Author: https://zenski.info/

Sajt namenjen ženama u cilju podizanja svesti o značaju ravnopravnosti i njenoj neophodnosti u društvu.

Dnevnik jedne kandidatkinje: Koju pilulu biramo ovaj put?

Dragi dnevniče, 

Petak je , 26.septembar , 14 dan kampanje, i mislim da je vreme da se pozabavimo malo i psihološkim profilom srpskog naroda na Kosovu. 

Godinama se pitam kako je moguće da se sve oko nas urušava, a većina, činjenica je, daje svoje poverenje iznova i iznova jednoj političkoj opciji, koja ništa nije uradila da urušavanje spreči. Često su ostajali i bez reakcije. A deo naroda i dalje marljivo odlazi na birališta i ponovo naredne četiri godine svog života daje u ruke istima.

Zatvorena je Pošta Srbije, Poreska uprava, zatvoreni su Centar za socijalni rad, PIO fond, Nacionalna služba za zapošljavanje, Republički fond za zdravstveno osiguranje. Sve ono što je nekad bilo oslonac za majke, starije, nezaposlene – sada je udaljeno kilometrima.

Zatvoreno je i ono što se ne vidi – poverenje, osećaj pripadnosti, sigurnost da ćeš sutra moći da podigneš dokument, da rešiš problem, da ne moraš da objašnjavaš ko si i zašto si tu.

I na sve to evo i upozorenja za školstvo, zdravstvo. Evo i odluke o zabrani vožnje na ovlašćenje od 1.novembra. 

I sve se dešava pred našim očima, a ponašamo se kao da nas se UOPŠTE NE TIČE!

Koja je to dijagnoza? 

Malo sam konsultovala nauku, struku, malo sam i sama zaključila sledeće:

1.Sindrom naučene nemoći. Kao narod smo godinama izloženi ponižavanju, ignorisanju, pa smo počeli da verujemo da ništa ne možemo da promenimo. Čak i kada se pojavi neko ko je evidentno bolji, poverenja nema. Naučeni smo da sistem jači od volje, a glas slabiji od ćutanja.

2.Preživljavanje lojalnošću. U konstanoj nesigurnosti u kojoj živimo decenijama, naučeni smo da se verujemo za ono što “deluje stabilno”, iako znamo da su možda najgora opcija. Jer lojalnost postaje jednako opstanak. “Ako glasam za njih možda me neće dirati”. To nije podrška, već strah prerušen u izbor.

3.Emocionalna isključenost. Da bi mogli da se nosimo sa svakodnevnim gubitkom prava, represijom, ignorisanjem potreba koje imamo, emocionalno se isključujemo. Politika postaje daleka – “njihova stvar”. Ako se i neko pojavi koga vredi slušati – ne čujemo jer smo navikli da je tako bolje, jer nema smisla!

4. Kognitivna racionalizacija.

„Nema ko drugi.“

„Svi su isti.“

To su rečenice koje ne opisuju stvarnost — već je opravdavaju. Da bi se izbegla krivica, da bi se izbegla odgovornost, da bi se izbeglo pitanje: A šta sam ja uradio da bude drugačije?

5. Kolektivna trauma pretvorena u političku pasivnost

Decenije konflikta, izolacije, gubitaka — ostavile su trag. Ljudi ne glasaju iz nade, već iz straha da se ne ponovi. I zato biraju ono što ih je već povredilo — jer je poznato. Jer je predvidivo.

Dnevnikom protiv Matrixa

Zato ću nastaviti da pišem dnevnik, jer ako uspem da probudim bar jednu osobu, biće to moja najveća pobeda, ali ne samo moja, pobeda svih slobodoumnih koji su izašli iz Matrixa.

“Ovo je tvoja poslednja šansa. Posle ovoga nema povratka. Uzmeš plavu pilulu—priča se završava, budiš se u svom krevetu i veruješ u šta god želiš. Uzmeš crvenu pilulu—ostaješ u Zemlji čuda i pokazujem ti koliko duboko ide zečja rupa.” 

 Citat je iz filma Matrix kada Morfijus nudi Neu izbor između dve pilule: 

plave – ostaje u iluziji, nastavlja da živi u lažnom svetu, bez pitanja.

I crvene – budi se, vidi stvarnost kakva jeste, bez filtera, bez laži.

Koju pilulu biramo ovaj put?

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

Dnevnik jedne kandidatkinje: WI-FI kandidati izgubili domet

Dan 13- Četvrtak, 25.09.2025

Dragi dnevniče,

Još jednom smo svedoci da su pojedini kandidati veoma zbunjeni zbog dvosistemskih institucija, te više ni sami ne znaju na koje izbore i za koje opštine izlaze, pa ni ko te opštine finansira.

Tako čujem da glasanjem na ovim izvorima “osiguravaju dalje ulaganje države Srbije”, pa da glasanje na ovim kosovskim izborima znači “očuvanje srpskih plata”, te da će “Srbija davati još više” i to sve ako jedna partija osvoji vlast u opštini koja se finansira iz budžeta Kosova.

Ako sam dobro razumela po ovoj “logici” srpske institucije će finansirati kosovske opštine, a srpske plate isplaćivati u kosovskim institucijama?!

Stani, stani, ajmo ponovo.

Dakle, poruka je:

“glasate za konekciju srpskog naroda i Beograda”,”glasate za srpsku platu”, a onda i “imamo jednu majku, Srbiju koja će ulagati još više” ako glasate kako vam kažemo!

Red je onda i da se zapitamo:

Otkad je termin “konekcija” postao politička valuta?

Zvuči kao da se glasa za Wi-Fi, a ne za budućnost.

Konekcija sa Beogradom, konekcija sa platom, konekcija sa majkom.

A gde je konekcija sa razumom?

U ovom političkom “domenu”, kandidati se sapliću o sopstvene parole.

Jedan obećava srpsku platu u kosovskoj opštini, drugi srpski budžet za kosovski sistem, treći — konekciju sa majkom.

Majkom Srbijom, naravno.

Možda je vreme za novi slogan:

“Glasam za konekciju sa zdravim razumom.”

Kakvi ste vi danas, jeste li se konektovali sa WI-FI kandidatima ili ste shvatili koliko im je slab domet?

Pazite na protok.
Ne mislim na internet.
Mislim na protok smisla, odgovornosti, dostojanstva.
Jer dok se konekcije obećavaju kao da su paketi mobilne mreže, narod se gubi u roamingu između dva sistema, dve istine, dva budžeta.
A kad se izgubi protok poverenja — , ni jedna plata, ni jedan slogan ne može da ga vrati.

Zato, dragi dnevniče, večeras ne gasim svetlo.
Ostavljam ga da gori — da neko, negde, možda ipak vidi signal.

Do sutra.

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

Dnevnik jedne kandidatkinje: Dan 12

Dan 12 – Sreda, 24.09.2025

Dragi dnevniče,

Danas sam odlučila da zamislim kako bi izledala Gračanica kada bi…

Kada bi svi putevi bili bez rupa, a vožnja bila bar malo bezbednija.

Kada bi sve ulice bile osvetljene, da se jasnije vidi ko dobacuje devojkama i ženama iz automobila koji tuda prolaze.

Kada bi se rešio problem kanalizacije u pojedinim mestima, jer to nije luksuz to je komunalno pitanje.

Kada bi reka bila čista, da ne guši svojim isparenjima.

Kada bi se smanjio saobraćaj, da nam kamioni ne jure ulicama gde nam deca idu do škole.

Kada bi imali šetalište, jer to nije ništa posebno već podrazumevano.

Kada bi nam parkovi bili uređeni i bezbedni sa novim spravama za decu, jer nam se stare raspadaju, a od đubreta, trave i raznih gmizavaca retko se ko usudi da decu bilo gde odvede.

Kada bi imali otvoreni amfiteatar sa sadržinom za omladinu, da nemaju izgovor da odlaze.

Kada bi se majke pitale za raspodelu budžeta, jer ko bolje zna o ekonomiji od prosečne mame.

Kada bi žene imale veću podršku u pokretanju privatnih biznisa, jer se sada one podržavaju onoliko koliko je potrebno da „lepo izgleda na papiru“ i u nekom izveštaju.

Kada bi deca mogla bezbedno da svojom ulicom voze bicikla, a ne da strepe od nesavesnih vozača.

Kada bi imali normalnu bolnicu, a ne kontejner.

Kada bi svi imali jednako pravo na zaposlenje, koje ne zavisi od toga da li smo smeli da iznesemo svoje mišljenje.

Kada bi porodilje imale skraćeno radno vreme nakon korišćenja zakonskog roka, jer svakoj ženi je potrebnoo mnogo više od onoga što zakon nudi.

Kada bi za novoređenu decu bila izdvojena sredstva za pomoć porodicama u prvim danima sa bebom, jer dolazak još jednog bića na ovaj svet je čudo i treba ga tretirati kao nešto posebno.

Kada bi nam javne površine bile uređene i čiste, a ne pretpane bačenim nameštajem, plastikom i staklom.

Kada bi poljoprivrednik imao veće subvencije, jer su potpuno nepravedno zapostavljeni oni koji nam donose hranu na stolove.

Ko zna još koliko bih „kada bi“ mogla da dodam, ali ostavljam i drugima da dodaju svoje…. jer moje se “kada bi” svelo na osnove dostojanstvenog života.

Svako ovo „kada bi“ apsolutno je izvodljivo i moguće i nije daleko, blizu je.

Bitno je da se samo zapitamo šta je „kada bi…“ svakog od nas.

Do sutra.

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

Dnevnik jedne kandidatkinje: Dan 11

Dan 11 – Utorak 23.09.2025

Dragi dnevniče,
iz današnje edicije dešavanja u predizbornoj kampanji izdvajamo: kako doći do posla ili isti sačuvati na Kosovu.

Naime, ovde je već odavno postala praksa da se ne zapošljava zbog kvalifikacija kandidata, nego podobnosti radi.

Istitnitost ovih tvrdni najvidljivija je upravo u predizbornom perodu, kada je pritisak na glasačko telo i najveći.

O tome svedoči i slučaj dvojice kandidata iz Raniluga, opštine u Pomoravlju. Oni su danas započeli štrajk gladju. Jedan od njih kandidat je za gradonačelnika stranke na čijoj sam i ja listi. Otvoreno je o ovom problemu pričao na konferenciji u Gračanici, međutim veći deo javnosti ostao je imun na njegove reči.

Njegova jedina alternativa bila je da započne štrajk glađu kako bi upravo ta javnost shvatila ozbiljnost situacije u kojoj se svi mi nalazimo. Pa čak i vi koji mislite da ste nekako “bezbedni” u ovom nakaradnom sistemu. Jer tu nema bezbednih, samo trenutno potrebnih.

Ovaj princip “kažnjavanja svih koji nisu sa njima” nije novina, traje dugo, toliko dugo da je ljudima postalo “normalno” da ako ne mislite kao vladajući za to budete sankcionisani, pa čak i poslom koji ste dobili diplomom, a ne partijskom knjožicom.

Postalo je nevažno koliko znate, šta ste završili, jeste li obrazovani ili ste prekvalifikovani. Važno je samo da ste uz “partiju” i to samo jednu, “Bogom danu”!

U tom slučaju možete da birate gde biste da radite, koliko dugo i kojim intenzitetom.

A onda džaba pričamo o urušavanju obrazovanja, o tome da nam deca sve manje znanja nose iz škola (čast savesnim profesorima i učiteljima koji još ne podležu pritiscima). Ali ako se ovako nastavi, deca će zaista ispravljati one koji ih uče.

Potpuno urušavanje sistema kao da se radi planski, ali ja i dalje mislim da samo nema dovoljno pameti i perspektive u mišljenju onih koji donose odluke o tome ko će, gde i kako biti zaposlen.

Zato je Ivanov štrajk možda zaista jedina opcija, iako je nekada izgledala kao poslednja , sada alternative nema.

Beskrupulozne kabadahije savremene enklavsko-kosovske istorije moraju biti upamćene kao najveća sramota srpskog naroda, tako da se niko nikada više ne usudi da sudi Srbinu sa Kosova koji govori istinu kako bi ostao da živi tu gde se i rodio!

Dosta je za danas. Možda i previše.

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

Dnevnik jedne kandidatkinje: Dan 10

Dan 10 – Ponedeljak 22.09.2025

Zar srpski glas ne može da se čuje kada govori drugačije?

Dragi dnevniče,
Ovo pitanje danas sam postavila sebi, a evo i tebi, jer sve češće su izjave beogradskih funkcionera koji misle da je jedna politička opcija jedini glas koji se čuje sa Kosova.

Nije da nisu u pravu, oni samo čuju njih, ali ne čuju i ostale, iako su na čelu ministarstava, institucija, ustanova. Za njih je jednoumlje jednako “nova tranša”, nastavak očuvanja privilegija i nekakav opstanak na vlasti.

I to nam onako ulickani, sređeni i napuderisani poručuju iz svojih velelepnih prestoničkih stanova, uređenih kancelarija sa digitalizovanim uslugama.

Poručuju nama, koji ne možemo jedno pismo ili razglednicu manastira Gračanice da pošaljemo svojim prijateljima, kumovima i rodbini koji žive baš u tom Beogradu.

Kažu nama, koji posle zatvaranja institucijama putujemo do Merdara da bi imali kakvu takvu kancelariju, da u nju opet dolazimo MI za socijalna davanja, za penzije, za osnovne stvari.
Kažu NAMA, koji nemamo osnovne uslove za lečenje, normalan život i mir.

A sve vreme gledajući nas sa neke samo njima znane visine i moći koja će se vrlo lako raspasti kao balon od sapunice kada ljudi konačno prestanu da budu neutralni posmatrači svojih života.

Realno, uopšte me ne dotiče što takvi ne žele da čuju druge glasove, dotiče me što moje sugrađane takav tretman ne dotiče.

Dotakli smo svi mi zajedno dno, sada je samo pitanje da li ćemo da se dodatno ukopavamo ili da se probudimo.

I znajte, taj glas ne mora da bude uštogljen, potpisan pečatom, obučen u partijski kostim. Može da bude iz dvorišta, iz kuhinje, iz čekaonice Doma zdravlja. Može da bude glas žene koja ne traži funkciju, već osnovne uslove. Glas majke koja ne traži privilegiju, već mir. Glas koji ne viče, ali se čuje — ako ima ko da sluša.

Glasova je sa Kosova mnogo.

Ko su bre oni da odluče koji je istinit i jasan.

To je na nama!

Mi jedini znamo istinu života i rada na Kosovu.

Čitamo se i sutra

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

Dnevnik jedne kandidatkinje: Dan 9

Dan 9 – Nedelja 21.09.2025

Dragi dnevniče,
evo kampanja ulazi u deseti dan i polako se broj lajkova na objavama smanjuje, a broj pregleda i emotikona na “pričama” i sajtu povećava. To je provereni signal da sam kao opoziciona kandidatkinja ušla u drugu fazu predizborne trke.

Prateći prethodne izborne procese zaključila sam da je, što se tiče društvenih mreža, faza ukupno četiri.

Prva je ona u kojoj građanke i građani još nisu upoznati “ko je čiji”. To vam traje upravo negde do osmog, devetog dana. Ljudi se normalno ponašaju, neki i ne znaju da je kampanja počela, vode svoje živote van cele te “ujdurme”.

Tada počinje druga faza, “pazi ona nije kod ovih nego je kod onog”. Što znači početak cenzure ili samocenzure, novinarskim rečnikom rečeno. Ljudi prestaju da iznose mišljenje naučeni prethodnim iskustvom da “lajk bot patrola” nikada ne spava. A i “šta da se zamerim, možda me zaposle” ili “ neću se zameram ide zima treba materijal za kuću”. Dakle, lajk znači da si se najviše zamerio, tu ti nazad nema, ostaje screenshot kao dokaz i etiketa zanavek!

Treća faza: “Tiha podrška i šapat iza leđa.”
Ne lajkuju. Ne komentarišu. Ali ti u prodavnici kažu: “Samo nastavi, gledamo sve.” Ili ti stigne poruka u ponoć: “Ne mogu javno, ali uz tebe sam.” Kampanja se seli iz javnog u privatno. Iz komentara u mig. Iz lajka u pogled. To je faza u kojoj se ne meri brojkom, nego tišinom. I ta tišina toliko snažno odvazanja!

Poslednja, četvrta faza uglavnom je ona najružnija “aktiviraju se lažnjaci”. Kad već postanu nervozni, ne zbog drugih nego zbog mogućnosti da izgube privilegije koje već poseduju, postaju agresivni, ali sa tudjim licem, na fejk profilima. Pokušavaju da umanje i ponize nečiji lik i delo. Služe se uličnim rečnikom i plitkim “mišljenjem”.

Svega toga smo se nagledali u prethodnim procesima, ostaje nada da se u ovom neće ponoviti, ali “ne laje pas sela radi, nego sebe radi”.

Danas sam se uključila uživo, javnih pitanja nije bilo, kao ni javne podrške, ali zato logično u inbox kao i inače. Volim što uvek nađemo način da pritisak pretvorimo u jednu dobru šalu i podsmeh. Valjda smo takve , mi kosovke.

Čitamo se i sutra,

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

Dnevnik jedne kandidatkinje: Dan 8

Subota 20.09.2025

Dragi dnevniče, osmi je dan kampanje i saznali smo mnogo toga. Naravno, najpre po kuloarima — kako to već ide. Ali ovog puta, SNP je dostavio dokumenta. Crno na belo. Svako može da proveri.

Radi se o projektnom finansiranju nevladinih organizacija od strane Opštine Gračanica. Govorkalo se da su u pitanju ozbiljni iznosi, ali znaš kako je sa narodom — dokumenta nisu omiljeno štivo. Zato svašta prođe. Jer još uvek ne postoji svest da se institucije finansiraju iz džepa građana. Porezi, dažbine, takse — sve te fino upakovane “globe” kapitalističkog sistema.

A ja samo razmišljam: koliko toga je moglo da ode u fond za žensko preduzetništvo? Za majke. Za agencije koje bi pomogle ženama da se lakše nose sa svim ulogama koje im je moderno doba natovarilo. O tome ću više govoriti kada budem predstavljala svoj plan — uživo na društvenim mrežama.

Odbornik na čelu medija i ostale “normalne” pojave

Pošto smo već u temi NVO sektora, hajde da ostanemo tu još malo.
Pismo transparentnosti koje sam lično pisala da bih razdvojila funkciju u NVO i kandidaturu — nije pravilo koje važi samo za mene. To je opšte pravilo. Ili bi bar trebalo da bude.
Nisam primetila da je iko drugi uradio isto, iako ima kandidata u sličnim situacijama.
Prva crvena zastavica.

Druga?
Odbornik koji je na čelu lokalnog medija. Bio odbornik, sad opet kandidat.
I niko ne reaguje. Ni udruženja novinara, ni asocijacije, ni institucije.

Zašto je to problem?

  • Kompromitovana uređivačka nezavisnost.
  • Medij kao alat za promociju ličnih stavova i diskreditaciju protivnika.
  • Gubitak poverenja javnosti u medij kao objektivan izvor informacija.

A ako se medij još i finansira iz opštinskog budžeta — onda imamo dvostruku moć:
Odbornik odlučuje o budžetu i uređuje sadržaj koji oblikuje javno mnjenje.
Građani plaćaju da im se servira politički marketing.

Da razjasnimo:
Ovo ovde je blog. Moje mišljenje. Nije registrovani medij.
A u prethodnom primeru govorimo o mediju registrovanom u oba sistema.
Razlika je ogromna.

Nadam se da će neko od nadležnih razmotriti ove sukobe interesa.
Jer pravila ne smeju da važe samo za jedne.
Posebno ne za one koji odlučuju o pravilima.

Ostale novine iz kampanje i jedno veliko obećanje

Institut GAP kaže da kandidati za gradonačelnike daju velika obećanja.
Pratiće njihovo ostvarenje.
Zanimljivo — prethodnih godina ispunjeno je svega 2% datih obećanja.
Možda će ih narod kazniti ovaj put. Mada, po tom principu, trebalo je odavno…

Kažnjen je pokret Samoopredeljenje.
A umalo da budu i neki lokalci.
Prvi pokušaj prljave kampanje sam oprostila — poverovala sam da počinitelj nije dovoljno informisan.
Ali ako bude sledeći — IPŽP će imati još posla.

To je, evo, moje prvo javno obećanje. Zabeleži me tamo GAP.

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

DNEVNIK JEDNE KANDIDATKINJE – DAN 7

Dan 7 – Petak 19.09.2025

Vratiće se rode, ali Rode ode, a pre nego da ode popričao je malo sa kosovskom verzijom Pika u belom mantilu.

R: Jesi li potpisao?

P: Nisam.

R: Šta nisi?

P: Pa, jesam.

R: Znači, jesi.

P: Ne, ne, nisam… Samo tetki da odnesem lek.

Pik je lik iz filma „Balkan Ekspres“, kojeg tumači Bora Todorović. Replika koju sam modifikovala zapravo je deo njegovog razgovora sa nemačkim oficirom. Evo meni sa ovim današnjim stampedom informacija samo ova replika odzvanja u glavi.

Koliko god da je ozbiljnost situacije u kojoj se nalazimo, neki ipak daju toliko prostora da se i takva situacija relativizuje. Osnovno treba znati, da li se i šta potpisalo u Ohridu treba da obznani onaj koji je potpisao, a ne nemi posmatrači i lojalci i lokalci. Ali slaba vajda, odavno njemu nismo tema, sem kad mu tema treba za neke lične potrebe.

Mislim da je svakoj iole mislećoj osobi na Kosovu jasno dokle smo došli, i da je integracija školstva i zdravstva ,kako reče Kurti, posle izbora neminovna stvar. Jer sve zacrtano do sada je i ostvareno, a Srbi su ćutali. Svi Srbi! Tako da me ne bi čudilo da oćutimo onako kolektivno i na ovakav eventualni budući scenario. Da budem jasna neki NISMO niti ćemo, ali većina jeste i opet će.

Zato nema potrebe da se ovoliko diže galama, jer sve te izjave nemaju nikakvog smisla, sem onog aktuelnog a to je da podignu malo rejting i jednima i drugima, pa malo trećima, pa opet u krug.

Opet isti scenario. Hajde malo da se posvađamo, udarimo po nacionalizmu, ti mobilizuješ tvoje, ja moje i svi zadovoljni.

Nego  da se vratimo na lokal. U Gračanici organizovan neki vašar, muzika, svetla, gužva tu na platou, jer sa ovoliko dece izgleda su shvatili da samo plato mogu i da popune da izgleda kao da ima mnogo ljudi i omladine. Ok, opet neki projekat nekog „zabavnog leta“, al od zabavnog leta vidim omladina ne zna šta će od zabave. Pobegoše od njihovih „zabava“ kud koji, pa mi kažu da je bolje i da konobarišu sa fakultetskom diplomom nego da žive ovde. Poražavajuće! Ali to pravitelje “zabava” ne dotiče. Oni ili neće ili ne znaju kako.  

I nije to sve, zaboga organizuju „kros“, pa ih dočekuju ko da maraton trče. Deca daju izjave onako ravnodušno, bez nekog posebnog uzbuđenja. Da prvi sam, šta ćemo s tim. Evo ti medalja od evro, ti budi ponosan. To što nema igralište gde može da odigra basket ili fudbal, nikakav program koji bi trajao čitave godine, nego „ako me se sete za zabavno leto sete me se, ako ne ništa“.

Parkovi nam zarasli u korov, zapušteni, ljuljaške, tobogani polomljeni, podloge uništene, školske ograde zarđale i polomljene, dvorišta škola neuredna (čast izuzecima, a malo ih je), ali branimo omladinu i školstvo. Pa tako li branite?

Naš narod kaže „dok traje nek laje“, da vam pravo kažem i predugo traje i već je iritantno koliko laje.

Prosto je neverovatno kako gledaju na ovaj narod, kao da niko ništa ne primećuje zato što ćuti i gleda. A sve se zna, vidi, čuje…

Čitamo se i sutra, do tada pogledajte neki dobar film, seriju, odmorite od ovih što vam nude maglu, više ćete koristi imati. I naravno čitajte dnevnik, a nikako ga ne gledajte.

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

DNEVNIK JEDNE KANDIDATKINJE – DAN 6

Dan 6 – Četvrtak 19.09.2025

“Kad Srbe pred izbore brojim, ali se trudim da na Kosovu ne postoje” , jesmo li ovo danas čuli od Aljbina Kurtija?  

“Zvanični Beograd zvanično laže. Vlada Kosova i državne institucije će vas braniti i od njih. Vaš mir i sigurnost su naša obaveza“, rekao nam je danas Aljbin Kurti poznati “srboljubac”, “demokrata bez presedana” i par ekselans “premijer svih građana” koji se nadasve zalaže za “opstanak Srba” i “ceni i poštuje” sve temelje identiteta Srba na Kosovu. 

Da ovako nešto nismo mogli da čujemo i ranije verovatno bi bili šokirani količinom licemerja koji na tečnom srpskom jeziku, koju progovara samo jednom do dva puta godišnje, Aljbin Kurti prezentuje Srbima na Kosovu. 

Naravno da nema iskrenosti i istine u većini izrečenog, sem onog da zvanični Beograd laže, jer lažu koliko i zvanična Priština. Kao od iste majke rođeni pa se nadmeću koji ima više šlifa da kaže nešto pompeznije od prethodnog. 

Da je bar malo iskrenosti u njegovom delovanju mi danas međuetnički ne bi bili dvadeset koraka nazad u odnosima nego valjda već u međusobnom blagostanju. 

Obični Srbi i Albanci sem sporadičnih slučajeva koji su donekle normalni NEMAJU ni komunikaciju a kamo li kulturu razumevanja, poštovanja, saradnje. Nije suština da sarađuju samo na tržištu, iako znam priču srpskom preduzetnika iz Gračanice čije proizvode jedan veći trgovinski lanac nije želeo da postavi na svoje rafove iako ih gotovo sve srpske sredine koriste. Ne znam stvarno na koga se ta saradnja odnosi možda baš na kosovske i firme iz centralne Srbije. To mi je jasno. Ali lokalne Srbe mislim da žestoko ignorišu i to baš namerno. 

Rekao je da je moj mir i sigurnost njegova obaveza. E pa nisam mirna, recimo zbog divlje gradnje koja se u mojoj opštini dozvoljava, a u drugim sankcioniše. Nisam mirna zbog duplih standarda. Jer to nije “zakon jednak za sve”, nego kako mi odgovara. 

Nisam mirna kada mi neko u institucijama kaže : nauči albanski, iako je MOJE PRAVO da on zna moj jezik. Moje je pravo i da mi se policajac obraća na srpskom, i da mi kaznu napiše na srpskom. A ne da se pravi lud kada se pozovem na poštovanje zakona. 

Moje je pravo da čitam, knjige koje želim, ali nemam nijednu knjižaru u Gračanici, jer je zabranjeno da Srbi čitaju ono što žele.

Moje je pravo da u Prištini imam predstave pozorišta na srpskom jeziku, da mogu da pogledam crtani film u bioskopu sa decom na svom jeziku, da imam kulturni program koji je deo mog identiteta. Ali ga nemam! 

Nijednom, koliko sam ikada mogla da čujem, Kurti nas nije pozvao da se vratimo u gradove, jer i on zna tu za Srbe nema mesta. I to malo što imamo mesta u selima i to je za njega previše. 

Još mnogo je prava koja imamo a nemamo, bilo bi zaista predugo o svemu pisati, pa neka ostane na ovome ostalo ili znate ili se informišite.

Školstvo, zdravstvo i ujedinjenje

Kurti izgleda mnogo često koristi reč ujedinjenje, možda i sanja ujedinjenje, pa kaže da se ujedine školstvo i zdravstvo, ali sa čim?!?! 

Opet samo poruka vez suštinskih stvari. 

Pitala bih da imam prilike: šta znači ujedinjenje? Da li to znači plan i program onakav kakv je već u kosovskim školama? Da li to znači uvođenje albanskog jezika? Da li to znači uvođenje srpskog jezika u albanske škole? Kad je već ujedinjenje…?

Da li to znači da će učitelji, nastavnici, doktori koji su do sada primali velike plate biti finasirani iz kosovskog sistema gde su one dva do tri pita manje?

Hoćemo li se lečiti u Prištini mi iz Gračanice? Ili u onoj nazovi novoj bolnici koja još nije završena odakle je verovatno jedna stranka s razlogom započela kampanju… 

Svašta smo čuli, a ponovo ništa nismo čuli ni o pomirenju koje je neophodno, a do njega se dolazi kada se iskreno zalaže za drugog i drugačijeg. 

Sa kakvim samo nepoštovanjem treba gledati na duboko diskriminisan narod kada mu se ovako obraćaš? 

Opet floskule opet velike priče opet “ljubav cveta” kao nigde na svetu, a Srbi opet poniženi, spuštaju glavu i kažu : ko je gori? Dal ovi ili oni? Pitamo se gde smo tu mi ? 

Ni na nebu ni na zemlji, čardak polako pluta besciljno dok ne odluta ko zna gde! 

Do sutra,

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

DNEVNIK JEDNE KANDIDATKINJE – DAN 5

Dragi Dnevniče,

Danas je 17. septembar, peti dan kampanje. I mogu ti reći — zabrinuta sam. Ne zbog sebe, već zbog činjenice da se biračicama i biračima na ovim izborima ne nudi apsolutno ništa konkretno. Ni ideja, ni plan, ni vizija. Samo prazne reči.

Ovde, u Gračanici, u srpskim sredinama uopšte, kao da je vreme stalo. Kao da je neko pritisnuo pauzu na život. Ljudi su umorni, apatični, kao da su odustali od budućnosti u ovom podneblju. I to je tako duboko depresivno.

Svi mi vodimo svoje male živote, onako kako najbolje umemo. Ali ja, uprkos svemu, i dalje osećam ogromnu količinu entuzijazma. Verujem da može da bude bolje. I da to bolje zavisi i od mene. Ne tvrdim to sama za sebe — to je nešto što mi ljudi često kažu. Pitaju me: “Odakle ti tolika volja? Kako ne odustaješ?”

Iskreno, ne znam. Ali osećam da mogu. Da želim. Da hoću. Da ovom svetu ponudim ono najbolje od sebe. Nije li to, zapravo, suština života?

A onda se okrenem oko sebe i vidim letargiju. Sve više Srpkinja i Srba ovde kao da tonu u beznađe. I donekle ih razumem. Godinama slušaju iste poruke bez smisla. Neko im stalno govori da treba da ostanu i opstanu — a onda im taj ostanak zagorča do kraja.

Tu je i taj duboko lični osećaj da manje vredimo. Da nismo dovoljno sposobni, pametni, obrazovani. Jer nas takvi predstavljaju. Godinama. Pa smo stvorili iluziju u kojoj su najgori najbolji — jer su nagrađeni i podržani.

Ali ništa od toga nije opravdanje. Nije opravdanje za nerad. Za okretanje glave. Za ćutanje.

Sećam se kada je prvi put nastao problem oko reke u Lapljem Selu. Svi su se pravili ludi. Niko nije želeo da se bavi tim pitanjem. A onda je zasmrdelo u Gračanici. I tek tada su se javili oni koji žive blizu reke. Počela su govorkanja. Ali ćud takvog čoveka je jasna — dok ne vidi problem pred svojim pragom, neće reagovati.

Eto dotle smo došli. A ovamo se busaju u prsa kao veliki „čuvari ognjišta“. Pravi patriotizam? On se ne meri parolama. On se meri time koliko se zalažeš da svima bude bolje. Sve ostalo je prazna priča. Smejurija. Sprdnja.

Vreme je za kolektivno buđenje. Niko nikada neće doći da nas spasi. Heroji možemo biti samo sami sebi.

Te pompezne priče da će se „nešto veliko dogoditi“ — najčešće znače da će se dogoditi veliki problem. Nama, koji smo odlučni da ostanemo ovde.

Ako se ne probudimo, budiće nas tišina. Tišina posle zatvaranja škola. Strah ako se zatvore zdravstvene institucije. Jer realno — sprema nam se. A od ovih do sada, kako smo mogli da vidimo, nije bilo nikakvog otpora kada su zatvarali druge institucije. Verovatno ga neće biti ni kada nam stave trake na škole i domove zdravlja.

Otvoreno sam pričala o uslovima u bolnicama i školama. Ali NJIH, shvatite već jednom — ne zanima kako naša deca rastu. Ne zanima ih kako se leče. Ne zanima ih gde se rađaju ti novi životi. Ma ne zanima ih ni kada nema osnovnog materijala za rad u tim istim zdravstvenim ustanovama.

Znate li kako i dalje opstaju na vlasti? Zato što im vi, iznova i iznova, dajete svoje poverenje. Svoje dostojanstvo. Svoje živote — da se sa njima igraju.

A sve je lako rešivo. Vrlo lako. Samo kada bi to želeli. Ali izgleda da je cilj da jednog dana svi postanemo samo statistička greška. Čak i u sredinama u kojima smo još uvek jedva većina.

Zato — nemojte da padate u očaj. Nemojte da odustanete od svog dvorišta. Nemojte da odete negde „gde će vam biti bolje“. Jer sigurna sam — nigde nije bolje od mesta gde generacije nose uspomene. One lične, najlepše. One najsvetije — porodične.

Neka ovaj dan bude posvećen razmišljanju o tome kako vi možete učiniti Gračanicu boljom. Tako se ide ka izobilju. Onom koje najviše vredi. Onom u sebi.

Sve ostalo će pojesti život. Jer na kraju — ništa od materijala, bele tehnike, privremenih ugovora nećemo poneti sa sobom. Samo ono što smo bili. I kakvi smo bili.

Čitamo se i sutra.

Milica Stojanović Kostić

kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica