Prema aktuelnim kosovskim zakonima porodiljama su prava toliko umanjena da se pre odlučuju na prisustvo na poslu nego na porodiljsko odsustvo.
Mnogo je žena iz Gračanice i okolnih mesta koje rade u kosovskom sistemu. Za one koji ne znaju u srpskim sredinama i dalje funkcioniše i srpski sistem institucija, ali samo neke ispunjavaju svoju funkciju. Ipak, ono što verovatno ne znate je to da su u kosovskom sistemu plate mnogo manje, ovde ih zovu “vaučeri”. Recimo, medicinska sestra ili tehničar u srpskom sistemu će uskoro , sa silnim povećanjima koja su najavljena, imati oko 100.000 dinara. Dok će za isto radno mesto, sa istim radnim vremenom u kosovskom sistemu plata biti oko 400 evra. Prosečna zarada na Kosovu je navodno 450 evra. I kao što je na primeru plata kosovski sistem je jednako lošiji i u smislu porodiljskog odsustva ako se poredi sa srpskim sistemom.
Dakle, porodiljsko odsustvo po ovom sistemu traje 12 meseci. Prvih šest meseci porodilji se isplaćuje 70 odsto od zarade, sledeća tri meseca50 odsto od prosečne plate na Kosovu, a poslednja tri meseca su , kako zvanično piše, besplatna. Kako je formulisano trebalo bi da su žene srećne jer su bar nešto od tog sistema dobile “besplatno” , pa neka je to i njihova plata, tačnije ne plata!
Ako uzmemo primer sa početka ovog teksta, žena koja je recimo medicinska sestra, ima primanja od 400 evra (možda i malo manje ali hajde da računamo ovako), odluči da drugi put postane majka na Kosovu. Ako tome pridodamo da je jedina zaposlena, odnosno da joj suprug ne radi, a da pritom ima još jedno dete kući priča dobija neophodne detalje. Prvih šest meseci primaće 70 odsto od 400 evra, što je 280 evra. Sledeća tri meseca, s obzirom da je prosečna plata na Kosovu 450 evra primaće 50 odsto od tog iznosa, što znači 225 evra. A poslednja tri meseca jedno veliko NIŠTA. To je način da Vlada Kosova “kosovskim majkama” kaže “hvala” što rađate na ovom prostoru. Naravno da sam ironična. Zar vi ne biste bili da živite sa manje od 300 evra u džepu, dvoje dece i troškovima koji prevazilaze granice normalnosti.
Šta onda žene rade?! Sa onim novcem što im se i daje nekako se i pomire, ali poslednja tri meseca prekidaju porodiljsko odsustvo, mnoge se na posao vrate i posle 6 meseci, jer je neizvodljivo da žive sa tako malim primanjima. Ostavljaju bebe na čuvanje svekrvama, majkama a one koje nemaju kome upisuju dete u vrtić i sa devet meseci! Dakle, primer sa početka teksta postoji i evo šta M.M. kaže za naš sajt.
Predaš je tamo vaspitačicama ona ne zna šta je snašlo,nema pojma gde je, šta je.Sreća pa je bila mirna beba pa se brzo i navikla. Mi moramo tako jer je moja plata jedini stalni izvor prihoda, već skoro deceniju sam u tom sistemu i veoma je loše i nepravedno.
piše naša sagovornica M.M.
Nepravda retko zaobilazi sve majke na Kosovu, problemi su nam isti te na razlike retko i mislimo. Time se uglavno bave muškarci jer se njihovi izvori prihoda ne “kažnjavaju” odlaskom na porodiljsko.
Foto: Priština, avgust 2023.
Trebalo bi pomenuti i da se sve ovo, ovde bi rekli “beneficije” a sve su samo ne benfit, odonose na one majke koje radni odnos ostvaruju preko ugovora o radu. Međutim, ima i onih koje su na “Ugovoru o privremeno povremenim poslovima” te za njih ne važi apsolutno ništa od navedenog. Žene uglavnom posle porođaja moraju da se vrate na posao, a od poslodavca zavisi koliko će biti korektan.
O ovim problemima žene ne govore javno jer “ćuti i radi” je krilatica koja se i dalje koristi. Ili ona “bar imaš posao, znaš li kako je teško doći do posla danas”, “istrpi, dete će da poraste, ništa neće da mu fali” i tako dalje.
A znate šta, faliće mu mama, ljubav, bliskost, nežnost, sve ono što niko ne ume kao mama i što je neophodno za emotivni i mentalni razvoj deteta.
Ako brinete o boljitku ovog društva, neophodno je da majkama date mogućnost da se oporave i da se na miran način bave svojom decom, sistem je u obavezi da majkama to omogući. U suprotnom nije sistem nego njegova imitacija.
Trebalo bi naglasiti da je u cilju “ekonomskog oporavka” Aljbin Kurti, aktuelni premijer Kosova, 2021. godine pokrenuo inicijativu o isplati pomoći porodiljama. Nezaposlene porodilje ostvaruju pravo na 170 evra u periodu od šest meseci, a zaposlene isti iznos u periodu od tri meseca.
I to vam je to. Da li je dovoljno, majke će reći nije, ali ih niko ne sluša ili nisu još dovoljno glasne!
Ponedeljak je. Počela je još jedna radna nedelja. Na poslu te već uredno čeka hrpa obaveza koje moraš da rešiš, nezadovoljni šef koji takođe nije želeo na posao i saradnici koji su umorni od vikenda koji je naravno kratko trajao. Zažmuri i pritisni delete!
A sada restart. Sve ovo što sam navela možda je slučaj u većini kolektiva ovde, jer prema zaostaloj logici posao i treba da je dosadan i težak, u suprotnom se ne računa da je posao. Zato je potrebno da razmišljate van okvira koje vam nameće društvo.
Baš danas odlučiti da ćeš se sutra potruditi da ne razmišljaš negativno i ne očekuješ samo loše, već da na posao odeš nasmejana i trudi se , a ovo je jako važno, da te ništa sem posla ne opterećuje. Ukoliko si “omašila” i nalaziš se na radnom mestu koje uopšte ne voliš, posao radiš samo zbog finansijske sigurnosti, onda razmišljaj o tome koliko je divan osećaj kada si finansijski nezavisna. Planiraj u šta ćeš uložiti tako teško stečeni novac, planiraj lepe stvari. Biće ti lakše, videćeš!
Ali ako nema ni jednog razloga zbog kojeg bi dolazila na posao onda je vreme da razmisliš da pronađeš drugi. Samo se na ovim prostorima i dalje živi u zabludi da je “državni sistem” najbolji. Možda i jeste, ali za koga. Ako si osoba koja ne želi mnogo da radi, a da zato bude plaćena, da bude okružena sličnim profilima nezadovoljnih onda je to pravo mesto za tebe. Ali ako nisi taj tip, ako žarko želiš da ispuniš svoje snove i od toga lepo zaradiš, onda je pravo vreme da napraviš biznis plan i počneš da ganjaš svoj idealni posao. Znaš koji je to posao, onaj koji je zapravo uživanje.
“Kako preživeti stres” štivo je koje bi trebalo da bude deo “obavezne literature” u jednom delu školovanja. Zbog obima teme i stručnih procena možda bi najbolji uzrast bio studentski. Ali sigurno je da bi svaka žena trebalo da bar jednom, ako ne i u više navrata, pročita knjigu dr Džordžije Vitkin, a evo i zašto.
Tokom osamdesetih želele smo sve da radimo. Devedesetih smo otkrile da i moramo sve da radimo. A sada shvatamo da jednostavno ne možemo više.
Deo iz knjige “Kako preživeti stres”, dr Džordžija Vitkin
Foto: Ženski info
I zapravo u svim novim ulogama, koje su samo pridodate onim već postojećim, žene su samo gomilale teret koji je već bio pretežak. Stres je nešto što oduvek postoji i što će uvek postojati, međutim u “muškoj eri” uglavnom se govorilo isključivo o “muškom stresu”. Ova knjiga se bavi “sindromom ženskog stresa” koji je u mnogome različit od svog “muškog kolege”.
Puno radno vreme provodila sam pod stresom, a pola radnog vremena u osećaju krivice…Kao i većina zaposlenih majki i mene je proganjala lista raznih “trebalo bi”.
Muškarci i žene se potpuno različito i “preispituju” o svojim odlukama, živortnim nedoumicama. Mnoge stvari u životu odrasle žene zavise od vaspitanja, odnosno većina njenih preispitivanja i samokritike dolazi iz perioda kada je bila dete. Vaspitavanje dva različita pola potpuno je različito zato prema istraživanjima koja se navode u knjizi, “od osamnaestog meseca života devojčice bolje kontrolišu svoju narav od dečaka”. Mnoge stvari su i urođene i “dar” su samo ženi.
Ženama je priroda podarila tri složena fiziološka procesa za koje kod muškaraca ne postoji ekvivalent: menstruaciju, trudnoću i menopauzu. To je deo dara – reprodukcije, ali su i uzročnici stresa.
Spisateljica na veoma jasan i činjenicama potkovan način objašnjava svaki od ova tri procesa i prilazi im kao uzročnicima stresa, koji muškarci nekada nisu prepoznavali, pa tako nije ni nauka. Sada su se stvari bar malo promenile.
Žena kroz život prolazi različite stresne situacije. Venčanje je jedna od njih, menjanje doma, navika i života. Kada se žena ostvari kao majka još jedan je veoma snažan period stresa. Novi posao ili odlazak sa starog, selidbe, razvodi, usamljenost ili ponovna udaja. Tinejdžerski period kod dece, odlazak dece iz porodične kuće , smrt partnera ili bližeg srodnika. Sve ovo ali još mnogo životnih situacija Vitkin analizira i predstavlja kao izvore veoma stresnih osećanja kod žene.
Na kraju knjige dobićete i preporuke kako da se nosite sa sindromom ženskog stresa, a spisateljica će vas upoznati i sa sindromom muškog stresa ukoliko želite da i o tome znate više.
Foto: Ženski info
Za kraj ove preporuke ostaje mi da vam ovde ostavim dva običaja naroda koja izuzetno cene majčinstvo, a koje sam pročitala u ovoj knjizi.
U Novoj Gvineji muškarci toliko cene majčinstvo i zavide ženama na njemu da imaju ceremonije u kojima se pretvaraju da se porađaju
Nomadski narod Kung iz pustinje Kalahari već više od hiljadu godina smatra da je odgajanje dece zajednički posao muškarca i žene.
Balkan je Evropa, Evropa je civilizacija, civilizaciji trebaju podučavanja Kunga i Nove Gvineje.
“Ja sam Almedina Skenderi, sedamnaestogodišnja Romkinja iz Lapljeg sela kod Gračanice sa Kosova. Upravo sam završila drugu godinu Gimnazije a sledeću planiram da završim u inostranstvu kao student na razmeni.” Ovim rečima nam se predstavlja Almedina koja je za naš portal govorila o tome kako izgleda biti Romkinja na Centralnom Kosovu, oseća li se diskriminisano, šta su joj ciljevi i čemu stremi.
I: Kako izgleda odrastati na Kosovu, tačnije u mestu u kojem živiš? Šta bi promenila? A šta je lepo?
A: Mesto u kome živim zove se Laplje Selo. To je skromno malo selo sa najljubaznijim ljudima.Moja mama je poreklom iz ovog sela, moj tata je iz Crkvene Vodice, a onda je zbog izbijanja rata morao da se seli i na kraju je doselio ovde sa svojom porodicom. Od malih nogu imala sam posebno mesto u svom srcu za ovo selo. Ono što u njemu najviše volim je to što svako svakog poznaje. Možete da izađete u šetnju i svi će vas zaustaviti da vas pozdrave i pitaju za vašu porodicu. Jedina stvar koju bih promenila u vezi sa ovim selom je zagađena reka. To je jedna stvar oko koje bi se svi stanovnici sela složili.
Foto: Almedina Skenderi (privatna arhiva)
I: Kako izgleda pohađanje škole u ovoj sredini? Da li si se nekada osećala diskriminisano od strane profesora u školi? Ili učenika?
Mi Romi smo vrlo često diskriminisani, od malena dobijamo različite komentare. Ja nisam znala šta je diskriminacija dok nisam krenula u školu. U tom periodu sam bila maltretirana samo zato što sam bila druge nacionalnosti, rase, boje kože i vere. Osećala sam se izostavljenom iz određenih grupa i aktivnosti. Dala sam sve od sebe da budem u toku sa svime, trudila sam se da budem dobar i uspešan đak. Kada sam bila mlađa nije mi bilo lako da učim i izražavam se na drugom jeziku. Neki nastavnici nisu polagali velike nade u romske učenike i uglavnom su ih izostavljali. Nisu ni pokušavali da im pruže pomoć. Trudila sam se da me primete neki nastavnici, nije bilo lako u početku, stalno su mislili da nisam dovoljno dobra i da nemam iste kapacitete kao drugi učenici pa sam bila izostavljena i dobijala manje ocene. Neki učenici iz mog odeljenja bi komentarisali Rome, nazivali nas pogrdnim imenima i izmišljlali stereotipe o našoj kulturi, neki nas ne bi ni uključivali u različite aktivnosti.
I: Kako si se borila sa svim tim lošim odnosima?
Naučila sam kako da ne gubim vreme i energiju na ljude koji to ne cene. Zato što ljudi treba da nauče da se neće svideti svima i da neće svi voleti da vide kako uspevaju u životu. Tako sam naučila da ignorišem negativne ljude i okružila sam se ljudima koji vide moju vrednost i koji su bili tu za mene bez obzira na sve. Naučila sam kako da živim za sebe, a ne za druge. Zato što imamo jedan život i prekratak je da ga trošimo na ljude koji ne priznaju naše postojanje. Postoji za sebe, to je moja vodilja.
I: Kako izgleda prilagođavati se društvu koje ne govori tvoj jezik. Nema istu kulturu kao ti?
A: U početku, kada sam bila mala, naravno, nije bilo lako biti manjina u školi, imati prijatelje iz druge kulture koji govore drugim jezikom. Vreme je prolzilo a ja sam sve manje obraćala pažnju na to. Sada u današnje vreme upoznala sam ljude različitih kultura iz celog sveta i sklopila prijateljstva sa njima.
I:Koliko je zahtevno učiti na jeziku koji nije tvoj maternji?
A: Bilo prilično izazovno, ali vreme je prolazilo prilagođavala sam se jeziku. I sada je mnogo lakše.
I: Jesi li se susretala sa predrasudama kao pripadnica Romske zajednice?
Predrasude su stalno prisutna pojava u mojoj zajednici. Ljudi formiraju različita mišljenja o Romima koja često nisu tačna. Ljudi koji šire pogrešne stavove o nama misle da ti komentari neće uticati na nas. Ali u stvarnosti zbog njih nas smatraju nižom klasom. Ja sam upoznala neverovatne Rome koji imaju kapacitet i željni su da promene svet na bolje.
Foto: Almedina Skenderi (privatna arhiva)
I: Šta voliš kod svog naroda, zajednice? Po čemu su oni poznati? Kakva je vaša kultura?
A: Romska kultura je veoma bogata. Mi smo grupa ljudi koja potiče iz Indije, a a sada nas ima svuda po svetu. Veoma smo poznati po ljubavi prema muzici i plesu. Moja kultura bogata tradicijom. Volim kako su Romi uvek pozitivni čak i ako su suočeni sa svakodnevnim izazovima. Uvek se suočavaju sa njima sa osmehom na licu. Uvek vide dobro u zlu. Volim takođe to što, svi poznaju jedni druge, svi su tu jedni za druge, uvek dele ono što imaju jedni sa drugima i brinu jedni o drugima jer smo kao jedna velika porodica.
I: Da li je teško biti devojčica u tvojoj zajednici? Poznato nam je da se brakovi I dalje sklapaju jako rano, šta misliš o tome?
Biti Romkinja u ovom društvu može biti teško i izazovno za neke devojke. Sve zavisi od roditelja. Stariji ljudi vole da čuvaju tradiciju i da je prenose na generacije. Ali mnogi drugi liberalni Romi često ignorišu taj deo tradicije. Roditelji mladim devojkama ne daju priliku za školovanje i pripremaju ih za služenje ljudima jer na kraju moraju da napuste svoju kuću i zasnuju porodicu ponekad protiv svoje volje. Ova tradicija uključuje rane brakove, koji su i danas, nažalost, veoma česti. Poznajem mnogo devojaka mojih godina koje su trenutno udate i imaju svoju decu. Teško mi je da vidim kako se budućnost ovih devojčica raspada zbog tradicije koju njihovi roditelji moraju da slede.
I: Da li se zalažeš za ravnopravnost, a da li je osećaš u svojoj porodici?
A: Uvek podržavam jednakost. Jednakost se smatra jednom od važnih stvari u mojoj porodici. Nema polne diskriminacije . U mojoj porodici smo svi jednaki, svi imamo iste poslove.
I: Tvoja poruka devočicama iz tvoje ali i drugih zajednica i naroda?
Moja poruka svim devojčicama je da uvek budu svoje i da se nikada ne menjaju zbog drugih ljudi. Borite se za svoje snove i budućnost i uvek budite otvorene za nove mogućnosti.
Naslovi, prokleti naslovi. Prelistavam štampu ovog jutra da se prisetim tragedija, da ne zaboravim, ali ono što vidim je samo senzacija bez imalo empatije. Zarađuje se na ljudskoj nesreći danas više nego ikada. Na bolestima se pravi profit, rejting i šer! Još mi se vrti u glavi od svega što vidim, vrti mi se od jučerašnje nemoći da bilo šta uradimo zajedno! Ljuta sam i besna zbog toga što niko ništa ne radi po ovom pitanju. Pretući ženu, poniziti je ili ubiti danas je postala normalnost. Štaviše kao da se utrkuju ko će više žena potamaniti jer bolesne ambicije ne znaju za normalnost.
Napadaju feministkinje da su agresivne bez razloga. Evo rećiću vam 24 razloga do sada samo iz ove godine! Iz prošle ću vam navesti 25 razloga! Evo nekih: Jelisaveta, Gordana, Marija, Marina, Andrea, Nevena, Stana, Sanja… A.K, B.M, S.N, S.J…Samo do avgusta ove godine ubijen je skoro isti broj žena kao prethodne godine! Femicid je u porastu, a sada je dobio i novi oblik kod komšija iz BiH !
Strašno smo razorenih duša, oštećenih srca i zakržljalih mozgova kada nam pod pojmom patriotizma i dalje kao ovcama prodaju mržnju. Ne osećamo emptaiju. Samo se mrzi! Mrze se žene, druge vere, druge nacije, drugačiji, kulture koje nisu iste kao naše! Samo se nešto mrzi. Samo se seme ljutnje i besa kupuje na veliko, a seje na još veće!
Univerzalne vrednosti koje su jednake u svakoj veri: ljubav, poštovanje, humanost, to kao imamo svi a u stvari nema niko!
Tetoviramo duhovne vođe i molitve na nabildanim rukama, a onda idemo i istom mlatimo koga stignemo, uglavnom žene i decu. Nedeljom idemo na liturgiju, ponedeljkom u kafane i striptiz klubove, kockarnice i kladionice! Licemerje ne poznaje ni veru ni naciju, kao što ne poznaje ni ljubav i poštovanje!
Zato je ovaj tekst posvećen svim stradalim ženama u regionu , prema službenim podacima u posljednjih 20 godina u Hrvatskoj je ubijeno gotovo 400 žena, u BiH je prethodne dve godine ubijeno 13 žena, a u Srbiji su do avgusta ubijene 24 žene. Prošle godine ubijeno je 25 žena! Situacija u Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji takođe je alarmantna, a o tome u svojim izveštajima upozorava Evropska komisija.
Ali izgleda džaba! Upozorenja ne pale više, shvatite. Došli smo do dna, množda smo počeli i da se ukopavamo! Probudite se, ako država neće da nas zaštiti same ćemo, ali nemojte nam spočitavati našu ljutnju jer jedino ona danas ima smisla!
Kada padne ne trčite da mu pomognete, deca stalno padaju nemojte da žalosno jaučete kad padne jer će mu to biti model ponašanja svaki put kad padne, a vama će svaki put biti teško psihički i nemojte ga stalno pridržavati jer se bojite da ne padne, deca moraju da nauče kako da padnu! A mame moraju da se naviknu da deca padaju!
Nosite svoje dete koliko god ono to od vas traži, jer kako vreme prolazi njemu će vaša bliskost biti sve manje potrebna, a vi ćete žaliti što je niste pružili kada ste mogli.
Period je odmora, letovanja, kupanja. Povedite računa o tome kakve fotografije svoje dece postavljate na mreže. To je veoma opasna stvar. Informišite se!
Danas se završava Svetska nedelja dojenja koja je pod sloganom „Omogućimo dojenje – napravimo razliku za zaposlene roditelje” trajala sedam dana, a sa ciljem da podigne svest i znanje o značaju dojenja. Statistike ipak upozoravaju da je globalni trend dojenja u padu, a u Srbiji je svega 13 odsto dojene dece do šestog meseca, podaci su Unicefa. Mame iz Gračanice kažu da nedostaje podrška i edukacija.
U srpskim sredinama na Kosovu nije bilo aktivnosti vezanih za promovisanje važnosti dojenja. Ova nedelja prošla je sakriveno i nečujno kako se ovde smatra da bi dojenje trebalo da izgleda. I ja sam se, moram priznati, suočila sa ličnim predrasudama po ovom pitanju onog trenutka kada je beba ogladnela van kuće. Uglavnom sam svoje i bebino vreme van iste ograničavala zbog dojenja i uslovljavala time da je neophodno da budemo kući da bi beba mogla da bude nahranjena. To usađeno shvatanje zapravo je plod učenja da je dojenje u javnosti odraz “nekulture”. Naime, ja nikada u Gračanici nisam videla ženu koja doji u javnosti! Prošlo je godinu dana konstantnog informisanja i učenja o ovoj veoma važnoj temi dok nisam uspela da svoju svest otvorim da je potpuno normalno da svoje dete nahranite gde god da se nalazim. Sada to i radim.
Stručne pomoći gotovo i da nema, ako je i ima u Domovima zdravlja, njihova promocija ne postoji, jer do sada nisam čula da je neka mama otišla u savetovalište u srpskim sredinama na Kosovu. Ako uopšte postoje trebalo bi da se više angažuju, jer mamama odavde neophodna je pomoć na više nivoa.
Prvi nivo je činjenično objasniti koliko je majčino mleko važno za bebu. Za RTS o tome je govorila dr Ljiljana Stanković, neonatološkinja i nacionalna koordinatorka Programa podrške dojenju. Ona ističe da je dojenje nastavak veze između majke i deteta, kao što je bila pupčana vrpca u stomaku.
Beba, inače, punih šest meseci ne može da vidi sebe kao osobu odvojenu od majke. Zato je ta bliskost ili potreba da bude uz mamu, da se hrani na dojci, nešto što je iskonsko i pravo i potreba svakog deteta.
Sve može fabrika da podesi, i minerale, i vitamine, i proteine, ali ono što ne može da dâ, to je imunološka komponenta.Mamino mleko luči antitela, luči imunoglobuline, leukocite, bela krvna zrnca. Mi zovemo to mamino mleko kolostrum – bela krv.
Dojenje ne samo da je važno za zdravlje deteta i njegovo emotivno-psihičko stanje i razvoj, već je , kako navodi dr Stanković, veoma važno i za zdravlje majke.
Žena koja se porodila i doji svoje dete ima mnogo manje krvarenje, manju anemiju, ima manju šansu da dobije karcinom dojke ili jajnika, kasnije i mnogo manju šansu za prelom kuka.
Dakle ne možemo da osporimo činjenicu da je dojenje važno, ono što je ipak problem je neinformisanost, trend, ili problemi zbog kojih majke odustaju od dojenja. Svoja iskustva sa nama podelile su mlade mame. Evo šta kaže D.E. iz Gračanice.
Sada sam super, kako je bilo prvih par nedelja, pokušavam i dalje, trudim se, ali imam sve manje mleka jer on neće da sisa, tako da jedino kako održavam laktaciju je izmlazavanjem ali i to je počelo da me opterećuje jer ostanem po ceo dan a on se navikava samo na flašicu. Bitno mi je da smo on i ja dobro i da je napredovao, jer je u početku baš gubio na kilaži, bilo je preteško.Sad smo se da kazem uigrali.
B.N. iz Sušice odgovore na važna pitanja potražila je na internetu od dostupnih sadržaja u vezi sa dojenjem.
Prvo nisam ni dojila jer sam bila ubeđena da žene bez “izraženih” bradavica ne mogu da doje . Nisam bila upućena. Onda beba plače haos, svekrva kaže on je gladan, tvoje mleko ne valja, ja mu dam dohranu on sve pojede ali se dere jos više i jače. Svaka žena može da doji svoje dete, neka lakše neka teže,svako majčino mleko je dobro za bebu ,nekad ga treba možda kombinovati sa dohranom ali je majčino ipak veoma važno. Bebe ne plaću samo kad su gladne, plaču i kad se prejedaju.
Majci je potrebna pomoć,i mnogo treba stručnog osoblja da mamama pomogne još u porodilištu, jako je bitan položaj bebe na dojku, jer dojenje je užitak-ne sme da boli.
Pojedine žene svedoče o strašnim metodama koje su prethodnih decenija korišćene u bolnicama kako bi ženama “izvukli” bradavice , špricevima. Prava noćna mora za novopečene mame. Mastitis je još jedna stvar koja mora da se izbegne i o kojoj medicinsko osoblje mora da informiše mame.
Veoma je važno kako naglašava dr Ljiljana Stanković za RTS da svega tri do pet odsto žena ima medicinski problem zbog kojeg nije u mogućnosti da doji.
To je veoma važno znati jer je to jako mali postotak, a žene uglavnom misle da ne mogu da doje. Ponekad ćete se začuditi šta upornost i strpljenje može da učini. A podrška je preko potrebna.
Položaj žena na Kosovu je nepovoljan kao i u ostatku Srbije, ali je što se tiče Srpkinja on dodatno opterećen pitanjima bezbednosti, ističe za Ženski Info Zorana Mihajlović. Ona navodi da se žene stalno pitaju šta muškarci misle o nečemu, a ne moraju i ne treba. Mihajlovićeva poručuje onima koji se bore protiv rodno osetljivog jezika da energiju usmere ka borbi protiv femicida, a za naš portal govorila je i o ličnim borbama kroz koje je morala da prolazi samo zato što je žena. Ali na samom početku, ko je Zorana Mihajlović?
Prof. dr Zorana Z. Mihajlović je rođena 1970.godine u Tuzli (Federacija BiH). Osnovnu i srednju školu završila je u Beogradu, a diplomirala na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, ocenom 10. Magistrirala je na istom fakultetu, a zatim i bila najmlađa doktorka nauka 2001. godine. Na istom Ekonomskom fakultetu svojim radom promovisana je u zvanje naučne saradnice, a zvanje docentkinje, potom vanredne profesorke ostvarila je na privatnom Univerzitetu „Džon Nezbit“, a zatim i bila imenovana za redovnu profesorku na ovom Univerzitetu.
Profesionalnu karijeru je započela u Prvoj ekonomskoj školi, a nastavila je u državnom preduzeću “Elektroprivreda Srbije”. U svojoj bogatoj karijeri bila je ministarka energetike i zaštite životne sredine, potom ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture da bi nakon toga bila imenovana za potpredsednicu Vlade i ministarku rudarstva i energetike. Autorka je i koautorka četiri knjige iz oblasti energetike i održivog razvoja. Svoje delovanje usmeravala je i na oblasti ljudskih prava pa tako i rodne ravnopravnosti. Posebno je, kako sama navodi, ponosna na Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost čije je formiranje inicirala 2014.godine. Posebno se bavila i stvarala uslove za bolji život žena na selu. Majka je jednog deteta.
Kada govori o pravima žena Zorana Mihajlović nas podseća da su to zapravo ljudska prava i da ovo društvo na to često zaboravlja. Ističe da su ona u Srbiji ugrožena, a pitanje je jako osetljivo i na globalnom planu.
“Ravnopravnosti nema ni u odrastanju, školovanju, niti tržištu rada, porodičnim i partnerskim odnosima. Žene u Srbiji, bez obzira gde bile, živele, radile, u gradu ili na selu nisu ravnopravne, i dalje potroše dva puta više vremena od muškaraca na neplaćene kućne poslove, često zlostavljane i ponižavane. Iako u većem broju upisuju i završavaju škole, fakultete i doktorate, teže se zapošljavaju i vrlo retko dolaze u situaciju da donose odluke, a plaćene su manje za isti posao u odnosu na muškarce, pa je posle penzioni jaz preko 50%. Stereotipi, seksizam, mizogenija, femicid jeste okruženje u kojem žive naše žene, u srpskom i dalje patrijarhalnom zatvoreno društvu blokirane komunikacije, sa visokim stepenom agresije u javnom govoru”, navodi Mihajlovićeva.
O položaju žena na Kosovu malo se zna, priznaje da je i sama ovo pitanje zapostavila dok je bila funkcionerka. Ipak smatra da ženama, a posebno Srpkinjama na Kosovu položaj dodatno opterećuju faktori koji su specifični samo za ovu sredinu.
Jednako nepovoljan kao i svih žena u Srbiji, i dodatno opterećen pitanjem bezbednosti i nesigurne budućnosti kada govorimo Kosovu i Metohiji. Najugroženije su žene na selu, žene sa invaliditetom i žene koje žive, na kriznim prostorima, kao što žive žene na KiM. Jedno je pitanje spoljnih faktora od bezbednosti do onih unutrašnjih – stereotipa i tradicionalnog razmišljanja. Žene su te koje najbolje znaju i osećaju i politiku države, i stanje u svojoj porodici. Stanje ženskih prava odslikava stanje u društvu.
Prema njenom mišljenju društvo i dalje ne shvata da time što će se poštovati prava žene neće umanjiti prava muškaraca, i tu je, kako navodi i najveći problem: shvatanje da je feminizam opasnost za muškarce.
“Mislim da mi nismo još uvek uspeli da sprskoj javnosti objasnimo da zalaganje za iste uslove, i ni manje ni više od toga, ne znači da nešto želimo da otmemo od muškaraca, niti znači da će muškarci imati manje prava, nego da će uslovi da se žene uključuju u društveni, politički, kulturni život biti jednaki. Ono što je tradicija, običaji i patrijarhat ne mogu se promeniti preko noći, već te promene jesu jedan dug proces. Možda najvažnije je da razumemo da to nije pitanje ni jedne vlade, nekog ministra, insitucije, to je pitanje svih nas, zajedničkog rada, od rođenja do smrti, od jaslica do posla i porodice.”
Feminizam nije psovka, kako mnogi tu reč doživljavaju u srpskom društvu naglašava Mihajlovićeva.
Prvo mislim da ljudi i ne znaju šta znači feminizam, već feministikinje zamišljaju kao neke žene koje vitlaju rukama i metlama, i mrze muškarce, što je potpuno pogrešno. Ima mnogo žena koje ne razumeju, a mušakraca koji se boje jer misle kako će im žene nešto uzeti. Ljudska prava, ako težimo slobodnom društvu moraju biti jednaka za sve članove i članice zajednice, i za nju i za njega. To danas nije slučaj, u Ustavu da, ali u realnom životu smo daleko od toga. Takođe ne treba uopšte da se obaziremo na to šta muškarci misle o ženama i o feminizmu. Jer nekako žene se stalno osećaju krive. Krive što su uspešne, krive što nisu. Krive što su privlačne, krive što nisu. Krive što su pričljive, krive što su ćutljive. Krive što su majke, krive što nisu. Žena je rođena slobodna i ima ista prava kao i muškarac.
Otpor prema rodno osetljivom jeziku koji se može čuti ne samo od muškaraca, patrijarha lično nego i od žena koji isti opravdavaju “čuvanjem jezika” Mihajlovićeva objašnjava kao duboko ukorenjeni patrijarhat i nazadnost bez shvatanja da je jezik “živ” i da podleže promenama kako bi išao u korak sa vremenom.
Zanimljivo je da nikom ne smeta da se kaže kasirka, kuvarica, spremačica, učiteljica, ali im jako smeta da se kaže predsednica, naučnica, profesorka. Rodno senzitivnim jezikom otvara se čitavo polje ukazivanja na mogućnosti koje mogu da pospeše dostizanje jednakih uslova za sve. I dok još nije bio donet zakon,koristila sam rodno senzitivni jezik, jer je to i način da se ukaže da postoji i drugi rod, ženski. A onima koji se sa toliko energije bore protiv rodno senzitivnog jezika je poruka, da kada bi bar pola te energije usmerili na borbu protiv nasilja nad decom i ženama, ne bi bilo mrtvih žena.
Pitanje rodne ravnopravnosti nije samo stvar sistema, države, ali i tu nedostaje volja od ministarstava do drugih institucija da se posvete pitanju stvaranja jednakih uslova i za žene i za muškarce, ističe Mihajlovićeva.
“Jer nije rodna ravnopravnost ako imate određeni broj žena u vladi, i onda to markentiški koristite da pokažete kako ste eto rodno odgovorni. Ne, rodna ravnopravnost je kada te žene koje su na primer u vladi imaju mogućnost donošenja odluka, i kada mogu da istinski utiču na posao koji rade, .. i ovo se odnosi na bilo koji segment društva. Danas to, čast izuzetcima, nije slučaj. Dodatno pitanje rodne ravnopravnosti se eksploatiše u političkim partijama, kao i državi, gde sa jedne strane imate političare kojima su puna usta priče o ženskim pravima, a onda na drugoj strani te političke partije ne sankcinišu čak ni svoje članove koji vrše nasilje nad ženama, primer je upravo SNS. Rodna ravnopravnost je zaista slika bez tona u političkom životu Srbije, medijski svima lepo, a suštinski niko se tome nije posvetio. Sve velike i važne društvene teme traže političku volju. Ovde je nema.”
Srpska napredna stranka, čiji je član bila i Mihajlovićeva, ima i svoje istaknute članove sa Kosova, a među njima ima i žena. Zanimalo nas je da li je iko ikada izvestio ovu stranku o položaju žena na Kosovu, da li je pomenuto stanje u porodilištu ili drugim mestima koja su “ženski problem” iako ne bi smelo da bude tako. Mihajlovićeva kaže:
“Tu smo ponovo na polju manipulacija i korišćenja naših ljudi koji žive na KiM. Nikoga nije zanimalo u samom SNS da se time bavi, niti je o tome bilo ikad reči. Iako sam bila u SNS, nisam bila partijski toliko aktivna jer sam bila u Vladi, i dugi niz godina sam vodila Koordinaciono telo za rodnu ravnoopravnost Vlade Srbije, i nikada se niko nije obratio. Međutim za tango je potrebno dvoje, i iskreno smatram to svojom greškom , jer sam morala da povedem računa o stanju prava žena na KiM, uopšte problemima sa kojima se suočavate.”
Na čelu opštine Gračanica je žena, što bi u smislu borbe za ženska prava trebalo da bude pozitivna stvar. Međutim to nije slučaj jer na temu rodne ravnopravnosti ni mi kao medij ne dobijamo odgovore. Šta o tome misli Mihajlovićeva koja je bila ministarka u više navrata? Zašto žene i pored toga što su na tako važnim funkcijama ćute?
Upravo ono što sam rekla, jer je slika bez tona, jer je postavljena ona ili bilo koja druga, koja je tu zbog nekog broja a ne da zaista uradi najbolje za društvo, grad i žene . Sa druge strane to je i problem, jer će svakoj narednoj ženi biti jako teško da dođe na istu poziciju, jer već postoji percepcija da dolazi opet žena koja ništa neće uraditi. Budućnost neće doći sama od sebe i mimo nas, već kroz zadatak na kome moramo da radimo. Ona mora biti ostvarena naporima svakog pojedinca.
Ipak, žene od integriteta veoma su važne za političke procese, među kojima je i onaj u Briselu. Žena ipak tu nema.
“Ako bismo gledali istraživanja, onda bismo videli da su žene posebno i mnogo sposobnije od muškaraca upravo po pitanju rešavanja konflikata i kriza, u celom svetu pa i kod nas. Ako gledamo sve što živimo, i znamo koliko je snage u svakoj ženi, onda ne treba ni da razmišljamo, žene od integriteta treba da uključimo u sve procese, posebno pocese od kojih zavisi budućnost i život svih ljudi na KiM. Jer ako smo vezani i za prošlost, i duboko volimo naše pretke, dužni smo, ne da čuvamo nepromenjenima one stare forme života, već da menjamo na bolje.”
“Jedino sredstvo služenja našim pretcima jeste stalni progres, napredak, razvoj. Kada govorim o KiM i želji da svima bude dobro na ovoj teritoriji, i Srbima i Albancima, i kad me zbog toga napadaju, imam samo jedan odgovor: istinska vera obavezuje, na promenu pravila života, svog i opšteg, u skladu sa budućnošću opstanka.”
Mihajlovićeva o pokušajima omalovažavanja, medijskim napisima, udaru na lično dostojanstvo
Kao ministarka u Vladi, ali i potpredsednica iste, tačnije kao političarka u Srbiji često je bila meta seksističkih komentara ali i medijskih članaka koji su bili usmereni na komentarisanje njenog ličnog života, izgleda, što se retko ili gotovo uopšte ne dešava političarima u ovoj zemlji.
“Uvek se setim 2004 gidine kada sam bila jedina žena u UO EPS-a, jer se u Srbiji i dalje poslovi dele na muške i ženske, gde sam doživljavala razne omalovažavajuće komentare. Slično je bilo i u vladi dugi niz godina, žene su tu ali dodatno moraju da se bore da im se čuje glas, da se njihove odluke razumeju i prihvate, mi se ustvari svaki dan dokazujemo, i to je za naše društvo više od poraznog.”
Što se neprimerenih tekstova u medijima tiče naša sagovornica kaže:
“Ništa tu nije bilo slučajno. Iza mene stoji moje obrazovanje, znanje, iskustvo i rezultati. Godine kada sam doktorirala na Beogradskom Univerzitetu, bila sam najmlađa doktorka nauka. Dok sam vršila javne funkcije, svi napadi koji su dolazili od pro vladinih medija na mene, bili su onda kada nisu mogli da me slome, i promene moje mišljenje, ne protiv argumentima jer ih nisu imali, već najgorim mogućim napadima na mene, porodicu, dostojanstvo. Onda su se bavili zavirivanjem u moje čarape, dekoltee, tašne, iako sam ja ušla u SNS sa 18 godna radnog staža, kao već vanredna profesorka, potpuno materijalno obezbeđena.. ali taj pokušaj degradacije, od toga da li sam našminkana ili nisam, debela ili ne, bio je način da se skrene sa teme problema u energetici, saobraćaju, evropskim integracijama .. to se dešava i danas, na društvenim mrežama. Ali sve dok radite, to vas prati ako ste žena, ali je to znak da dobro radite. Možda bih čak mogla reći i da sam im svima zahvalna, narpavili su samo jaču i snažniju osobu od mene, tek sad nepokolebljivu.”
Ženama zato poručuje da se nikada ne sklanjaju!
“Ne dajte na sebe, znajte koliko god svaka od nas učini na polju stvaranja jednakih uslova ne samo da će celom društvu biti bolje, nego smo sigurno napavile korak da bude bolje i lakše devojčicama koje dolaze”, zaključuje Mihajlovićeva.
U životu žena mnogo je “onih dana”. Ti su dani veoma izazovni, naporni i bolni, ali se o “tim danima” retko govori. Žene je neko ubedio da su grozne, prljave , tužne i ružne dok su u ciklusu, te se one već vekovima sakrivaju iza tamne odeće i lažnih osmeha kako bi prikrile nešto što je deo njihove prirode!
Kao danas se sećam. Kao mlada devojka imala sam jako bolne cikluse, imala sam ih i kasnije, ali jednom sam se od bolova i onesvestila u kombiju kojim smo išli do škole. Odveli su me u hitnu i dali neku infuziju. Trenutno mi je bilo bolje. Međutim, svakog se meseca to ponavljalo. Niko me nikada nije posavetovao da zbog toga mogu da odem kod lekara, jer to se ne radi, to jednostavno istrpiš. Dok sam jednom prilikom tako povijena i u strašnim bolovima trpela posetila nas je jedna bliska rođaka u pedesetim godinama. Rekla mi je: Hajde ustani, šta je to ležanje. Pa kako ćeš kada se udaš, rodiš, sigurno nećeš moći da preležiš jedan dan zbog tih stvari. Nisam imala snage da bilo šta kažem, malo sam bila i ljuta, ali tek mnogo godina kasnije razumela sam šta je htela da mi kaže.
Kao i ja, tako je i većina devojaka moje generacije, starijih ili malo mlađih prolazilo kroz slična učenja. O trpljenju su nas najviše učile žene, jer im je to uža specijalnost, teško da bi na ovu temu bilo šta saznale od muškarca. Na trpljenje mislim. Ljutile su se žene na žene zbog toga. Ali mislim da ne treba, jer i one su naučile da trpe jer su morale, ne jer su želele. Nisu imale muškarca koji bi rekao: “evo danas ne moraš sa mnom u polje, odmaraj”, ili “nemoj danas ti oko dece, evo ja ću ih savladati nekako”, “odmori, naspavaj se”, “lezi, skuvaću ti čaj”! Sve ovo misaone su imenice za sve naše majke, bake, tetke… Možda su se “vremena” malo promenila, tačnije mi smo ih promenile, pa su muškarci malo više saznavali o tome koliko smo zapravo u bolovima, fizičkim i psihičkim za vreme PMS-a i same menstruacije.
Iskustva žena sa Kosova su različita, međutim nevezano za starosnu dob ili obrazovanje u jednom se slažu- nema dovoljno sluha za sve ono što se trpi.
Imam velike probleme sa kojima se suočavam dva dana pre početka ciklusa, užasne migrene praćene povraćanjem, malaksalošću, nervozom….i svim propratnim hormonskim promenama u svesti, raspoloženju, celom organizmu. Jedino što mi je potrebno tih par dana, ili makar jedan dan, da moj muž bude kod kuće, ne na poslu…i uspem ja da to nekako izboksujem. Ali sam potpuno neshvaćena.
S.S. dalje objašnjava da njen suprug ne može uvek da uzima slobodne dane, i da njega na poslu ne bi razumeli kada bi rekao da je potreban ženi kojoj je loše zbog ciklusa.
Kada su moji simptomi slabijeg intenziteta, izdržim, ali kada je taj dan jako težak, do te mere da ja detetu ne mogu da spremim doručak, zaista očekujem da on svojim nadređenima kaže: “Ja uzimam slobodan dan, zato što mi žena ima ciklus!”
I nije da je ovo daleko od izvodljivog. Ukoliko muškarci mogu da podele sa nama brigu oko deteta nakon rođenja u smislu “porodiljskog odsustva” ne znam zašto bi se ovaj problem smatrao manje važnim. Ipak, mnogo je i zaposlenih žena kojima su neophodni dani za oporavak u toku ciklusa. Španija je prva zemlja koja je izglasala tri dana menstrualnog odsustva mesečno za sve žene. Ovakva šema, prva tog tipa u Evropi, podrazumeva da žene mogu tri dana mesečno, kada im baš i nije do posla, da provedu kako god žele dok se organizam ne vrati u normalu. To je tema o kojoj se ne priča toliko često, ili skoro uopšte, a Španija želi to da promeni. Bravo za Španiju!
I D.Š. takođe ima jake tegobe .
Za mene je takav dan prespavan, izgubljen, a to se dešava svakog meseca.
Treba li žene da tako olako kako reče D.Š. gube dane svakog meseca? Naravno da ne, ali su nam zato neophodni lekari koji će nas posavetovati, ali i lečiti.
Kao neko ko celog života pati od užasno bolnih menstruacija, imam da izjavim da naši ginekolozi i lekari ne da nisu stručni da tretiraju dismenoreju nego imaju samo dva saveta, rodi dete ili evo ti tona antibebi pilula. Uz to tona lekova za bolove.
podelila je D.S. sa nama svoje iskustvo.
Pojedina uverenja koja se usađuju u naše glave od malena veoma su štetna za naše fizičko i psihičko zdravlje. Među njima su najčešća ona koja polazi od teze “ne valja” a završava se hipotezom “jer ne valja”. Dakle, što bi mladi rekli, apsolutni nonsense (engleska reč za besmislicu). Evo jednog primera koji je sa nama podelila N.P.
Evo nećeš verovati. Trebalo je da posetim jednu tek rođenu bebu, i rekoše mi neke ŽENE da ne prilazim bebi jer sam dobila, pa će bebi valjda da izbije po licu neko crvenilo, ekcem, šta li i biće uznemirena. To se inače dešava u ovom veku, pre nekoliko meseci. Ali ne lezi vraže, to nije sve, sad ni kao trudnica ne smem da kupujem ništa bebi i porodilji, opet nešto ne valjda, ali se nisam informisala mnogo oko razloga samo znam da NE VALJA.
Verujte, nije smešno, tužno je. Pretužno! Zamislite ženu koja vam objašnjava da deo vas NE VALJA, to je inače deo koji ima i ona, ali to jednostavno NE VALJA, neko ju je ubedio. Tuga , prevelika!
Mnogo je problema. Prvi je ćutanje. Zato nemojte ćutati, recite im kada vas boli, neka ne bude samo naša stvar, jer nije samo naša stvar. Zajednička je, posebno zajednička za porodicu. Svi moraju da se potrude da vam bude što lakše da pregurate taj period. U svakom smislu. Posebno je teško devojkama, odnosno onima koje tek spoznaju šta menstruacija znači.
Nervira me brat koj nema osećaja u tom trenutku, mislim on jeste mlađi od mene, sad treba da krene u 8. razred, ali to se uči u 7. On to ne razume i uopšte mu nije jasno zašto to nešto ne mogu da uradim u tom trenutku. Što se ostalih tiče uglavnom nije loše ako im kažem da je ,,taj period u mesecu”, doduše mora da im se da do znanja da imam bolove..
Devojkama koje se prvi put susreću sa ovim delom svoje prirode ženski članovi porodice objašnjavaju o čemu se radi. To su uglavnom bake, majke, tetke i druge. Neke od njih, koje u proseku imaju oko 17 godina, podelile su svoja iskustva sa nama.
Kada sam prvi put dobila bilo mi je jako čudno, nekako se desilo iznenada i mislila sam da nešto nije u redu. U početku nije bilo nikakvih tegoba, ali vremenom sve teže podnosim, imam veoma jake bolove zbog čega sam prinuđena da svaku menstruaciju ispratim lekom protiv bolova.
Ne mislim da je sramota jer to nije nešto što mi biramo već nam je urođeno, mislim da to ne treba biti tabu tema i da se naprotiv o tome više priča i dele saveti kako pomoći onim devojkama koje kroz taj period jako teško prolaze.
objašnjava nam M.I.
Sve devojke sa kojima smo razgovarale na ovu temu smatraju da bi trebalo omogućiti ženama da budu slobodne za vreme ciklusa, ali i da nije sramota govoriti o menstruaciji. Što je verovatno i najveći pomak u ovom delu Evrope.
Jedna stvar u kojoj smo takođe zakazali je edukacija muškaraca u vezi sa ovom temom. Dakle, za sve one muškarce koji će se drznuti da ovaj tekst pročitaju do kraja i možda već ovde shvatiti da žena prolazi kroz naučno dokazane predmenstrualne sindrome, a posle i kroz jako bolan ciklus, evo šta možete uraditi:
pokušajte da umanjite nivo stresa koji oseća time što ćete ponuditi zagrljaj i nežnost, to uvek pomaže;
pitajte je kako je, da li joj nešto treba;
opskrbite je slatkišima;
skuvajte čaj;
uplatite spa dan;
pogledajte neki lep film, bez nasilja i tragedije.
Verujem da bi to bilo dovoljno za “brzu intervenciju”. Ali svakako edukujte se trebaće vam, to je sigurno, a i nama trebate sa predznanjem, ovi dani nikako nisu za objašnjavanje nego za razumevanje.
Šta je uopšte umetnost življenja ili joie de vivre? Uparavo tragom odgovora na ovo pitanje Džejmi Ket Kolan, spisateljica romana “Francuskinje i sreća”, kreće na put po Francuskoj. Njena baka, Francuskinja, umela je da prepozna i primeni radosti življenja, ali, kaže ona i njena majka nisu.
A kada je u svojim četrdesetim i pedesetim osetila da nije tako privlačna postala je jako utučena. Ovo nije bio slučaj sa mojom bakom koja je bila elegantna, imala mnogo stila i bila zanosna i u svojim osamdesetim.
deo iz knjige
Foto arhiva Ženski info
Spisateljica na poseban način kritikuje društvo u kojem su žene predstavljale ideal lepote samo kada su idealne težine, boje očiju, širine kukova i svega ostalog što je nametnula reklamna i modna insustrija. Ona zapravo u knjizi pokazuje da je umetnost življenja nešto sasvim drugačije.
Umetnost življenja je gest, doživljaj, prolazni trenutak koji se više nikada neće ponoviti.
navodi u knjizi Ket Kolan.
To zapravo znači biti prisutan i živ u običnom trenutku, to je saznanje da ništa ne traje večno. Tom mišlju Kolan upoređuje Francuskinje i Amerikanke, i dok njene sunarodnice jure za kupovinama i sniženjima, markiranim stvarima i torbama, Francuskinje odlaze na pijacu i kupuju samo ono što im je potrebno za to jedno veče, tu jednu večeru. A svaka je posebna.
Večera je posebna stvar, a vino obavezno.
U Americi je “vreme novac”, da li to znači da sve što nije u cilju zarade trošenje vremena uzaluud, pita se Ket Kolan. A upravo te male stvari kojima ne možemo da zaradimo materijalno, one čine lepotu života.
Sreća ima mnogo zajedničkog sa velikim srcem i razvijenom maštom.
Posebno su važne i jake poruke ženama, a to je pre svega da budu svoje i jedinstvene.
Potrebno je da neko bude hrabar, pomalo snalažljiv i da definitivno ima maštu i onda … puff. Svet se promenio i izgleda kao da se ta promena dogodila preko noći.
Ovaj roman odličan je izbor za čitanje na odmoru, na obali mora ili gde god da ste odlučili da isti provedete.
ŽENSKI INFO 