Category: Dnevnik

Dnevnik jedne kandidatkinje za odbornicu na Kosovu

Dnevnik jedne kandidatkinje: Dan 9

Dan 9 – Nedelja 21.09.2025

Dragi dnevniče,
evo kampanja ulazi u deseti dan i polako se broj lajkova na objavama smanjuje, a broj pregleda i emotikona na “pričama” i sajtu povećava. To je provereni signal da sam kao opoziciona kandidatkinja ušla u drugu fazu predizborne trke.

Prateći prethodne izborne procese zaključila sam da je, što se tiče društvenih mreža, faza ukupno četiri.

Prva je ona u kojoj građanke i građani još nisu upoznati “ko je čiji”. To vam traje upravo negde do osmog, devetog dana. Ljudi se normalno ponašaju, neki i ne znaju da je kampanja počela, vode svoje živote van cele te “ujdurme”.

Tada počinje druga faza, “pazi ona nije kod ovih nego je kod onog”. Što znači početak cenzure ili samocenzure, novinarskim rečnikom rečeno. Ljudi prestaju da iznose mišljenje naučeni prethodnim iskustvom da “lajk bot patrola” nikada ne spava. A i “šta da se zamerim, možda me zaposle” ili “ neću se zameram ide zima treba materijal za kuću”. Dakle, lajk znači da si se najviše zamerio, tu ti nazad nema, ostaje screenshot kao dokaz i etiketa zanavek!

Treća faza: “Tiha podrška i šapat iza leđa.”
Ne lajkuju. Ne komentarišu. Ali ti u prodavnici kažu: “Samo nastavi, gledamo sve.” Ili ti stigne poruka u ponoć: “Ne mogu javno, ali uz tebe sam.” Kampanja se seli iz javnog u privatno. Iz komentara u mig. Iz lajka u pogled. To je faza u kojoj se ne meri brojkom, nego tišinom. I ta tišina toliko snažno odvazanja!

Poslednja, četvrta faza uglavnom je ona najružnija “aktiviraju se lažnjaci”. Kad već postanu nervozni, ne zbog drugih nego zbog mogućnosti da izgube privilegije koje već poseduju, postaju agresivni, ali sa tudjim licem, na fejk profilima. Pokušavaju da umanje i ponize nečiji lik i delo. Služe se uličnim rečnikom i plitkim “mišljenjem”.

Svega toga smo se nagledali u prethodnim procesima, ostaje nada da se u ovom neće ponoviti, ali “ne laje pas sela radi, nego sebe radi”.

Danas sam se uključila uživo, javnih pitanja nije bilo, kao ni javne podrške, ali zato logično u inbox kao i inače. Volim što uvek nađemo način da pritisak pretvorimo u jednu dobru šalu i podsmeh. Valjda smo takve , mi kosovke.

Čitamo se i sutra,

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

Dnevnik jedne kandidatkinje: Dan 8

Subota 20.09.2025

Dragi dnevniče, osmi je dan kampanje i saznali smo mnogo toga. Naravno, najpre po kuloarima — kako to već ide. Ali ovog puta, SNP je dostavio dokumenta. Crno na belo. Svako može da proveri.

Radi se o projektnom finansiranju nevladinih organizacija od strane Opštine Gračanica. Govorkalo se da su u pitanju ozbiljni iznosi, ali znaš kako je sa narodom — dokumenta nisu omiljeno štivo. Zato svašta prođe. Jer još uvek ne postoji svest da se institucije finansiraju iz džepa građana. Porezi, dažbine, takse — sve te fino upakovane “globe” kapitalističkog sistema.

A ja samo razmišljam: koliko toga je moglo da ode u fond za žensko preduzetništvo? Za majke. Za agencije koje bi pomogle ženama da se lakše nose sa svim ulogama koje im je moderno doba natovarilo. O tome ću više govoriti kada budem predstavljala svoj plan — uživo na društvenim mrežama.

Odbornik na čelu medija i ostale “normalne” pojave

Pošto smo već u temi NVO sektora, hajde da ostanemo tu još malo.
Pismo transparentnosti koje sam lično pisala da bih razdvojila funkciju u NVO i kandidaturu — nije pravilo koje važi samo za mene. To je opšte pravilo. Ili bi bar trebalo da bude.
Nisam primetila da je iko drugi uradio isto, iako ima kandidata u sličnim situacijama.
Prva crvena zastavica.

Druga?
Odbornik koji je na čelu lokalnog medija. Bio odbornik, sad opet kandidat.
I niko ne reaguje. Ni udruženja novinara, ni asocijacije, ni institucije.

Zašto je to problem?

  • Kompromitovana uređivačka nezavisnost.
  • Medij kao alat za promociju ličnih stavova i diskreditaciju protivnika.
  • Gubitak poverenja javnosti u medij kao objektivan izvor informacija.

A ako se medij još i finansira iz opštinskog budžeta — onda imamo dvostruku moć:
Odbornik odlučuje o budžetu i uređuje sadržaj koji oblikuje javno mnjenje.
Građani plaćaju da im se servira politički marketing.

Da razjasnimo:
Ovo ovde je blog. Moje mišljenje. Nije registrovani medij.
A u prethodnom primeru govorimo o mediju registrovanom u oba sistema.
Razlika je ogromna.

Nadam se da će neko od nadležnih razmotriti ove sukobe interesa.
Jer pravila ne smeju da važe samo za jedne.
Posebno ne za one koji odlučuju o pravilima.

Ostale novine iz kampanje i jedno veliko obećanje

Institut GAP kaže da kandidati za gradonačelnike daju velika obećanja.
Pratiće njihovo ostvarenje.
Zanimljivo — prethodnih godina ispunjeno je svega 2% datih obećanja.
Možda će ih narod kazniti ovaj put. Mada, po tom principu, trebalo je odavno…

Kažnjen je pokret Samoopredeljenje.
A umalo da budu i neki lokalci.
Prvi pokušaj prljave kampanje sam oprostila — poverovala sam da počinitelj nije dovoljno informisan.
Ali ako bude sledeći — IPŽP će imati još posla.

To je, evo, moje prvo javno obećanje. Zabeleži me tamo GAP.

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

DNEVNIK JEDNE KANDIDATKINJE – DAN 7

Dan 7 – Petak 19.09.2025

Vratiće se rode, ali Rode ode, a pre nego da ode popričao je malo sa kosovskom verzijom Pika u belom mantilu.

R: Jesi li potpisao?

P: Nisam.

R: Šta nisi?

P: Pa, jesam.

R: Znači, jesi.

P: Ne, ne, nisam… Samo tetki da odnesem lek.

Pik je lik iz filma „Balkan Ekspres“, kojeg tumači Bora Todorović. Replika koju sam modifikovala zapravo je deo njegovog razgovora sa nemačkim oficirom. Evo meni sa ovim današnjim stampedom informacija samo ova replika odzvanja u glavi.

Koliko god da je ozbiljnost situacije u kojoj se nalazimo, neki ipak daju toliko prostora da se i takva situacija relativizuje. Osnovno treba znati, da li se i šta potpisalo u Ohridu treba da obznani onaj koji je potpisao, a ne nemi posmatrači i lojalci i lokalci. Ali slaba vajda, odavno njemu nismo tema, sem kad mu tema treba za neke lične potrebe.

Mislim da je svakoj iole mislećoj osobi na Kosovu jasno dokle smo došli, i da je integracija školstva i zdravstva ,kako reče Kurti, posle izbora neminovna stvar. Jer sve zacrtano do sada je i ostvareno, a Srbi su ćutali. Svi Srbi! Tako da me ne bi čudilo da oćutimo onako kolektivno i na ovakav eventualni budući scenario. Da budem jasna neki NISMO niti ćemo, ali većina jeste i opet će.

Zato nema potrebe da se ovoliko diže galama, jer sve te izjave nemaju nikakvog smisla, sem onog aktuelnog a to je da podignu malo rejting i jednima i drugima, pa malo trećima, pa opet u krug.

Opet isti scenario. Hajde malo da se posvađamo, udarimo po nacionalizmu, ti mobilizuješ tvoje, ja moje i svi zadovoljni.

Nego  da se vratimo na lokal. U Gračanici organizovan neki vašar, muzika, svetla, gužva tu na platou, jer sa ovoliko dece izgleda su shvatili da samo plato mogu i da popune da izgleda kao da ima mnogo ljudi i omladine. Ok, opet neki projekat nekog „zabavnog leta“, al od zabavnog leta vidim omladina ne zna šta će od zabave. Pobegoše od njihovih „zabava“ kud koji, pa mi kažu da je bolje i da konobarišu sa fakultetskom diplomom nego da žive ovde. Poražavajuće! Ali to pravitelje “zabava” ne dotiče. Oni ili neće ili ne znaju kako.  

I nije to sve, zaboga organizuju „kros“, pa ih dočekuju ko da maraton trče. Deca daju izjave onako ravnodušno, bez nekog posebnog uzbuđenja. Da prvi sam, šta ćemo s tim. Evo ti medalja od evro, ti budi ponosan. To što nema igralište gde može da odigra basket ili fudbal, nikakav program koji bi trajao čitave godine, nego „ako me se sete za zabavno leto sete me se, ako ne ništa“.

Parkovi nam zarasli u korov, zapušteni, ljuljaške, tobogani polomljeni, podloge uništene, školske ograde zarđale i polomljene, dvorišta škola neuredna (čast izuzecima, a malo ih je), ali branimo omladinu i školstvo. Pa tako li branite?

Naš narod kaže „dok traje nek laje“, da vam pravo kažem i predugo traje i već je iritantno koliko laje.

Prosto je neverovatno kako gledaju na ovaj narod, kao da niko ništa ne primećuje zato što ćuti i gleda. A sve se zna, vidi, čuje…

Čitamo se i sutra, do tada pogledajte neki dobar film, seriju, odmorite od ovih što vam nude maglu, više ćete koristi imati. I naravno čitajte dnevnik, a nikako ga ne gledajte.

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

DNEVNIK JEDNE KANDIDATKINJE – DAN 6

Dan 6 – Četvrtak 19.09.2025

“Kad Srbe pred izbore brojim, ali se trudim da na Kosovu ne postoje” , jesmo li ovo danas čuli od Aljbina Kurtija?  

“Zvanični Beograd zvanično laže. Vlada Kosova i državne institucije će vas braniti i od njih. Vaš mir i sigurnost su naša obaveza“, rekao nam je danas Aljbin Kurti poznati “srboljubac”, “demokrata bez presedana” i par ekselans “premijer svih građana” koji se nadasve zalaže za “opstanak Srba” i “ceni i poštuje” sve temelje identiteta Srba na Kosovu. 

Da ovako nešto nismo mogli da čujemo i ranije verovatno bi bili šokirani količinom licemerja koji na tečnom srpskom jeziku, koju progovara samo jednom do dva puta godišnje, Aljbin Kurti prezentuje Srbima na Kosovu. 

Naravno da nema iskrenosti i istine u većini izrečenog, sem onog da zvanični Beograd laže, jer lažu koliko i zvanična Priština. Kao od iste majke rođeni pa se nadmeću koji ima više šlifa da kaže nešto pompeznije od prethodnog. 

Da je bar malo iskrenosti u njegovom delovanju mi danas međuetnički ne bi bili dvadeset koraka nazad u odnosima nego valjda već u međusobnom blagostanju. 

Obični Srbi i Albanci sem sporadičnih slučajeva koji su donekle normalni NEMAJU ni komunikaciju a kamo li kulturu razumevanja, poštovanja, saradnje. Nije suština da sarađuju samo na tržištu, iako znam priču srpskom preduzetnika iz Gračanice čije proizvode jedan veći trgovinski lanac nije želeo da postavi na svoje rafove iako ih gotovo sve srpske sredine koriste. Ne znam stvarno na koga se ta saradnja odnosi možda baš na kosovske i firme iz centralne Srbije. To mi je jasno. Ali lokalne Srbe mislim da žestoko ignorišu i to baš namerno. 

Rekao je da je moj mir i sigurnost njegova obaveza. E pa nisam mirna, recimo zbog divlje gradnje koja se u mojoj opštini dozvoljava, a u drugim sankcioniše. Nisam mirna zbog duplih standarda. Jer to nije “zakon jednak za sve”, nego kako mi odgovara. 

Nisam mirna kada mi neko u institucijama kaže : nauči albanski, iako je MOJE PRAVO da on zna moj jezik. Moje je pravo i da mi se policajac obraća na srpskom, i da mi kaznu napiše na srpskom. A ne da se pravi lud kada se pozovem na poštovanje zakona. 

Moje je pravo da čitam, knjige koje želim, ali nemam nijednu knjižaru u Gračanici, jer je zabranjeno da Srbi čitaju ono što žele.

Moje je pravo da u Prištini imam predstave pozorišta na srpskom jeziku, da mogu da pogledam crtani film u bioskopu sa decom na svom jeziku, da imam kulturni program koji je deo mog identiteta. Ali ga nemam! 

Nijednom, koliko sam ikada mogla da čujem, Kurti nas nije pozvao da se vratimo u gradove, jer i on zna tu za Srbe nema mesta. I to malo što imamo mesta u selima i to je za njega previše. 

Još mnogo je prava koja imamo a nemamo, bilo bi zaista predugo o svemu pisati, pa neka ostane na ovome ostalo ili znate ili se informišite.

Školstvo, zdravstvo i ujedinjenje

Kurti izgleda mnogo često koristi reč ujedinjenje, možda i sanja ujedinjenje, pa kaže da se ujedine školstvo i zdravstvo, ali sa čim?!?! 

Opet samo poruka vez suštinskih stvari. 

Pitala bih da imam prilike: šta znači ujedinjenje? Da li to znači plan i program onakav kakv je već u kosovskim školama? Da li to znači uvođenje albanskog jezika? Da li to znači uvođenje srpskog jezika u albanske škole? Kad je već ujedinjenje…?

Da li to znači da će učitelji, nastavnici, doktori koji su do sada primali velike plate biti finasirani iz kosovskog sistema gde su one dva do tri pita manje?

Hoćemo li se lečiti u Prištini mi iz Gračanice? Ili u onoj nazovi novoj bolnici koja još nije završena odakle je verovatno jedna stranka s razlogom započela kampanju… 

Svašta smo čuli, a ponovo ništa nismo čuli ni o pomirenju koje je neophodno, a do njega se dolazi kada se iskreno zalaže za drugog i drugačijeg. 

Sa kakvim samo nepoštovanjem treba gledati na duboko diskriminisan narod kada mu se ovako obraćaš? 

Opet floskule opet velike priče opet “ljubav cveta” kao nigde na svetu, a Srbi opet poniženi, spuštaju glavu i kažu : ko je gori? Dal ovi ili oni? Pitamo se gde smo tu mi ? 

Ni na nebu ni na zemlji, čardak polako pluta besciljno dok ne odluta ko zna gde! 

Do sutra,

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

DNEVNIK JEDNE KANDIDATKINJE – DAN 5

Dragi Dnevniče,

Danas je 17. septembar, peti dan kampanje. I mogu ti reći — zabrinuta sam. Ne zbog sebe, već zbog činjenice da se biračicama i biračima na ovim izborima ne nudi apsolutno ništa konkretno. Ni ideja, ni plan, ni vizija. Samo prazne reči.

Ovde, u Gračanici, u srpskim sredinama uopšte, kao da je vreme stalo. Kao da je neko pritisnuo pauzu na život. Ljudi su umorni, apatični, kao da su odustali od budućnosti u ovom podneblju. I to je tako duboko depresivno.

Svi mi vodimo svoje male živote, onako kako najbolje umemo. Ali ja, uprkos svemu, i dalje osećam ogromnu količinu entuzijazma. Verujem da može da bude bolje. I da to bolje zavisi i od mene. Ne tvrdim to sama za sebe — to je nešto što mi ljudi često kažu. Pitaju me: “Odakle ti tolika volja? Kako ne odustaješ?”

Iskreno, ne znam. Ali osećam da mogu. Da želim. Da hoću. Da ovom svetu ponudim ono najbolje od sebe. Nije li to, zapravo, suština života?

A onda se okrenem oko sebe i vidim letargiju. Sve više Srpkinja i Srba ovde kao da tonu u beznađe. I donekle ih razumem. Godinama slušaju iste poruke bez smisla. Neko im stalno govori da treba da ostanu i opstanu — a onda im taj ostanak zagorča do kraja.

Tu je i taj duboko lični osećaj da manje vredimo. Da nismo dovoljno sposobni, pametni, obrazovani. Jer nas takvi predstavljaju. Godinama. Pa smo stvorili iluziju u kojoj su najgori najbolji — jer su nagrađeni i podržani.

Ali ništa od toga nije opravdanje. Nije opravdanje za nerad. Za okretanje glave. Za ćutanje.

Sećam se kada je prvi put nastao problem oko reke u Lapljem Selu. Svi su se pravili ludi. Niko nije želeo da se bavi tim pitanjem. A onda je zasmrdelo u Gračanici. I tek tada su se javili oni koji žive blizu reke. Počela su govorkanja. Ali ćud takvog čoveka je jasna — dok ne vidi problem pred svojim pragom, neće reagovati.

Eto dotle smo došli. A ovamo se busaju u prsa kao veliki „čuvari ognjišta“. Pravi patriotizam? On se ne meri parolama. On se meri time koliko se zalažeš da svima bude bolje. Sve ostalo je prazna priča. Smejurija. Sprdnja.

Vreme je za kolektivno buđenje. Niko nikada neće doći da nas spasi. Heroji možemo biti samo sami sebi.

Te pompezne priče da će se „nešto veliko dogoditi“ — najčešće znače da će se dogoditi veliki problem. Nama, koji smo odlučni da ostanemo ovde.

Ako se ne probudimo, budiće nas tišina. Tišina posle zatvaranja škola. Strah ako se zatvore zdravstvene institucije. Jer realno — sprema nam se. A od ovih do sada, kako smo mogli da vidimo, nije bilo nikakvog otpora kada su zatvarali druge institucije. Verovatno ga neće biti ni kada nam stave trake na škole i domove zdravlja.

Otvoreno sam pričala o uslovima u bolnicama i školama. Ali NJIH, shvatite već jednom — ne zanima kako naša deca rastu. Ne zanima ih kako se leče. Ne zanima ih gde se rađaju ti novi životi. Ma ne zanima ih ni kada nema osnovnog materijala za rad u tim istim zdravstvenim ustanovama.

Znate li kako i dalje opstaju na vlasti? Zato što im vi, iznova i iznova, dajete svoje poverenje. Svoje dostojanstvo. Svoje živote — da se sa njima igraju.

A sve je lako rešivo. Vrlo lako. Samo kada bi to želeli. Ali izgleda da je cilj da jednog dana svi postanemo samo statistička greška. Čak i u sredinama u kojima smo još uvek jedva većina.

Zato — nemojte da padate u očaj. Nemojte da odustanete od svog dvorišta. Nemojte da odete negde „gde će vam biti bolje“. Jer sigurna sam — nigde nije bolje od mesta gde generacije nose uspomene. One lične, najlepše. One najsvetije — porodične.

Neka ovaj dan bude posvećen razmišljanju o tome kako vi možete učiniti Gračanicu boljom. Tako se ide ka izobilju. Onom koje najviše vredi. Onom u sebi.

Sve ostalo će pojesti život. Jer na kraju — ništa od materijala, bele tehnike, privremenih ugovora nećemo poneti sa sobom. Samo ono što smo bili. I kakvi smo bili.

Čitamo se i sutra.

Milica Stojanović Kostić

kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

DNEVNIK JEDNE KANDIDATKINJE ZA ODBORNICU U GRAČANICI – DAN 4

Dan 4 – Utorak 16.09.2025

Vatromet, vatromet, skoro svake večeri odjekuje Gračanicom vatromet. To je možda još jedna zanimljivost na Kosovu, da u kampanji, kako koja stranka stigne pusti koji vatromet, eto da nas pomalo i uplaši pucnjava u sred noći, kao onih groznih godina. Ne mare oni za naše osećaje, posebno majki koje podilazi jeza na te zvukove koji se prolamaju tihim seoskim večerima. Verujem da će novije generacije misliti da sam čudna što mi vatromet nije „wau“, ali za mene a i većinu nas koji živimo na Kosovu i koji imamo silom nametnutu strepnju, svaki jači zvuk te vrste stvara trenutnu teskobu, dok nekoliko sekundi kasnije ne shvatimo šta je pa odahnemo. Onako duboko izdahnem i pitam se kolika je cena koju plaćam da bih i dalje živela na Kosovu, u Gračanici. A to pitanje u proseku postavljam sebi 15 puta dnevno!

A cena je velika, ovo je samo par sekundi naših života, strepnji, straha. Ožiljaka preživljenih strahota, nepravdi, patnje. I tako pokušavamo da idemo dalje, da normalno odgajamo decu, pokušavamo da se smejemo i radujemo životu, da se čuvamo čak i u dvorištu, i da njih čuvamo i od svojih zebnji. Pa opet nigde nije lepše nego ovde, a taj paradoks ima i dijagnozu, rekla mi je jednom jedna psihološkinja. Rekla mi je i koju, ali zaboravila sam bilo je davno.

I na sve ovo što se dešava, na emotivne i mentalne rolerkostere koji nisu specifični za normalna, neopterećena prošlošću i bezbedna područja, mi i imamo još mnogo toga što nam dolazi ako se usudimo da kažemo da stvari u našim sredinama ne valjaju.

Danas je na predstavljanju kandidata SNP-a kandidat za gradonačelnika Raniluga obznanio javnosti da je zbog svog učešća na izborima kažnjen od strane lokalnih vlastodržaca, tačnije da mu je uručeno rešenje da je zbog nazovimo to „tehnološkog viška“ njemu plata smanjena za 85 odsto. On je zaposlen u Privremenom organu Opštine Kamenica gde radi više od decenije kao pravnik. I to tako beskompromisno, bezobrazno, bezobzirno. Samo zato što se drznuo da ne bude deo “njihove” priče.

Dok smo sa jedne strane imali gradonačelnike kosovskih opština koji su u isto vreme bili i predsednici Privremenih organa, jer zaboga tu nema sukoba interesa, sistemi se ne prepoznaju, ovde imamo navodni višak iako je taj organ prethodno zaposlio oko 100 novih radnika, kaže Ivan.

Jasno nam je zašto je on i kako kaže još dvojica njegovih kolega gotovo dobilo otkaze. To nije neka nova praksa, ali je jednako bedna kao i onaj koji je sprovodi. Važno da ostane zapisana sramota, kako srpske instutice proteruju Srbe sa Kosova. Ovo vam je još jedan primer kako se to radi na terenu.

Ceo snimak možete pronaći na lokalnim gračaničkim medijima koji su danas pratili ovo izlaganje.

Turnir, sudije, kandidat

A sada da se osvrnemo i na ostatak dešavanja. Onaj gaf – kandidat iz Gračanice iz jučerašnjeg Dnevnika, posle one istorijske izjave, igrao je i fudbal. Nije šala, pošalica ni izmišljena priča, zaista je igrao. U Lapljem selu  na turiru u malom fudbalu kandidat je predstavio svoje umeće. Nažalost umeće i nije bilo neko jer kandidatov tim nije prošao dalje, ali je zato njegov „bivši tim“ Privremenog organa koji se zove“Grad Priština“ odneo prvo mesto u večeras održanom finalu. I sam kandidat se slikao sa njima. Nameće se logično pitanje: da je ostao u tom timu da li bi i on bio pobednik, ili bi tim pak izgubio.

Ipak, nije sve bilo tako sjajno na turniru. Iako je večeras izgledalo kao da igraju reprezentacije, sa sve himnom „Bože pravde“ i narodnim nošnjama , decom koja su pratila igrače na teren, postoje govorkanja da su sudije bile malo naklonjene nekim timovima. I to nije samo bezazleno mišljenje, nego je opšte uverenje da sušenje nimalo nije bilo profesionalno i pravično.

Eto, jedan maleni turnir u jednom od sela Opštine Gračanica jasno nam je preslikao opšte stanje kao i ono s početka priče. A to je da ko ima vlast ima i moć da donese odluku koja iako nije pravno osnovana, u interesu je onog ko ima vlast i moć. A sve to „fino našminkano“ himnom, nošnjom i grbom.

Ja sam sigurna da će Ivan iz Raniluga s početka priče „izviždati svoje lokalne sudije“ kada za to dođe vreme, a što se turnira tiče: hleba i igara pa kom opanci kom obojci, kom kopačke kom praporci.

Ministarstvo, stranka i kancelarija

Verovatno ste do sada već videli vest da je otvorena Kancelarija Ministarstva za zajednice i povratak u Gračanici. Da danas, u sred kampanje, onako transparentno otvoreno, bez ikakve dileme.

To ne bi bilo ništa spektakularno da se konstano ne pozivaju građani da učestvuju u dodeli subvencija – nekakvih Lotova (sada je Lot 1). I nije u pitanju Loto, ali u selu se već trljaju ruke ko da je neko dobio pravu kombinaciju brojeva. Kombinaciju brojeva, ako me razumete.

Ono što me i dalje zbunjuje je kako je moguće da se ministar snima u  prostorijama Ministarstva i da na kraju  videa stavi slogan i sliku svoje stranke. Ok možda ja ne znam da to nije sukob interesa.

Do sutrašnjeg čitanja.

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu za SO Gračanica

DNEVNIK JEDNE KANDIDATKINJE ZA ODBORNICU U GRAČANICI – DAN 3

DAN 3 – PONEDELJAK, 14.09.2025.

Zvanično je počela predizborna kampanja za lokalne izbore na Kosovu. Moj prvi izlazak na izbore, prvi susret sa političkom scenom iznutra — i odmah odlučujem da vodim javni dnevnik. Jer ako već ulazim u arenu, neka se zna kako izgleda kad žena na Kosovu svojevoljno uđe u političku borbu. Bez štita— samo sa idejom i iskustvom.

Počelo je da se zahuktava. Danas smo čuli izjavu bivšeg predsednika Privremenog organa, sada kandidata za gradonačelnika. Dakle, Privremeni organ je prestao da bude privremen. Zatvoren je, a uskoro će ga, kako stvari stoje, „krstiti“ u Proterani. I to sve bez ceremonije, bez sveće, bez slavskog kolača.

Taj bivši predsednik, sada kandidat, poručuje da će Srbija nastaviti da brine o Srbima kao do sada. Znate onu iz Žikine Dinastije — „Nemoj, prijatelju, k’o Boga te molim“ — postala je univerzalna molitva za izbegavanje nevolje. E pa, evo i ja je koristim: nemojte više da nas brinete tako. Brinuli ste o Privremenom organu dok mu nisu stavili traku. Brinuli ste o Pošti Srbije dok nije promenila tablu. Ako je to briga, možda je vreme da se zabrinemo.

Možda će se tako brinuti i o školstvu. I o zdravstvu. Realno, više brige čujemo iz Nemačke — makar i kroz saopštenje — nego iz Beograda. Na terenu, briga se ne meri u obećanjima, već u uslovima u porodilištima,bolnicama, školama, broju prvaka, broju ljudi koji ne moraju da mole za posao.

Ali stranka mu je ukazala poverenje. Verovatno misle da je on najbolje što imaju u Gračanici. Ako je to vrh ponude, da li da se zabrinemo za ostatak menija?

Da je on žena, verovatno bismo već komentarisali frizuru, stajling, boju sakoa. Ali pošto je muškarac — ništa. Kampanja je, za sada, bez seksističkih komentara. Pohvalno. Bar nešto da funkcioniše kako treba.

U govoru je napravio par gafova. Rekao je „da izađu na izborima“ umesto „na izbore“. Rekao je da će ojačati „mali biznisi koji će biti održani“, pa se brzo ispravio — „održivi“. Gafovi se dešavaju, pa čak i najboljima. Samo što ovde još nismo sigurni ko su ti najbolji.

Glas za njih, kažu, znači „vera, tradicija, kultura, opstanak i ostanak“. Zvuči kao slogan muzeja nematerijalne kulturne baštine. A narod ne traži muzejske eksponate — traži konkretne mere, dostojanstven život, posao koji ne zavisi od stranačke knjižice.

Poruke su floskule. Čute i ranije. Prepisane iz prethodnih kampanja, kao da se niko nije setio da proveri da li su još aktuelne. O položaju žena, majki — ništa. Iako su žene vidljive na listi, još nijedna nije rekla za šta se zalaže. Pomno pratim. I jedva čekam da čujem koleginice kandidatkinje. Da vidim da li će govoriti kao žene — ili kao eho svojih šefova.

Toliko za danas, čitamo se i sutra.

Milica Stojanović Kostić

Kanidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

DNEVNIK JEDNE KANDIDATKINJE ZA ODBORNICU U GRAČANICI – DAN 2

DAN 2 – NEDELJA 14.09.2025

Ovo su prvi izbori na kojima sam se kandidovala i to za lokalni parlament u Gračanici, te sam odlučila da vodim javni dnevnik o tome kako izgleda ovaj proces na koji se svojevoljno odluči žena na Kosovu.

Drugi dan predizborne kampanje za lokalne izbore protiče mirno, ali se oseća napetost, što bi rekle kolege novinari. Po društvenim mrežama počele su da se dele slike sa brojevima kandidata. Vidljivo je da se u Gračanici malo uložilo u kandidate nekih stranaka, fotošop im je poražavajući, dok se na severu to ipak radi mnogo profesionalnije. Ali navikli smo i na to, tako da ništa novo.

Ono što se lokalno može primetiti po tim istim slikama koje se dele, je neki vid podeljenosti u samim listama, a posebno onima gde je jedinstvo neki vid slogana. Govorka se tamo amo da na toj listi čak postoji i po nekoliko “tabora”, pa ovaj ima svoje onaj svoje, na kraju procesa logično je da ni sami ne znaju čiji su. No dobro, samo primećujem.

Hrastovi, bukve i balvani

Ponoviću još jednom da se nastavlja ista praksa kao i u prethodnim predizbornim procesima. Dakle, samo su jedni “odabrani”. E, a ovi odabrani su danas postali i hrastovi. Ne, ne šalim se, stvarno ih je jedan “lik” iz Beograda tako nazvao. Ne znam da li je idejni tvorac ove mudrosti mislio na to da su hrastovi statični, nepomični, da čekaju da drugi brinu o njima i da im je to veliki plus kod ovog mudraca.

Možda je mislio na to da što je hrastovina starija (misli se na vinsku burad) to je vino ukusnije. Ne znam šta da vam kažem nekima ne treba 12 godina da odleže da bi nešto vredeli.

Ima još jedna stvar koju možda znate o hrastu, kažu majstor kad vidi hrast zna da će se namučiti. Šta ćeš kad se majstor živ namuči sa teškom hrastovinom, mada ima tu i po koja bukva, iskreno govoreći, ali se kažu ne koristi za finije radove, više je da dobro gori. Što će reći lakše ju je pripaliti, sve bukti. Sve u svemu nije mu lako sa tolikim balvanima. Mislim na majstora, logično!

Iz Prištine nam poručuju da budemo fer u kampanji. Kakva fer kampanja kad ne mogu samo da izbrojim koliko su me puta u danu isprozivali, a da mi ime nisu pomenuli. Izgleda nisam navikla, i neću nikada. Mada sigurna sam da se i vokabular koji koriste protiv nas verovatno negde beleži. To da mi nismo “legitimni Srbi”! Evo neka mi kaže neko gde se taj sertifikat vadi. Jel to na Merdaru kod srpske pošte ili u Privremenim organima tamo negde isto, naravno, van Kosova.

Primetila sam još jednu zanimljivu stvar. Sećam se pre mnogo godina kada su neke opozicione partije ovde koristile frazu “autentični Srbi”, “autentična politika”. Tada su se javljali ovi “vladajući” da ukažu kako ti nazivi nisu dobri, kako su “secesionistički”. Pa vidite došlo se do toga da “vladajući” sada koriste ovu frazu! To nam možda može reći malo o razvoju “vladajućih” i njihovih ideja.

Sve u svemu, nedelja kako to nalaže tradicija, dan je za odmor i nimalo nije bila zanimljiva u pogledu dešavanja, iako se i dalje pomalo zbunjeno smejem sa ovim hrastovima, ali šta je tu je, osmeh je na ceni pa neću da cepidlačim. Želim da se i vi malo nasmejete, pa nek ide život.

Toliko za danas, na istom mestu smo i sutra.

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

DNEVNIK JEDNE KANDIDATKINJE ZA ODBORNICU U GRAČANICI- DAN 1

DAN 1 – SUBOTA 13.09.2025

Danas je zvanično počela predizborna kampanja za lokalne izbore na Kosovu. Ovo su prvi izbori na kojima sam se kandidovala i to za lokalni parlament. Zato sam odlučila da vodim javni dnevnik o tome kako izgleda ovaj proces na koji se svojevoljno odluči žena na Kosovu.

Ovaj dnevnik nastaje iz potrebe da ostane pisani, javni trag o tretiranju žena u predizbornoj kampanji, ali i trenutnim dešavanjima, koja ću vam predstavljati iz ličnog iskustva.

Kao borkinja za prava žena, a posebno majki u Gračanici, ali i generalno, imam potrebu da sa javnošću podelim svoja zapažanja i razvoj događaja koji nam sledi u narednih mesec dana.

Prvo, logično pitanje koje će postaviti svako od vas ko ovo čita su razlozi zbog kojih sam se ja odlučila na ovaj korak. Potreba da se uđe u “politički proces”ovde na Kosovu pre svega dolazi iz želje da pomognem ženama, majkama, devojkama. Dakle predstavlja nastavak onoga što sam zastupala i kao aktivistkinja u prethodnih par godina.

Boreći se da društvo ozbiljnije shvati majke i žene uopšte uvidela sam da nas sistem potpuno ignoriše. Sem kada im zatrebamo za slikanje u porodilištima, nekim statistikama ili kad u medijima treba prikazati “jadnu srpsku majku-heroja”. Posle parade, ponovo ostajemo da se same borimo sa svim izazovima, strahovima, životnim nedaćama.

 Kada sam postala mama i lično sam osetila koliko smo kao stubovi porodica i društva zapostavljene od strane sistema, koliko smo nepoštovane, necenjene i koliko malo ili gotovo uopšte nemamo institucionalnu podršku.

Osim poteškoća koje to može da izazove, kod mene je pokrenulo lavinu misli o mogućnostima kako bi sve to moglo da se promeni, i kako bi konkretno moglo da se pomogne majkama da u novonastalim okolnostima budu rasterećenije, srećnije i finansijski nezavisnije.

Zato sam odlučila da probam da udjem u sistem kako bi ga promenili iznutra kad već ne možemo spolja. Uloga aktivistkinja je veoma važna, često sam zbog svog delovanja mogla da primetim da se politka prema podršci ženama žrtvama nasilja menja, kada dovoljno istrajno i drugo vršite pritisak. Ali ako želimo da ne zavisimo od nečijeg buđenja svesti, koje može i ne mora da se dogodi, opcija je da same iznutra menjamo sve ono što ne valja i uvodimo ono što nam je neophodno.

Takav vid politike nisam mogla da pronađem ni u  jednom programu stranaka koje su nam tražile poverenje na izborima. Samo je jedna stranka pokazala istinsko interesovanje za ovo pitanje, zato sam na njihovoj listi.

Prvi dan kampanje: Javno mi je dat rok do kad mogu da ostanem na Kosovu

Eto, baš prvog dana kampanje kao majka dva mala dečaka, saznala sam da mi je rok koji imam za ostanak na Kosovu svega 2 godine. Zbunjeni ste? Evo objasniću. Dakle, danas sam od nekih političkih aktera saznala, mislim javno su to izneli, da se uveliko radi na tome da se “zdravstvo i školstvo” inegrišu ali što je “bezbolnije moguće za ljude koji tamo rade”. Ču za one koji rade, a šta je sa decom? Šta je sa pacijentima? Dakle, nije bilo dodatnih pojašnjena, prosto nonšarlantno “znate mi bi to već analizirali, ali institucionalna je blokada”. Čoveče! Realno, izjavitelj je ispao iskren te je odmah rekao javno i jasno za šta se zalaže i “na čemu radi”, ali mare li obični ljudi za to da će uskoro decu morati da sele da bi se školovali na srpkom jeziku, da bi učili gradivo u skladu sa svojim uverenjima.. Ostalo je mnogo ali, mnogo nedorečenosti u ovoj izjavi. A znate šta je još strašnije – TIŠINA. Čak i onih što su jedine “patriJote” ovde kod nas, čak i oni ćute. Nije li to nešto što svima odgovara? Sem narodu – logično. Ali stani i narod ćuti. Ok, ništa idemo dalje. Što se mene tiče, starije dete mi tek za dve godine kreće u prvi razred, pa ću imati vremena da se snađemo. Lečićemo se privatno… Šta drugo da vam kažem ako vam nije važno? Idemo dalje…

Dakle, prvi predizborni dan je protekao veoma intrigantno. Stani, ali kampanje su počele ranije. Jer napad na “sve ostale” krenuo je još pre desetak dana. Bio je tu neki mladić, koji je iz Beograda meni objašnjavao kako sam “podobna” nekome. Nije mi istina rekao ime, ali je rekao svi oni koji nisu jedna politička opcija, logično je da je mislio na sve ostale koji nismo, pa eto i na mene. Ne lezi beda, mlad čovek, čini se obrazovan, ali slab analitičar a jak etiketičar, a pored svega i istoričar. Mislim da treba povesti računa o tome koga stavljate u kakav “koš”, jer ne idu svi u isti ni tamo ni vamo, baš suprotno. Dragi momče, mani se posla koji ne znaš, probaj da nam objsaniš koju ćemo istoriju da učimo kada ovi tvoji završe sa ćutanjem, a ovaj iskreni nađe rešenje. Mislim da će nam dobro doći jedna takva anliza. Nemoj da meni iz Gračanice držiš lekcije o tome ko sam, gde sam, “čija sam” itd. Hvala na pažnji.

Zašto sam vam ovaj primer predočila? Jer se generalno stvara atmosfera apsolutnog izbora, ideje i planovi uopšte kao da nisu važni. Neki bi rekli – ništa novo. Stranke koje i imaju planove ne pobedjuju na izborima, takva je do sada bila praksa. I dalje se duboko “gaji” nacionalizam, stereotipi, revanšizam, senzacinalizam i naravno igra bez pravila i osnovnog dostojanstva.

Važno mi je da se glas žena čuje!

I pored svega toga, za mene je bilo veoma važno da se glas žena čuje u Gračanici, da neko javno kaže šta je to što nedostaje i šta je to što može da se uradi. Da im pokažem da u Gračanici ima hrabrih žena koje smeju da javno progovore o tome šta sve za njih nije urađeno a moralo bi da bude!

Mudrih glava je jako malo, povukli su se pod naletom neukih, ali opet te mudre glave sada su nam potrebnije nego ikada. Ovde je političko delovanje toliko ozbiljna stvar, a od njega je napravljen vašar svakojakih koji misle da “ako može onaj mogu i ja”. Vremena su teška, krug delovanja sve uži, to zahteva i budjenje onih “neutralnih” koje “ne zanima politika”, a već sutra će im od iste zavisiti egzistencija.

Još jedno je vrlo lako uočljivo, sebičnost. Ta potreba za “JA, MENI, MOJE” koja je jača od one univerzalne “MI, DRUGI, SVI”. Dakle potreba da se pomogne drugome, da se nešto uradi za dobrobit svih, kao da je ostala tek u nagoveštaju, tek u nekoliko stotina onih koji se neće dati za par cigala, stiropola, obećanja za ugovore na određeno vreme.

Retki su ti koji vide širu sliku, a ja se iskreno u takve, pre svega, žene, uzdam. Da znaju da smo većina, da ukoliko ujedinjene delujemo možemo mnogo toga da promenimo.

 Jer ovi do sada izgleda nisu previše marili za to kolika je snaga žena ako se ujedine. Vreme je da im pokažemo da smo svesne svoje snage i da imamo rešenja, imamo ideje koje  se mogu realizovati, i da konačno ne zavisimo od samovolje polusveta.

Do sutra, ostanite mi zdravo!

Vaša Milica Stojanović Kostić,

kandidatkinja za odbornicu SO Gračanica