođenja u smislu “porodiljskog odsustva” ne znam zašto bi se ovaj problem smatrao manje važnim. Ipak, mnogo je i zaposlenih žena kojima su neophodni dani za oporavak u toku ciklusa. Španija je prva zemlja koja je izglasala tri dana menstrualnog odsustva mesečno za sve žene. Ovakva šema, prva tog tipa u Evropi, podrazumeva da žene mogu tri dana mesečno, kada im baš i nije do posla, da provedu kako god žele dok se organizam ne vrati u normalu. To je tema o kojoj se ne priča toliko često, ili skoro uopšte, a Španija želi to da promeni. Bravo za Španiju!
I D.Š. takođe ima jake tegobe .
Za mene je takav dan prespavan, izgubljen, a to se dešava svakog meseca.
Treba li žene da tako olako kako reče D.Š. gube dane svakog meseca? Naravno da ne, ali su nam zato neophodni lekari koji će nas posavetovati, ali i lečiti.
Kao neko ko celog života pati od užasno bolnih menstruacija, imam da izjavim da naši ginekolozi i lekari ne da nisu stručni da tretiraju dismenoreju nego imaju samo dva saveta, rodi dete ili evo ti tona antibebi pilula. Uz to tona lekova za bolove.
podelila je D.S. sa nama svoje iskustvo.
Pojedina uverenja koja se usađuju u naše glave od malena veoma su štetna za naše fizičko i psihičko zdravlje. Među njima su najčešća ona koja polazi od teze “ne valja” a završava se hipotezom “jer ne valja”. Dakle, što bi mladi rekli, apsolutni nonsense (engleska reč za besmislicu). Evo jednog primera koji je sa nama podelila N.P.
Evo nećeš verovati. Trebalo je da posetim jednu tek rođenu bebu, i rekoše mi neke ŽENE da ne prilazim bebi jer sam dobila, pa će bebi valjda da izbije po licu neko crvenilo, ekcem, šta li i biće uznemirena. To se inače dešava u ovom veku, pre nekoliko meseci. Ali ne lezi vraže, to nije sve, sad ni kao trudnica ne smem da kupujem ništa bebi i porodilji, opet nešto ne valjda, ali se nisam informisala mnogo oko razloga samo znam da NE VALJA.
Verujte, nije smešno, tužno je. Pretužno! Zamislite ženu koja vam objašnjava da deo vas NE VALJA, to je inače deo koji ima i ona, ali to jednostavno NE VALJA, neko ju je ubedio. Tuga , prevelika!
Mnogo je problema. Prvi je ćutanje. Zato nemojte ćutati, recite im kada vas boli, neka ne bude samo naša stvar, jer nije samo naša stvar. Zajednička je, posebno zajednička za porodicu. Svi moraju da se potrude da vam bude što lakše da pregurate taj period. U svakom smislu. Posebno je teško devojkama, odnosno onima koje tek spoznaju šta menstruacija znači.
Nervira me brat koj nema osećaja u tom trenutku, mislim on jeste mlađi od mene, sad treba da krene u 8. razred, ali to se uči u 7. On to ne razume i uopšte mu nije jasno zašto to nešto ne mogu da uradim u tom trenutku. Što se ostalih tiče uglavnom nije loše ako im kažem da je ,,taj period u mesecu”, doduše mora da im se da do znanja da imam bolove..
Devojkama koje se prvi put susreću sa ovim delom svoje prirode ženski članovi porodice objašnjavaju o čemu se radi. To su uglavnom bake, majke, tetke i druge. Neke od njih, koje u proseku imaju oko 17 godina, podelile su svoja iskustva sa nama.
Kada sam prvi put dobila bilo mi je jako čudno, nekako se desilo iznenada i mislila sam da nešto nije u redu. U početku nije bilo nikakvih tegoba, ali vremenom sve teže podnosim, imam veoma jake bolove zbog čega sam prinuđena da svaku menstruaciju ispratim lekom protiv bolova.
Ne mislim da je sramota jer to nije nešto što mi biramo već nam je urođeno, mislim da to ne treba biti tabu tema i da se naprotiv o tome više priča i dele saveti kako pomoći onim devojkama koje kroz taj period jako teško prolaze.
objašnjava nam M.I.
Sve devojke sa kojima smo razgovarale na ovu temu smatraju da bi trebalo omogućiti ženama da budu slobodne za vreme ciklusa, ali i da nije sramota govoriti o menstruaciji. Što je verovatno i najveći pomak u ovom delu Evrope.
Jedna stvar u kojoj smo takođe zakazali je edukacija muškaraca u vezi sa ovom temom. Dakle, za sve one muškarce koji će se drznuti da ovaj tekst pročitaju do kraja i možda već ovde shvatiti da žena prolazi kroz naučno dokazane predmenstrualne sindrome, a posle i kroz jako bolan ciklus, evo šta možete uraditi:
pokušajte da umanjite nivo stresa koji oseća time što ćete ponuditi zagrljaj i nežnost, to uvek pomaže;
pitajte je kako je, da li joj nešto treba;
opskrbite je slatkišima;
skuvajte čaj;
uplatite spa dan;
pogledajte neki lep film, bez nasilja i tragedije.
Verujem da bi to bilo dovoljno za “brzu intervenciju”. Ali svakako edukujte se trebaće vam, to je sigurno, a i nama trebate sa predznanjem, ovi dani nikako nisu za objašnjavanje nego za razumevanje.
Šta je uopšte umetnost življenja ili joie de vivre? Uparavo tragom odgovora na ovo pitanje Džejmi Ket Kolan, spisateljica romana “Francuskinje i sreća”, kreće na put po Francuskoj. Njena baka, Francuskinja, umela je da prepozna i primeni radosti življenja, ali, kaže ona i njena majka nisu.
A kada je u svojim četrdesetim i pedesetim osetila da nije tako privlačna postala je jako utučena. Ovo nije bio slučaj sa mojom bakom koja je bila elegantna, imala mnogo stila i bila zanosna i u svojim osamdesetim.
deo iz knjige
Foto arhiva Ženski info
Spisateljica na poseban način kritikuje društvo u kojem su žene predstavljale ideal lepote samo kada su idealne težine, boje očiju, širine kukova i svega ostalog što je nametnula reklamna i modna insustrija. Ona zapravo u knjizi pokazuje da je umetnost življenja nešto sasvim drugačije.
Umetnost življenja je gest, doživljaj, prolazni trenutak koji se više nikada neće ponoviti.
navodi u knjizi Ket Kolan.
To zapravo znači biti prisutan i živ u običnom trenutku, to je saznanje da ništa ne traje večno. Tom mišlju Kolan upoređuje Francuskinje i Amerikanke, i dok njene sunarodnice jure za kupovinama i sniženjima, markiranim stvarima i torbama, Francuskinje odlaze na pijacu i kupuju samo ono što im je potrebno za to jedno veče, tu jednu večeru. A svaka je posebna.
Večera je posebna stvar, a vino obavezno.
U Americi je “vreme novac”, da li to znači da sve što nije u cilju zarade trošenje vremena uzaluud, pita se Ket Kolan. A upravo te male stvari kojima ne možemo da zaradimo materijalno, one čine lepotu života.
Sreća ima mnogo zajedničkog sa velikim srcem i razvijenom maštom.
Posebno su važne i jake poruke ženama, a to je pre svega da budu svoje i jedinstvene.
Potrebno je da neko bude hrabar, pomalo snalažljiv i da definitivno ima maštu i onda … puff. Svet se promenio i izgleda kao da se ta promena dogodila preko noći.
Ovaj roman odličan je izbor za čitanje na odmoru, na obali mora ili gde god da ste odlučili da isti provedete.
Postpartum ili postporođajno stanje žene najjednostavnije rečeno predstavlja sve ono što žena oseća, doživljava kroz emocije i misli u periodu nakon porođaja. Svetska zdravstvena organizacija ovaj period opisuje kao najkritičniju, ali i najzapostavljeniju fazu u životu majke. Šta je sa majkama na Kosovu? Govore li o onome što osećaju i misle, ili su i dalje sve to tabu teme?
Na osnovu jednog malog istraživanja koje sam u ovu svrhu uradila na društvenim mrežama došla sam do odgovora na gore postavljena pitanja. Naravno da sam do gotovo istih odgovora dolazila i u privatnim razgovorima sa ženama koje se trenutno nalaze u postporođajnom periodu. Svi ti odgovori izgleda mogu da stanu u onu jednu koju “žene, majke kraljice, Kosovke” odavde jedino i znaju i uče generacijama, a to je “Ćuti i trpi”!
Kao i za većinu stvari koje se tiču isključivo žena, kao što je menstrualni ciklus, tema o grudima, ili bilo šta što je vezano za njene genitalije i reproduktivni trakt veliki je tabu u našim , seoskim, zatvorenim geto sredinama. Takav je slučaj i sa porođajem i postpartumom. Primetila sam da žene u prisustvu muškaraca ne govore o “mukama” kroz koje prolaze dok se on opija, cepaju mu odeću i slavi rođenje. I dok se sutradan bez imalo srama priča o njegovom cepanju, njeno se ni ne pominje – jer sramota!
I mislim da tu počinje to nerazumevanje. Kada bi parteri češće prisustvovali porođaju i doživeli lepotu rađanja i trenutak pamtili kao porodica, sigurna sam da bi taj odnos mogao da doprinese zdravlju svih članova pa tako i posebno majke, tj.supruge. Međutim, to je ovde još jedno “no, no”, jer zaboga žene se stide od svojih muževa, a muževi se stide svojih žena. A drugo, brane ih žene, zamislite, rečima da su slabi da ne mogu da podnesu sam proces. Ne znam dal mi je bolesnije ili smešnije, al dobro. Dakle u trenutku kada počinje postpartum, tata slavi, mami kreće fizički, emotivni i psihički haos. A šta to znači?
Jedno od mnogobrojnih iskustava podelila je sa nama B.N.
“Sa prvim detetom se nikako nisam snašla oko dojenja,što se podrazumevalo da znaš, i onda sam kući izmlazavala, nisam spavala noćima,danima,i na kraju dobila mastitis, pa bolnica i lečenje. Kući naravno nemaš razumevanje jer jelte svekrva ti nije rod😁 muž radi, ni on blage veze nema kako da pomogne ili prepozna da sam ja daleko vec zakoračila u anksiozno-depresivni poremećaj,i nažalost to je trajalo dve godine dok mi se fizički nije odrazilo na zdravlje.
Tema dojenja je svakako tabu. I ja sam se strašno borila u početku i pored svega bila dodatno isfrustrirana i time. Ne znam koja je budala prva rekla da je dojenje sasvim prirodno i da dolazi spontano. Nije tačno! Dojenje je najlepša stvar na svetu, kada naučite kako da dojite pravilno. U suprotnom može da bude najgore iskustvo koje ćete pamtiti!
Foto ilustracija: Criativa Pix Fotografia on Pexels.com
Naša sagovornica, čiji smo identitet takođe odlučili da sačuvamo zbog privatnih detalja koje je iznela dalje navodi da postpartum ukoliko započne loše ostavlja trajne posledice na majku.
“Nažalost to postporođajno stanje ostavlja posledice za čitav život. I dalje imam napade panike, neretko budem depresivna, s tim da naučiš prosto da živiš sa tim i kontrolišeš svoje emocije. Moje mišljenje je da smo previše same u tome, da se sve očekuje od nas jer mi smo “majke”, mi sve to možemo same i možemo naravno,samo što prosto naš mozak to ne može da isprati nekad.
objašnjava nam B.N.
Još jedna jako važna stvar u iskustvu ove majke je ta da nas uče da mi kao majke “moramo sve same”! Šta nam uglavnom govore:
Ja sam 2,3,4 rodila ko mi ih je podizao? Pa ja! Što ti ne možeš? Šta ti fali, sada sve imate, a ne kao mi !
Pa ne zna otac kao majka! Ti moraš sve, pusti njega neka šeta! A i bolje ti je da nije kod kuće, samo ti pravi nered. Ovako sama sa detetom najbolje znaš!
Pa kako ne znaš da dojiš? Kakva si ti majka? Svaka PRAVA majka zna da doji dete!
Ne dojiš?! Pa kakva si to majka? Svaka PRAVA majka doji!
Muž ti ga presvalači? Strašno! A čemu ti služiš?
Ne može on da drži dete, on je muško, sramota je!
Otišla si na kafu? A gde ti je dete? Ko ga čuva? (Naravno da muškarca neće niko pitati gde mu je dete dok on pije kafu, jer podrazumeva se!)
Nastavi niz…
Neretko se porodiljama ocenjuje i fizički izgled. To iskustvo imala je J.J.
Najviše bole komentari poput: vidi koliki ti je stomak,moraš to pod hitno da se rešiš stomaka, ne stoji ti, ti si mlada,…polako bre ljudi ja imam ogledalo, vidim šta mi stoji i šta ne, ali isto tako i znam da imam i dodatne zdravstvene probleme, koji me sprečavaju da ja sad budem na nekoj strogoj dijeti, vežbama,.. LJUDI GLEDAJTE SVOJA POSLA, SVOJ ŽIVOT…
Dakle, ne da ne mogu da budem na strogoj dijeti nego prosto NEĆU! Izgledam onako kako bi trebalo da izgledam! Hajde da od sada naš odgovor na ovakve komentare bude drugačiji. Recite im da se postide što uopšte komentarišu izgled porodilja. Kod mene je situacija bila suprotna. Ja sam zaboga bila premršava, pa su mi davane dijagnoze različitih vrsta kao da sam bolesna.
Žene moraju da nauče da kažu ono što pre svega osećaju, ono oko čega imaju dilemu, a posebno da zatraže pomoć kada im je to potrebno! A partneri bi MORALI malo više da slušaju i gledaju oko sebe, da se više uključe u odgajanje dece, jer , zamislite, to ne podrazumeva samo povremeno igranje sa njima, već i zadovoljavanje njihovih osnovnih potreba, o učenju da i ne govorimo.
Samo srećna i mentalno zdrava majka može lepo da se stara o svojoj deci. U svakom drugom slučaju deca će osetiti sve što majka oseća, a doživljene traume će manifestovati kad odrastu u svom ponašanju.
A šta može da se uradi još danas? Pre svega neophodno je da stručno lice, u ovom slučaju psihološkinja ili psiholog koji će biti dostupni u porodilištu razgovaraju sa vama nakon porođaja.
Drugo, podrška članova porodice, posebno supruga je od ključne važnosti u ovom procesu. Muškarci ČEŠĆE pitajte svoje supruge kako se osećaju i šta im treba! I kada vam kažu potrudite se da im pomognete!
Treće, žene moje drage, posebno svekrve, nemojte biti loše prema svojim snajama samo zato što je vaša svekrva bila prema vama, obrnite igricu, i baš uradite sve da njoj bude lakše, jer prošle ste kroz to.
Majke, ne stavljajte visoke standarde pred svoje ćerke koje su se tek porodile. Sećate se šta vam je najviše trebalo, da! Onda im samo to pružite! Biće dovoljno.
Najčešće postavljano pitanje osobi (srpske nacionalnosti) sa Kosova od strane sunarodnika van Kosova je “Kako se živi dole, ali stvarno?”. Ovo “ali, stvarno”, ne moram da objašnjavam, većina ne veruje medijima, iako ih slepo prati, zato ih od onih koji imaju ličnog iskustva zanima istina, u medijima je nema.
Poenta ovog teksta je prvi deo rečenice. Dakle, živi se mizerno, ako pogledate sa strane. Zatvoreni smo kao u kakvom logoru, ali ne samo spolja žicama koje se ne vide već unutra u našim glavama. Mnogo smo ograničeni, i jedni i drugi. Mrzimo se i dalje, jer većina tako uči decu. Dakle živimo zatvoreni, u strahu jedni od drugih, pod konstantnim stresom od eskalacije takve zategnute situacije, često bez struje, vode, sa užasnom putnom infrastrukturom i još gorom kanalizacionom mrežom. Lečimo se u improvizovanim kontejnerima, iako se deklarativno prema navodima medija i predsednika zapravo lečimo u bolnici po najvišim evropskim standardima, samo što mi to ne vidimo i ne osećamo. Al to je već naš problem!
Mnogo je tu problema, čini se da se samo o njima i govori. Međutim, ja sam što kažu ovi mlađi naraštaji “obrnula igricu”. Kada mi postave pitanje, posebno onako sažaljivo da gotovo prelazi u poniženje “Kako je dole, ali stvarno”, ja kažem “Prelepo, ali stvarno!”, na neočekivanje i čuđenje pitatelja!
Jer hajde da sagledamo situaciju realno. Ja ovde imam dom, tačnije dva, kao u ostalom i svaka žena. Jedan u kojem sam kao devojka živela, i drugi koji sa suprugom i detetom gradim. Žene su zaista bogate duhom! Dakle, imam i dvorište, cveće, voće i povrće, organsko, zdravo! I u svom malenom domu imam mir koji mnogi gde god bili nemaju, a imaju sve ostalo.
U odnosu na njih, ja nemam slobodu kretanja, jer je problem u glavama svih nas koji ovde živimo, kada bi se te glave oslobodile svi bismo se oslobodili! “Ovo je najlepše podneblje na svetu, ima četiri godišnja doba, ima sve, ali nismo svesni da imamo sve!”, rekao mi je jednom prilikom u intervjuu koji smo radili Enever Petrovci, albanski glumac sa Kosova.
Dakle, hajde da sledeći put, pre nego zakukamo kako smo ubogi Kosovci koje neko maltretira već decenijama, pokušamo da promenimo tok misli. Svako od vas ko i dalje živi ovde živi iz jakog razloga! Jer se u ovakvim uslovima ne živi sa slabim razlozima. Dakle, znamo da imamo veliki razlog, a on je ljubav i mir u srcu, tu u svom parčetu raja koje smo gradili godinama. Kada bi svako od nas, nevezeno za nacionalnost, religiju , boju kože i jezik, samo pomislio koliko bi slobodan život prijao svima možda bi jednom i shvatili da imamo sve ali ne umemo!
Zato je današnja motivaciona poruka :
“Zagledaj se dobro u ono što imaš, nekome je to što ti imaš ništa, a nekom je previše. Percepcija je suština! Zato probaj da percipiraš pozitivno, da bi mogla ga očekuješ samo dobro”
Porođaj, trenutak kada je žena najbliža Bogu! Porođaj u Gračanici, trenutak kada je žena najbliža onoj “jao Bože”!
Šalu na stranu. Porodila sam se u Gračaničkom porodilištu (Kliničko bolnički centar Priština sa izmeštenim sedištem) tačnije na Ginekološko-akušerskoj klinici, bar se tako zove zvanično. U martu, na svoj rođendan rodila jednog dečkića od 3 kile, sad je veliki “momak” ima godinu i nešto. Elem o porođaju nemam mnogo da kažem sem da je ženama u prirodi da rađaju pa mu to i pored onolike brige dođe veoma spontano i jasno. Ali tu je i moja prva nelagoda oko ovog podneblja i načina na koji se gleda na porođaj.
Ja sam na porođaj otišla srećna, uzbuđena i “važna”, jer čoveče ja ću roditi život! To možemo Bog i ja! Kad kažem ja, mislim žena! To nije mala stvar. Posle devet meseci upoznaćemo se! Velika je to stvar, bar za mame, bar za žene! Međutim, tamo kao da uđete u bolnicu da bi se od nečega lečile. Sve je po protokolu, lica su uglavnom namrštena i mrzovoljna, samo vam kažu šta da radite i to je to. Sve izgleda kao da ste od nečega, daleko bilo bolesni, a ne da rađate. Sve sam bliža onim porođajima u kadi sa dulama, evo Boga mi. A da ne pričam o tome da kada se porodite samo dobijete “dizanje u vazduh” novorođenčeta i babica vikne “živo muško!” Nema sestro slatka ni da zagrliš, ni na grudi da staviš, da poljubiš. Ne, dok ga ne izmere, prebroje prste i pregledaju nema ga! Mislim da sam ga videla tek ujutru, a porodila sam se uveče u 18h. Celu noć svakako nisam spavala, jer skok adrenalina učinio svoje. Dakle, što se emotivno-senzitivnog dela tiče, osećaj je kao da si došla da završiš sa intervencijom i to je to! Hladno i previše bezosećajno!
Poput emotivnog momenta, ono što čini značajnu nelagodu svakako su i uslovi. Temu porođaja u Gračanici pokrenula sam na svom Instagram profilu, sada ću vam, anonimno, preneti komentare žena koje su podelile svoja iskustva. Naravno, iza svake rečenice postoji osoba čije je ime poznato redakciji ali zadržavamo pravo da ista ne objavimo.
Ono što sam mogla da primetim pre svega jeste da žene odavde nisu dovoljno osnažene da se javno usprotive ovakvom sistemu. Ja sam iznela samo par detalja, da kada sam se ja porađala nije bilo tuša u kupatilu, da je buđ bila veća od prozora u sobi gde smo bile smeštene, da su spavaćice pohabane i isflekane. A onda je usledila reakcija. Jedna od žena koja se javila napisala je:
“Bravo svaka čast za pokrenutu temu! Dva porođaja imala tamo, neljubazni užaš, svetla u kupatilu nema, čaršafi ispod mene pocepani i spavaćicama i da ne pričamo bilo me je stid. Aparatura užas, CTG jedan normalan nemaju.. Sve u svemu tužno.”
Kupatilo porodilišta u Gračanici Kupatilo porodilišta u Gračanici Kupatilo porodilišta u Gračanici Izvor: Lična arhiva čitateljke portala
Većina se žena slaže da su uslovi jako loši i nedostojni ovakvog čina, ali po svemu sudeći bilo je i žalbi na račun medicinskog osoblja.
Jesi imala gde da okačiš peškir nakon tuširanja? I da li ti je kanta za brisanje poda bila tik uz obraz? Super užitak! A rana peče, bradavice pucaju, ne znaš kako dete da podojiš, a niko da priđe, sestre te kiselo gledaju sa nimalo empatije. Ne donose ti noću dete na 3 sata za podoj, navodno, da se odmoriš ( u stvari, da se oni odmore).
Što se mene tiče, ja sam imala jako neprijatno iskustvo upravo u tom momentu “nadolaženja mleka”. Bila je tu jedna Marija, Bog je blagoslovio, celu je noć bila sa mnom. Ali zato je jedna sestra bila jako bezobrazna i gruba da sam se umalo onesvestila. Znam joj ime, ali ne i prezime. Kada budem saznala verovatno ću objaviti da znate od koga da se čuvate!
Tri porođaja u Gračanici i na sva tri sam super prošla što se tiče prirodnog toka, ali higijena i sve ostalo je bilo užasno! Sećam se spavaćicu koju sam imala nisam znala dal da je držim napred ili pozadi sva je bila otvorena pocepana a svoje naravno ne smeš da obučeš ni u kom slučaju! Pocepane posteljine i navlake. A sestre samo čekaju noć da padne i da uhvate slobodan krevet da spavaju!
Hrana u porodilištu u Gračanici
Problem koji je ovde gorući su lekovi! Dakle, ja se ne sećam kad sam otišla u Dom zdravlja da se od nečega izlečim, prehlada, virus, a da nisam morala da kupim sve. Kada sam primala injekcije i to sam kupovala. Sećam se da za vreme korone u bolnici nije bilo ni vitamina C, pa smo kupovali i donosili u ampulama. Eno ih još u fioci. Ali da se vratimo na temu. Ja nisam kupovala ništa u porodilištu od stvari koje je navela sledeća žena, ali njeno iskustvo je takvo.
Mi smo isto tako prošli pogotovo ovde jer ovde nemaju prvo osnovne stvari znam po sebi gazu nemaju, nemaju lekove.
Možda jedino dobro u celoj mojoj priči o porođaju je odnos doktor-porodilja. Za to veliko bravo našem doktoru koji je inače i načelnik ginekologije u Gračanici. Sa tim se slaže mnogo žena.
Doktori su nam dobri stručnjaci uglavnom… ali, uslovi nula..gde nam se deca rađaju bre??? Zašto se za to niko ne pita… ono je užas..ni na šta ne liči… bljak, grozno je svee.. toalet izvor zaraze!!! Ma i sve ostalo.
I da se razumemo često su i doktori ove probleme iznosili javno, posebno nedostatak lekova i materijala za rad, ali se to nikada nije moglo čuti na medijima sa većom gledanošću.
Jasno je iz ovoga da su žene i te kako izrevoltirane, tretmanom i uslovima u porodilištu u Gračanici. O lošim uslovima izveštavali su i ovdašnji lokalni mediji ali čini mi se retko i nedovoljno. Ne krivim ih, žene ne žele da pričaju javno, jer se boje od osvete na sledećem porođaju. Na kraju krajeva naučile su da ćute i trpe, da spuste glavu kada ih opsuju, ošamare, kada se zbog grubosti sestara gotovo onesveste, naučile su dobro da stisnu zube i da umesto slave život i lepotu rađanja , naučene su da trpe bol, nepravdu, poniženje samo zato što je sistem loš, a ljudi potpuno neempatični!
Verovatno smo svi bar ponekad bili nepromišljeni i neprimerenim pitanjima pokušali da narušimo tuđu privatnost. Međutim, takvi nepromišljeni potezi mogu da nanesu veliku emocionalnu štetu. Toga moramo biti svesni kada naredni put pomislimo da nekoga osudimo što nije u”ukalupljen” u neke već postojeće norme, koje ne moraju nužno biti dobre ili obavezne, podrazumevane.
Zato vam danas preporučujemo jednu izvrsnu kolumnu Branislave Antović Aleksić, koja je u njoj podelila i deo sebe i svog bića, svoje tuge, nemoći, ali i snage i hrabrosti. Zato je ona naš ovonedeljni izbor kao i svaka hrabra žena koja se nosi sa hiljadu tona tereta na plećima koja i dalje stoje ponosno i čvrsto.
Kolumna je objavljena na portalu Danas-a, pod nazivom “Poslanik zla” .
To su ti srpski domaćini kojima je žena dobra samo ako je plodna i ako će da podari kojeg muškog naslednika (ne valjaju ni one što rađaju žensku decu, razume se). To su te domaćice ogrezle u internalizovanoj mizoginiji kojima ništa nije ni draže ni milije do da izgovore “nerotkinja” i “jalova” za svaku ženu koju poznaju, a koja ne može da ima decu. “Kurva” je, razume se, rezervisana za one koje svesno odluče da se ne udaju i nemaju decu.
Mesto radnje Boston, vreme 1967. godina, glavna junakinja Ketrin Švicer.
Ketrin Švicer, tada studentkinja novinarstva, ušetala je ili bolje rečeno utrčala na Bostonski maraton i pored zabrane koja nije dozvoljavala ženama da budu deo ove trke.
Na četvrtom kilometru trke Ketrin je bila primećena te je direktor maratona izašao sa svog mesta u publici, otrčao do nje i gurao je vičući: “Izađi dođavola sa moje trke!” Kanije je Švicerova u svojim izjavama potvrdila da je sa tim čovekom, po imenu Đžek Sempl postala prijatelj.
“To je čovek koji je, bez obzira na to kako gledate, promenio moj život. Kada sada pogledate, promenio ga je na bolje. Tada, pre 50 godina, bilo je to neprijatno za mene, ali sada kada se osvrnem na taj događaj – to je bilo nešto najbolje što je moglo da mi se dogodi.”
Ketrin je i pored ovakvog incidenta nastavila dalje sa trkom, a usled te pometnje nastala je i fotografija koja je jedna vrsta ikone za pokrete koji se bave pravima žena.
Bostonu je trebalo još pet godina da dozvoli ženama da budu deo maratona, pa ih je tako 1972. bilo svega 9 u trci, a muškaraca je tada bilo 1210. Ipak, Ketrin Švicer postala i simbol ženske snage u sportu.
Foto: Kevin Winter/Getty Images for The Billies
Pola veka kasnije, 2017.godine Ketrin Švicer ponovo se pojavila na Bostonskom maratonu i tom prilikom za CBS izjavila:
„Završila sam trku, kao i pre 50 godina. Mi smo ovde da promenimo položaj žena u društvu. Zamislite šta bi moglo da se dogodi u narednih 50 godina.“
Ova priča samo je potvrda dugotrajne borbe za prava koja ženama isključivo osporava “muško društvo”. Setimo se samo da je Bečka filharmonija tek 1997. godine prihvatila prvog ženskog člana orkestra.
Čemu nas uči Švicerova: Nikada ne odustajte od “trke” samo zato što vam muškarci kažu da “ne možete”! I neka vam onaj koji vas “gura” sa trke postane prijatelj jer bez njega ne biste pronašle prirodnu snagu koju posedujete a koju je bilo potrebno probuditi!
Na ljubljenje prosečno potrošimo 15 dana tokom života, a najduži poljubac na svetu prema Ginisovoj knjizi rekorda trajao je 58 sati, 35 minuta i 58 sekundi.
Ovaj dan počeo je da se obeležava u Velikoj Britaniji, a sada ga ceo svet slavi kao dan rezervisan za poljupce. Na ovaj dan se možemo prisetiti i zanimljivih činjenica o poljupcima.
Ono što većina vas verovatno zna jeste da se tokom poljupca otpušta hormon sreće – oksitocin koji vas čini poletnim i lepo raspoloženim. Ali da li ste znali da na ljubljene potrošimo oko 15 dana života, a istraživanja su pokazala da se ovom “aktivnošću” produžava životni vek, pa tako ako muškarac poljubi svoju partnerku bar jednom dnevnom svoj život produžuje za 5 godina.
Jedine životinje koje se ljube u usta su šimpanze, orangutani i mačke, a strah od poljubaca i ljubljenja zove se filematofobija.
Danas probudite sreću poljupcima kojima ćete obasuti voljene osobe.
ŽENSKI INFO 