Category: Dnevnik

Dnevnik jedne kandidatkinje za odbornicu na Kosovu

Dnevnik jedne kandidatkinje: Kvota, ne koleginica

Dragi dnevniče, 

Sreda je . 1. oktobar, 19. dan kampanje za lokalne izbore. 

Danas imam ideju da se, dok i dalje čekamo još neku kandidatkinju da progovori o potrebama žena na Kosovu, podsetimo nekih poražavajućih podataka iz istraživanja koja su dostupna javnosti. 

Jedno od njih koje je radio OEBS 2023.godine u Gračanici navodi da su žene zaposlene u lokalnim institucijama, ALI DA SU RETKO NA VODEĆIM POZICIJAMA. Što dalje imlicira da se odnos prema ženi i u zapošljavanju nije značajno promenio. Ona može da radi ali njena vizija, mišljenje, znanje i veštine ne uzimaju se u obzir za vođenje određenih sektora. Njihova prisutnost se svodi na statistički dokaz da “i žene rade”. 

Šta to praktično znači: 

– Radno mesto postoji, ali bez jasnog opisa posla.

– Žena sedi, potpisuje, prisustvuje — ali ne učestvuje.

Ironija je u tome što se žene često koriste kao „kvota“ za projekte, kao dokaz inkluzije, dok se njihova stvarna moć sistematski potiskuje. Zaposlene su da se vodi da su tu — ne da se pitaju.

A kad žena postane majka, stvari postaju još gore

Drugo istraživanje koje takođe jako važno, nažalost, sprovedeno je samo na severu Kosova od strane ACDC-a isto 2023.godine. 

Prema ovom istraživanju majke su najranjivija grupa na tržištu rada. Zaposlene žene koje zatrudne često bivaju premeštene, degradirane ili potpuno isključene iz sistema. Porodiljsko odsustvo se tretira kao smetnja, a povratak na posao kao problem.

Majke neretko ne znaju svoja prava — jer se niko ne bavi time da ih edukuje. 

Institucije ih ne štite — jer nemaju mehanizme.

Zajednica ih ne pita — jer se podrazumeva da ćute.

I dok se sever Kosova makar analizira, južno od Ibra majke su “svetinja koja trpi”.

Slična istraživanja o položaju žena i majki u srpskim sredinama južno od Ibra nisu rađena, ili nisu dostupna javnosti.

Ovi podaci su vazni ali još je važnija činjenica da se lokalna samouprava nije potrudila da sprovede ili finansira ovakvo jedno istraživanje, kako bi targetirala najveće probleme i uhvatila se u koštac sa njima. Napomenuću, nerado, da je na čelu opštine bila žena. I dalje je, mada i dalje izgleda samo figurira. 

Jer žena koja radi, rađa, brine i ćuti — nije dokaz da sistem funkcioniše.

Već da se održava na njenoj tišini.

A žena koja ima moć i mogućnosti a ne želi da se bavi problemima svojih sugrađanki nije uzor koji treba pratiti. 

Do sutra. 

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

Dnevnik jedne kandidatkinje: “Nismo tu da SLUŽIMO, tu smo da se PITAMO”

Utorak je 30.septembar, 18. dan kampanje za lokalne izbore na Kosovu.

Da li se ikada iko pitao kako izgleda unutrašnji monolog jedne žene u srpskim sredinama na Kosovu, kada dodje do glasačke kutije? Verovantno niste razmišljali u tom smeru, ne čudi me, misli i očekivanja žena nisu prioritet mnogih , potvrđeno je i u ovom predizbornom ciklusu.

Ta unutrašnja borba ogleda se u sukobu između one koja je naučena da trpi i one koja se budi. Uvek su se lomile dve, ona koja mora i ona koja zna da postoji više. Nekada je ova prva preovladavala, vreme je da se drugoj, onoj pravoj da primat.

  • Zašto uopšte gubim vreme na ovo?
  • Jer mi je važno da se moj glas čuje.
  • Ma ko će ga čuti, vidiš na me uopšte i ne vide, ne obraćaju mi se, samo me pišu kao „siguran glas“ jer je on rekao da ima 4 iz kuće.
  • Ne mora da ima 4, neće nam viriti u listić, neka ima tri, tvoj je samo tvoj.
  • Saznaće da nisam poslušala, šta ću onda.
  • Ne može da sazna.
  • Ma može, on sve zna, čak i ono što nije, pa opet ja kriva.
  • Kome je uopšte obećavao u naše ime.
  • Kome, eh kome, nekome ko mu je obećao da ne mora da ide na posao, dao mu više vremena za dangubu i učmalost.
  • A šta je taj tebi obećao.
  • Ništa, ja se ne vidim. Moj glas je samo broj, kojim on rukovodi kada mu zatreba.
  • Zašto pristaješ na to?
  • Ne znam kako drugačije, ovako sam naučena, od malena. Žensko je da sluša, da ćuti i radi kako joj se kaže.
  • Nije tako, tvoj izbor se računa, tvoj život je jednako važan.
  • Ne znam. Nisam sigurna da je tako.
  • Hajde zamisli da se pitaš, šta bi uradila?
  • Pomogla bih sebi, da ponovo dišem.
  • Kako?
  • Tako što mogu slobodno da kažem, uradim, da odlučim.
  • SAD JE TRENUTAK, ODLUČI SAMA!

Kada se u ženama koje godinama trpe pritiske a ne nude im se predlozi i bolji život, probudi iskonska snaga koju vekovima zakopavaju zbog učenja, onda možda i ovaj svet, baziran na odlukama žena bude i bolje mesto za život i rad.

Jer žene uvek traže više, jer daju najviše. Žene uvek podržavaju stvaranje, a ne razaranje. Žene drugačije gledaju na probleme, imaju praktičnija rešenja.

Zašto većina žena sa gnušanjem ili ravnodušno posmatra izborne procese?

Ženama se od početka političkih dešavanja do danas servira priča da je politika, zbog delovanja muškaraca na istu, gruba, militarizovana i zato rezervisana isključivo za takve aktere. Primeri koji obeshrabruju i dalje, da se kandidatkinje u kampanjama napadaju na najmizerniji način, često nedostojanstvenim metodama, samo dodatno obeshrabruje žene da se uključe u ovakve procese. U takvim uslovima, dodatno opterećene svim ulogama koje moraju da ispune, žene se isključuju iz procesa odlučivanja, prateći obrazac koji imaju kod kuće. Biraju da ne biraju po svom ubeđenju, već po ubeđenju onog kojeg moraju da slušaju.

I tako se generacijama stvara nezainteresovanost i otklon prema učešću na izborima. Bilo kao kandidatkinje ili biračice.

Ipak, postoje jasne naznake o buđenju žena u enklavama, posebno u Gračanici. Taj broj nije impozantan, ali je relevantan u pogledu jačanja svesti žena o njihovoj važnosti i uticaju.

Ne želim da i dalje pristajemo na tišinu. Vreme je da donosimo ODLUKE, a ne da činimo USLUGE. Nismo tu da služimo, tu smo da se pitamo!

Do sutra.

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

Dnevnik jedne kandidatkinje: Ulice će poželeti naroda, a naroda nigde biti neće

Ponedeljak, 29. septembar, dan 17.


„Apsurd“ je možda i najtačnija reč koja oslikava sprovođenje zakona na Kosovu — naročito kada se radi o novim uredbama koje se donose „preko noći“, a pritom su planski i temeljno osmišljene.

Jedna od njih je ona o vožnji sa ovlašćenjem, druga je famozni Zakon o strancima.

Pazi sada — zbog ovog zakona može biti blokiran dolazak profesora i studenata „koji žele da uče“. Hoće li srpsko predsedništvo uputiti protestnu notu? Neće, ne zanima ih.

Logično bi bilo da Srbi izađu na ulice. Da, ali neće. Vladajući ćute, mora i narod — jer u suprotnom, ko ne ćuti, taj je „problematičan“, on „remeti mir“. Iako ti kvalitet života zavisi od toga, ćutiš! Jer te je neko ubedio da je ćutanje patriotizam!

Ne samo da to vodi problemima, to vodi gašenju Univerziteta u KM. A vladajući ćute. Odobravaju, jelte.

Ko je vozio, vozio je — na ovlašćenje. Sada kazna, oduzimanje vozila, administrativna tortura i šta još ne. Opet bi trebalo na ulice. Pozvao je SNP, sutra u Zubinom Potoku. Pa da vidimo koliko je onih koji žele da voze.

Za to vreme, novi vodovod u Gračanici bez vode. Eno ga, čeka se od 2019. godine. Projekat od 5 miliona evra, i na kraju — ništa. Gde je narod? Eno ga, kupuje vodu, psuje, ali samo do izbora. Posle je sve ok.

I kad sve ovo sagledam — narod definitivno nije žedan, ne mari previše za obrazovanje, zdrav je jer ne mari ni za bolnice, a prema svemu sudeći ne žele ni da voze. Iako kroz srpske enklave nema međuseoskih autobusa, verovatno vole da idu pešaka. Ipak su od Merdara do Beograda pokazali da im pešačenje ne smeta — bar na jednoj deonici puta.

Premalo je ironije koliko je paradoksa u ovim okolnostima.

Do sutra.
Milica Stojanović Kostić
Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

Dnevnik jedne kandidatkinje: Kad je s’kim – s’čim, važnije od koga – šta?

Dragi dnevniče,

Nedelja je 28.septembar, 16. dan kampanje, i mislila sam da se ništa posebno ne može dogoditi čime bih mogla da popunim današnju stranicu.

Jer instrumental je tu da zamagli odnose: s kim se slikaš, s čim se hvališ.
Akuzativ je previše direktan: koga si povredio, šta si obećao.
U politici koja se boji odgovornosti, padeži nisu gramatička pravila — oni su strategija izbegavanja.

Ipak, na prevaru, neki politički oponenti, organizovali su pod okriljem kampanje, protest „protiv blokada“. I to u srpskim sredinama na Kosovu, gde generalno ni nema blokada. Mislim onih studentski, građanskih. Ipak, imamo „blokiranja“ osnovnih prava, „blokiranja“ srpskog jezika, „blokiranja“ dostupnosti socijalnih i penzijskih davanja. Ali to nisu „blokirali“ studenti, nego različite institucije u Prištini. A imali smo i „blokadu“ srpske robe. I od svih nama vitalnih „blokiranih“ prava, ovi politikanti bave se protestom studenata i nadasve se izjašnjavaju kao da su oni protiv nečega, što većina i ne razume.

A šta mi daje za pravo da napišem da ne razumeju situaciju. Evo ova rečenica jednog od nosilaca liste te partije koji kaže: „Hoćemo pobedu za našu otadžbinu, a ne blokade…“, a onda u govoru dodaje :“ jer želimo da i dalje naša deca idu u NAŠIM ŠKOLAMA.“

U prvi mah sam se nasmejala, posle mi je bilo muka, a onda mi se i malo plakalo, nad sudbinom svih nas ako ovi ponovo dodju do fotelja.

Ovaj nepravilno upotrebljen instrumental, dovoljno govori o instrumentalizaciji čitave ove farse koja se svakodnevno dešava oko nas. Verovatno je da ni sam nije razumeo zašto studenti protestuju u Srbiji, zašto su im se građani pridružili u protestu, ali je u tome što je zaobišao pravilni akuzativ, objasnio mnogo više.

Jer kad kaže „našim školama“, a misli na obrazovne institucije koje decu uče da ćute, da se ne bune, da se ne pitaju — onda je možda i gramatička greška najiskreniji deo izjave. Možda je to lapsus koji otkriva sistem: deca ne idu u škole, nego se kreću po školama, kao po hodnicima bez pravca, bez svrhe, bez glasa.

Kao što možda očekuju i od onih koji bi trebalo da ih glasaju.

Kada kaže „naša deca“ kao da služe kao retorička dekoracija u govoru koji pokušava da zvuči patriotski , a završava kao loš domaći zadatak iz srpskog jezika.

Tako da smo danas na tacni dobili spoj Kosova, obrazovanja i gramatičke katastrofe, a za dezert stiže još jedan kandidat za odbornika koji govori o opstanku svoje porodice a njegova je porodica odavno van Kosova.

A šta je sa ženama na listama

Ovih dana retko smo u Gračanici mogli da čujemo žene, njihove vizije, planove, mišljenja. Ne pojavljuju se na mrežama, nema ih na skupovima za govornicom, bar ne u ovoj opštini.

U drugim opštinama kažu po koju, uglavnom istu priču bez suštine, samo ponovo redigovanu, od prethodnih izbora.

Još nisam čula hoće li se zalagati za poboljšanje položaja žena u društvu, šta će uraditi ako budu izabrane, i kakve ideje nude. Ali kako da zamerim njima, kad već njihove muške kolege svakako smatraju da konkretne stvari nisu prijemčive narodu, samo „udri“ po nacionalizmu i posao završen.

Naravno dodaj malo da jedino tebe podržava neko ili nešto eto kampanje. Malo balona, pazi na boje, da ih ne rasporediš pogrešno, neki flajer tu i tamo, pusti himnu, i sve je rešeno.

Na kraju će narod dobiti ono što je izgovarao godinama — u pogrešnim padežima, sa pogrešnim liderima.

Neće dobiti vlašću, jer se vlast ne deli instrumentalom.

Neće dobiti ni školama, jer deca ne idu u obrazovanje kao u šoping centar. Dobiješ ono što umeš da kažeš.

Ako ti je politička rečenica: „da naša deca idu u našim školama“, onda ti je i politika — lutanje po hodnicima bez izlaza.

Jer akuzativ je pravac, a instrumental je improvizacija. A narod koji improvizuje u jeziku, dobija improvizaciju u životu.

Na kraju, sve se svodi na to: ko ume da složi rečenicu, umeće da složi društvo.

Do sutra.

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

Dnevnik jedne kandidatkinje: Kada je mama sve

Dragi dnevniče,

Danas je subota, 27. septembar, 15. dan kampanje za lokalne izbore. Ujedno, još jedan dan koji je počeo jako rano — zapravo, počeo je neprospavanom noći. Jer ne sećam se kada sam poslednji put prespavala noć u dahu. Jer mama…

Dan je krenuo kako mora: doručak, oblačenje, zabavljanje, spremanje, organizacija, sortiranje. Pa onda ponovo — hranjenje, presvlačenje, usisavanje, malo praško, malo brisko.U međuvremenu, pauza za srk kafe — one iste od jutros, hladne. Uz po koji naslov, malo društvenih mreža. Jednom rukom malo dnevnik, malo slika sa porukom mamama, ženama. Sve to dok drugom rukom držim bebu koja pokušava da prohoda,a ujedno odgovaram trogodišnjaku na ko zna koje „mama?“ tog dana.

Multitasking — ništa novo. Svim mamama dobro poznata veština zbog koje često ne znamo šta smo sve uradile u toku dana.

A onda najteži deo: psihičko-emotivni zamor.Jesam li bila dovoljno uključena danas? Koliko su vremena proveli napolju? Hajdemo ponovo, ali hladno je… da se ne prehlade. „Dođi da ti uvučem majicu.“„Stavi kapu, duva vetar.“„Oseća se dim, neko peče paprike.“„Možda bebi smeta dim.“ Hajdemo unutra. Samo malo crtaća za starijeg, dok uspavam bebu. Nešto nisu baš svoji… neće se valjda prehladiti?

Čekaj, ostao mi je jedan poslić. Napisaću odgovore novinarki koja mi je još juče poslala pitanja .Razume me — mama je.

Veš je i dalje na žici. Mali neće još dugo da spava. Da opeglam one košulje — začas. Dobro je, uspela sam.

Stariji se igra u sobi. Baš je lepo kad zna sam da se zaigra.„MAMA!“ — ok, ne viči. Evo je beba, spavala je sat i po. E pa to je i ok.

Ajmo ponovo. Uskoro stiže tata. Igramo se na krevetu — jedino tako mogu da uhvatim malo odmora.

Zašto je ovaj dan tako ličan?

Jer želim da vas podsetim da prolazimo isto.

Svaka od nas.

Imamo iste probleme, ista opterećenja, strahove i strepnje. Isti broj kilometara koje pređemo u toku dana, a koji se na kraju ne vide.Pa se pitamo — šta radimo kad nema rezultata?

Rezultat jeste da smo još jedan dan bile čitav svet svojoj deci. A oni su nama krila da preživimo i naredne, koji će biti isti.

Ipak, postoji snaga u ženama. Da i pored svih poslova, opterećenja i neprospavanih noći,budu opet svoje, jake i slobodne.

Rešenja postoje. Jasna su, opipljiva, moguća, ostvariva. Samo ih treba sagledati i pokušati.

Verujte u sebe.

U svoje procene.

U svoj doprinos ovom svetu.

Jer bez nas — sveta ne bi ni bilo.

Zato dobijam još veću želju da nastavim da se borim za dobrobit majki. Jer znam koliko snage i odricanja treba da bi se stiglo do ciljeva koji nisu samo u kući, nego i van nje. Jer samo srećna i zadovoljna mama može da da maksimum svojoj porodici.

Do sutra.

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

Dnevnik jedne kandidatkinje: Koju pilulu biramo ovaj put?

Dragi dnevniče, 

Petak je , 26.septembar , 14 dan kampanje, i mislim da je vreme da se pozabavimo malo i psihološkim profilom srpskog naroda na Kosovu. 

Godinama se pitam kako je moguće da se sve oko nas urušava, a većina, činjenica je, daje svoje poverenje iznova i iznova jednoj političkoj opciji, koja ništa nije uradila da urušavanje spreči. Često su ostajali i bez reakcije. A deo naroda i dalje marljivo odlazi na birališta i ponovo naredne četiri godine svog života daje u ruke istima.

Zatvorena je Pošta Srbije, Poreska uprava, zatvoreni su Centar za socijalni rad, PIO fond, Nacionalna služba za zapošljavanje, Republički fond za zdravstveno osiguranje. Sve ono što je nekad bilo oslonac za majke, starije, nezaposlene – sada je udaljeno kilometrima.

Zatvoreno je i ono što se ne vidi – poverenje, osećaj pripadnosti, sigurnost da ćeš sutra moći da podigneš dokument, da rešiš problem, da ne moraš da objašnjavaš ko si i zašto si tu.

I na sve to evo i upozorenja za školstvo, zdravstvo. Evo i odluke o zabrani vožnje na ovlašćenje od 1.novembra. 

I sve se dešava pred našim očima, a ponašamo se kao da nas se UOPŠTE NE TIČE!

Koja je to dijagnoza? 

Malo sam konsultovala nauku, struku, malo sam i sama zaključila sledeće:

1.Sindrom naučene nemoći. Kao narod smo godinama izloženi ponižavanju, ignorisanju, pa smo počeli da verujemo da ništa ne možemo da promenimo. Čak i kada se pojavi neko ko je evidentno bolji, poverenja nema. Naučeni smo da sistem jači od volje, a glas slabiji od ćutanja.

2.Preživljavanje lojalnošću. U konstanoj nesigurnosti u kojoj živimo decenijama, naučeni smo da se verujemo za ono što “deluje stabilno”, iako znamo da su možda najgora opcija. Jer lojalnost postaje jednako opstanak. “Ako glasam za njih možda me neće dirati”. To nije podrška, već strah prerušen u izbor.

3.Emocionalna isključenost. Da bi mogli da se nosimo sa svakodnevnim gubitkom prava, represijom, ignorisanjem potreba koje imamo, emocionalno se isključujemo. Politika postaje daleka – “njihova stvar”. Ako se i neko pojavi koga vredi slušati – ne čujemo jer smo navikli da je tako bolje, jer nema smisla!

4. Kognitivna racionalizacija.

„Nema ko drugi.“

„Svi su isti.“

To su rečenice koje ne opisuju stvarnost — već je opravdavaju. Da bi se izbegla krivica, da bi se izbegla odgovornost, da bi se izbeglo pitanje: A šta sam ja uradio da bude drugačije?

5. Kolektivna trauma pretvorena u političku pasivnost

Decenije konflikta, izolacije, gubitaka — ostavile su trag. Ljudi ne glasaju iz nade, već iz straha da se ne ponovi. I zato biraju ono što ih je već povredilo — jer je poznato. Jer je predvidivo.

Dnevnikom protiv Matrixa

Zato ću nastaviti da pišem dnevnik, jer ako uspem da probudim bar jednu osobu, biće to moja najveća pobeda, ali ne samo moja, pobeda svih slobodoumnih koji su izašli iz Matrixa.

“Ovo je tvoja poslednja šansa. Posle ovoga nema povratka. Uzmeš plavu pilulu—priča se završava, budiš se u svom krevetu i veruješ u šta god želiš. Uzmeš crvenu pilulu—ostaješ u Zemlji čuda i pokazujem ti koliko duboko ide zečja rupa.” 

 Citat je iz filma Matrix kada Morfijus nudi Neu izbor između dve pilule: 

plave – ostaje u iluziji, nastavlja da živi u lažnom svetu, bez pitanja.

I crvene – budi se, vidi stvarnost kakva jeste, bez filtera, bez laži.

Koju pilulu biramo ovaj put?

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

Dnevnik jedne kandidatkinje: WI-FI kandidati izgubili domet

Dan 13- Četvrtak, 25.09.2025

Dragi dnevniče,

Još jednom smo svedoci da su pojedini kandidati veoma zbunjeni zbog dvosistemskih institucija, te više ni sami ne znaju na koje izbore i za koje opštine izlaze, pa ni ko te opštine finansira.

Tako čujem da glasanjem na ovim izvorima “osiguravaju dalje ulaganje države Srbije”, pa da glasanje na ovim kosovskim izborima znači “očuvanje srpskih plata”, te da će “Srbija davati još više” i to sve ako jedna partija osvoji vlast u opštini koja se finansira iz budžeta Kosova.

Ako sam dobro razumela po ovoj “logici” srpske institucije će finansirati kosovske opštine, a srpske plate isplaćivati u kosovskim institucijama?!

Stani, stani, ajmo ponovo.

Dakle, poruka je:

“glasate za konekciju srpskog naroda i Beograda”,”glasate za srpsku platu”, a onda i “imamo jednu majku, Srbiju koja će ulagati još više” ako glasate kako vam kažemo!

Red je onda i da se zapitamo:

Otkad je termin “konekcija” postao politička valuta?

Zvuči kao da se glasa za Wi-Fi, a ne za budućnost.

Konekcija sa Beogradom, konekcija sa platom, konekcija sa majkom.

A gde je konekcija sa razumom?

U ovom političkom “domenu”, kandidati se sapliću o sopstvene parole.

Jedan obećava srpsku platu u kosovskoj opštini, drugi srpski budžet za kosovski sistem, treći — konekciju sa majkom.

Majkom Srbijom, naravno.

Možda je vreme za novi slogan:

“Glasam za konekciju sa zdravim razumom.”

Kakvi ste vi danas, jeste li se konektovali sa WI-FI kandidatima ili ste shvatili koliko im je slab domet?

Pazite na protok.
Ne mislim na internet.
Mislim na protok smisla, odgovornosti, dostojanstva.
Jer dok se konekcije obećavaju kao da su paketi mobilne mreže, narod se gubi u roamingu između dva sistema, dve istine, dva budžeta.
A kad se izgubi protok poverenja — , ni jedna plata, ni jedan slogan ne može da ga vrati.

Zato, dragi dnevniče, večeras ne gasim svetlo.
Ostavljam ga da gori — da neko, negde, možda ipak vidi signal.

Do sutra.

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

Dnevnik jedne kandidatkinje: Dan 12

Dan 12 – Sreda, 24.09.2025

Dragi dnevniče,

Danas sam odlučila da zamislim kako bi izledala Gračanica kada bi…

Kada bi svi putevi bili bez rupa, a vožnja bila bar malo bezbednija.

Kada bi sve ulice bile osvetljene, da se jasnije vidi ko dobacuje devojkama i ženama iz automobila koji tuda prolaze.

Kada bi se rešio problem kanalizacije u pojedinim mestima, jer to nije luksuz to je komunalno pitanje.

Kada bi reka bila čista, da ne guši svojim isparenjima.

Kada bi se smanjio saobraćaj, da nam kamioni ne jure ulicama gde nam deca idu do škole.

Kada bi imali šetalište, jer to nije ništa posebno već podrazumevano.

Kada bi nam parkovi bili uređeni i bezbedni sa novim spravama za decu, jer nam se stare raspadaju, a od đubreta, trave i raznih gmizavaca retko se ko usudi da decu bilo gde odvede.

Kada bi imali otvoreni amfiteatar sa sadržinom za omladinu, da nemaju izgovor da odlaze.

Kada bi se majke pitale za raspodelu budžeta, jer ko bolje zna o ekonomiji od prosečne mame.

Kada bi žene imale veću podršku u pokretanju privatnih biznisa, jer se sada one podržavaju onoliko koliko je potrebno da „lepo izgleda na papiru“ i u nekom izveštaju.

Kada bi deca mogla bezbedno da svojom ulicom voze bicikla, a ne da strepe od nesavesnih vozača.

Kada bi imali normalnu bolnicu, a ne kontejner.

Kada bi svi imali jednako pravo na zaposlenje, koje ne zavisi od toga da li smo smeli da iznesemo svoje mišljenje.

Kada bi porodilje imale skraćeno radno vreme nakon korišćenja zakonskog roka, jer svakoj ženi je potrebnoo mnogo više od onoga što zakon nudi.

Kada bi za novoređenu decu bila izdvojena sredstva za pomoć porodicama u prvim danima sa bebom, jer dolazak još jednog bića na ovaj svet je čudo i treba ga tretirati kao nešto posebno.

Kada bi nam javne površine bile uređene i čiste, a ne pretpane bačenim nameštajem, plastikom i staklom.

Kada bi poljoprivrednik imao veće subvencije, jer su potpuno nepravedno zapostavljeni oni koji nam donose hranu na stolove.

Ko zna još koliko bih „kada bi“ mogla da dodam, ali ostavljam i drugima da dodaju svoje…. jer moje se “kada bi” svelo na osnove dostojanstvenog života.

Svako ovo „kada bi“ apsolutno je izvodljivo i moguće i nije daleko, blizu je.

Bitno je da se samo zapitamo šta je „kada bi…“ svakog od nas.

Do sutra.

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

Dnevnik jedne kandidatkinje: Dan 11

Dan 11 – Utorak 23.09.2025

Dragi dnevniče,
iz današnje edicije dešavanja u predizbornoj kampanji izdvajamo: kako doći do posla ili isti sačuvati na Kosovu.

Naime, ovde je već odavno postala praksa da se ne zapošljava zbog kvalifikacija kandidata, nego podobnosti radi.

Istitnitost ovih tvrdni najvidljivija je upravo u predizbornom perodu, kada je pritisak na glasačko telo i najveći.

O tome svedoči i slučaj dvojice kandidata iz Raniluga, opštine u Pomoravlju. Oni su danas započeli štrajk gladju. Jedan od njih kandidat je za gradonačelnika stranke na čijoj sam i ja listi. Otvoreno je o ovom problemu pričao na konferenciji u Gračanici, međutim veći deo javnosti ostao je imun na njegove reči.

Njegova jedina alternativa bila je da započne štrajk glađu kako bi upravo ta javnost shvatila ozbiljnost situacije u kojoj se svi mi nalazimo. Pa čak i vi koji mislite da ste nekako “bezbedni” u ovom nakaradnom sistemu. Jer tu nema bezbednih, samo trenutno potrebnih.

Ovaj princip “kažnjavanja svih koji nisu sa njima” nije novina, traje dugo, toliko dugo da je ljudima postalo “normalno” da ako ne mislite kao vladajući za to budete sankcionisani, pa čak i poslom koji ste dobili diplomom, a ne partijskom knjožicom.

Postalo je nevažno koliko znate, šta ste završili, jeste li obrazovani ili ste prekvalifikovani. Važno je samo da ste uz “partiju” i to samo jednu, “Bogom danu”!

U tom slučaju možete da birate gde biste da radite, koliko dugo i kojim intenzitetom.

A onda džaba pričamo o urušavanju obrazovanja, o tome da nam deca sve manje znanja nose iz škola (čast savesnim profesorima i učiteljima koji još ne podležu pritiscima). Ali ako se ovako nastavi, deca će zaista ispravljati one koji ih uče.

Potpuno urušavanje sistema kao da se radi planski, ali ja i dalje mislim da samo nema dovoljno pameti i perspektive u mišljenju onih koji donose odluke o tome ko će, gde i kako biti zaposlen.

Zato je Ivanov štrajk možda zaista jedina opcija, iako je nekada izgledala kao poslednja , sada alternative nema.

Beskrupulozne kabadahije savremene enklavsko-kosovske istorije moraju biti upamćene kao najveća sramota srpskog naroda, tako da se niko nikada više ne usudi da sudi Srbinu sa Kosova koji govori istinu kako bi ostao da živi tu gde se i rodio!

Dosta je za danas. Možda i previše.

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

Dnevnik jedne kandidatkinje: Dan 10

Dan 10 – Ponedeljak 22.09.2025

Zar srpski glas ne može da se čuje kada govori drugačije?

Dragi dnevniče,
Ovo pitanje danas sam postavila sebi, a evo i tebi, jer sve češće su izjave beogradskih funkcionera koji misle da je jedna politička opcija jedini glas koji se čuje sa Kosova.

Nije da nisu u pravu, oni samo čuju njih, ali ne čuju i ostale, iako su na čelu ministarstava, institucija, ustanova. Za njih je jednoumlje jednako “nova tranša”, nastavak očuvanja privilegija i nekakav opstanak na vlasti.

I to nam onako ulickani, sređeni i napuderisani poručuju iz svojih velelepnih prestoničkih stanova, uređenih kancelarija sa digitalizovanim uslugama.

Poručuju nama, koji ne možemo jedno pismo ili razglednicu manastira Gračanice da pošaljemo svojim prijateljima, kumovima i rodbini koji žive baš u tom Beogradu.

Kažu nama, koji posle zatvaranja institucijama putujemo do Merdara da bi imali kakvu takvu kancelariju, da u nju opet dolazimo MI za socijalna davanja, za penzije, za osnovne stvari.
Kažu NAMA, koji nemamo osnovne uslove za lečenje, normalan život i mir.

A sve vreme gledajući nas sa neke samo njima znane visine i moći koja će se vrlo lako raspasti kao balon od sapunice kada ljudi konačno prestanu da budu neutralni posmatrači svojih života.

Realno, uopšte me ne dotiče što takvi ne žele da čuju druge glasove, dotiče me što moje sugrađane takav tretman ne dotiče.

Dotakli smo svi mi zajedno dno, sada je samo pitanje da li ćemo da se dodatno ukopavamo ili da se probudimo.

I znajte, taj glas ne mora da bude uštogljen, potpisan pečatom, obučen u partijski kostim. Može da bude iz dvorišta, iz kuhinje, iz čekaonice Doma zdravlja. Može da bude glas žene koja ne traži funkciju, već osnovne uslove. Glas majke koja ne traži privilegiju, već mir. Glas koji ne viče, ali se čuje — ako ima ko da sluša.

Glasova je sa Kosova mnogo.

Ko su bre oni da odluče koji je istinit i jasan.

To je na nama!

Mi jedini znamo istinu života i rada na Kosovu.

Čitamo se i sutra

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica