Category: Najnovije

“Dok se sve kolektivno ozbiljno ne naljutimo — ništa se neće promeniti”

Jagoda Jovanović, poznata stand-up komičarka iz Beograda za Ženski info daje svoje mišljenje o položaju žena u Srbiji, o tome koliko zapravo znamo jedne o drugima, o feminizmu i rodno osetljivom jeziku. Nezaobilazne teme razgovora sa Jagodom bile su i standap komedija, majčinstvo, studentski protesti, Epštajnovi fajlovi. Ali na samom početku, ko je Jagoda Jovanović?

“Jagoda je bivša diplomatkinja koja je: 1.Dala otkaz u državnoj firmi ;2. Bavi se standap-om. Trenutno piše knjigu Kako da sj…… svoj život u 2 jednostavna koraka. 

Živi u Beogradu sa dva psa, mužem Špancem, jednim sinom havajskog imena Kai i drugim koji se zove Nil. Ako mislite da je to neobično, čekajte da čujete kako se nesrećna deca prezivaju. Za neke je Jagoda sila prirode, a za neke budala. Istina je da Jagoda ni životu ni publici neće ostati dužna.”

Biografiju smo preuzeli sa njenog sajta (Jagoda Jovanović), gde se ujedno možete informisati o njenim nastupima. „Jagoda se stand-up-om bavi 7 godina, a svoj solo show KIDAŠ IRENA izvodi jednom mesečno u Beogradu i Novom Sadu. Redovno nastupa u Ben Akiba Comedy Club-u i u drugim gradovima u Srbiji. Nastupala je u Švajcarskoj, Španiji i regionu, a stand-up izvodi na tri jezika: srpskom, engleskom i španskom (Ima li neki na kom si smešna, dodaje muž, ali ne slušajte njega, on je subjektivan.)“ – navedeno je na sajtu.

Život majke koji svakako dolazi sa neplaćenim radom koji svaka od nas obavlja donosi i dodatne izazove u poslu kojim se Jagoda bavi. Sigurno je, kako navodi, da njene kolege dolaze na nastupe odmornije.

Izgleda tako da promenim 16 konteksta u jednom danu i da uveče, kada sam obično spremna za krevet, treba da se spremim i odem da zabavim ljude. Dobra stvar je što te adrenalin probudi, ali pre nego što dođe do toga, treba izdržati. Moje kolege stižu uvek dosta rasterećenije i odmornije.

Verujem da je život svake žene i majke ispunjen svakodnevnim izazovima jer je sav teret logistike i organizacije porodičnog života na nama — što je onaj čuveni neplaćeni rad. Ja se zezam da kad bi počeli da nas plaćaju za SVE što radimo, konačno bismo imale veće plate od muškaraca. Ako pored toga imaš i posao za koji te zapravo plaćaju, od tebe se očekuje da radiš kao da nemaš decu. Kao što se očekuje da o deci vodiš računa kao da nemaš plaćeni posao. To su nerealni standardi koje su izmislili muškarci. Iznenađenje.

Ono što ne iznenadjuje je svakako da je muškaraca više u komediji od žena, upravo zbog dvostrukih standarda i nemogućih očekivanja koje se gomilaju na ledjima žena.

Ako muškarac priča o seksu, to je u redu, ali ako ti kao žena pričaš o seksu, još uvek postoji puno ljudi koji će biti skandalizovani. Takođe, ljudi se osećaju slobodnije da vređaju žene koje su se izložile u javnosti nego muškarce. Uverenja o tome kako bi žena trebalo da se ponaša su još uvek prilično rasprostranjena. Na našu veliku sreću.

Predrasude dolaze od nesrećnih muškaraca zarobljenih u patrijarhatu, kao i od žena koje su mizoginiju uspešno, ali nesvesno internalizovale

Za Jagodu feminizam je „stvar zdravog razuma“, potreba i odbrana.

Nažalost, živimo u vremenu u kojem se tvrdnja da su i žene ljudska bića smatra radikalnom. Za sve što imamo danas, izborile su se neke hrabre žene pre nas. I važno je da shvatimo da se ništa od toga ne podrazumeva i da ga stalno moramo braniti. Svetom vladaju muškarci koji na privatnim ostrvima siluju devojčice bez ikakvih posledica — i to nikada ne smemo da zaboravimo.

Predrasude dolaze od nesrećnih muškaraca zarobljenih u patrijarhatu, kao i od žena koje su mizoginiju uspešno, ali nesvesno internalizovale — pa se u napadima ističu više od muškaraca. Jedini status koji je feminizmu potreban je solidarnost.

Patrijarhat se ne bi toliko bunio protiv rodne ravnopravnosti u jeziku da ne znaju koliko je ona uticajna.

Primenu rodno osetljivog jezika podržava, jer kako kaže, sve počinje u jeziku.

Veština pravilne upotrebe jezika i komunikacije neophodne su da bismo stvorile svet u kojem ima više razumevanja, a manje osuđivanja. Ako je jezik toliko važan u političkom kontekstu — jer nema nacije bez jezika — onda je logično da je od suštinske važnosti i za ravnopravnost. Uostalom, patrijarhat se ne bi toliko bunio protiv rodne ravnopravnosti u jeziku da ne znaju koliko je ona uticajna.

Meni je uvek bilo interesantno kako je sekretar ozbiljna pozicija na kojoj se donose odluke, a sekretarica kuva kafu, kopira fajlove i radi šta joj se kaže. Ista reč. Ženski rod. I odjednom smo u kuhinji.Pa onda dolaze oni kvazi-argumenti: šta fali da žena bude advokat ili profesor, to je uvek bilo tako, zašto smo zapele kad to nije bitno. Pa ako nije bitno — hajde da svi budemo advokatice i profesorke. Nisam primetila da za to postoji spremnost.

Jagoda Jovanović, privatna arhiva

Ne znam nikoga ko je opterećeniji od mama, i zato aktivno i svesno uključivanje tata u odgoj svoje dece može značajno da utiče na mentalno i emotivno zdravlje — pre svega majki, a prirodno i dece.

Mame i dalje trpe ogromne pritiske porodice, društva, očekivanja i nepriznavanja svega onoga što one jesu ili moraju biti zarad svoje dece? Kako prekinuti izrabljivanje mama u tom smislu? Odakle početi?

Gabor Mate piše o tome kako žene mnogo pre nego što zatrudne nemaju adekvatnu podršku sistema — a meni se čini da su kasniji pritisci samo prirodni nastavak tretiranja žena kao nižih, manje važnih bića koja su tu da produžavaju vrstu i puno ne talasaju. Teško je da sistem koji uređuju muškarci pokaže razumevanje za poziciju žena i majki. Znam, šokantno.

Naše umrežavanje i pritisci spolja i iznutra čine mi se kao jedini način da se taj sistem menja. Na ličnom nivou, mislim da je važno da kao majke ne zaboravimo ko smo kao ljudska bića, šta nas ispunjava i gde želimo da stignemo. I da jedne drugima u tome budemo podrška.

Kako izgleda biti mama dva dečaka? Da li je dodatna briga za mentalno i emotivno zdravlje dodatno opteretila mame?

Prilično intenzivno. Ja se zezam da najviše volim kad im dođu drugarice — pa ih usmere na konstruktivnije i kreativnije sadržaje. Kod dečaka je sve dosta fizički. A ja verujem da treba raditi i na ovom drugom aspektu — komuniciranju svojih osećanja i sposobnosti da budu osetljivi i empatični. To su veštine koje će im sutra omogućiti da žive ispunjeniji i smisleniji život.

Mi smo izrazito patrijarhalno društvo, pa već u vrtiću mogu da čuju šta je za dečake, a šta za devojčice. Naša je uloga da se protiv tih stereotipa borimo — pre svega primerom. Ja ne znam nikoga ko je opterećeniji od mama, i zato čvrsto verujem da aktivno i svesno uključivanje tata u odgoj svoje dece može značajno da utiče na mentalno i emotivno zdravlje — pre svega majki, a prirodno i dece.

6. Podržava li sistem ženu, mamu? Kako to izgleda u vašem okruženju?

Ne.  Ako hoćete duži odgovor: ne, ali uz dokumentaciju. Od pitanja na intervjuu za posao da li planiraš da imaš decu, preko neadekvatne podrške u trudnoći i prilikom porođaja — porođaj u Srbiji je stvar veze i sreće, a ne sistemske podrške ženama — do kasnijeg nerazumevanja da kao majka ne možeš da radiš na isti način kao pre toga. Žene moraju imati dovoljno vremena da se oporave i slobodu da po povratku na posao uzmu bolovanje uvek kada je to potrebno, a očevi obavezno odsustvo kako bi proveli vreme sa svojom decom. Vreme je da sistem prestanu da dizajniraju osobe koja nikada nisu morale da razmišljaju o tome ko će preuzeti dete sa treninga.

Jagoda na sebi svojstven, ironičan i autentičan način kritikujete aktuelna zbivanja na društveno-političkoj sceni Srbije.

Da li to predstavlja neki vid moralne obaveze, usprotiviti se onda kada nema pravde i slobode? I kako to izgleda kroz stend up komediju?

Kada pravda i sloboda počnu da se ukidaju, to nikada nije izolovan slučaj. Misliti da možemo da živimo svoje živote a da se “ne mešamo u politiku” — sumanuta je ideja u koju je nažalost mnogo ljudi poverovalo. Jer sve je politika: vazduh koji dišemo, voda koju pijemo, kako te tretiraju kao ženu, kako te leče — ili tačnije ne leče — u bolnicama, u kakve škole nam idu deca i koja prava imamo na poslu. [beat] To je sve politika koju osećamo svakodnevno. A stend ap je jedna od retkih formi gde nema cenzure — mada se i na tome radi. Ja verujem da ne samo mogu, nego da MORAM da kažem kako se osećam, jer je to način da se povežemo i ohrabrimo jedni druge da je pobuna jedina opcija kada ti ukidaju osnovna ljudska prava.

Bila je diplomatkinja, pa nas je zanimalo ima li sličnosti između stend upu i diplomatije ili je po sredi samo komedija 😊?

Naša diplomatija je definitivno komična — jer smo mi u međunarodnoj politici kao Valdo. Veći deo sveta ne zna ni da zapravo postojimo. A i kad nas nađu, ne znaju šta bi sa nama tačno radili. Solidarno. Odlika diplomatije je da se puno priča, ali da se ništa ne kaže. Odlika stend apa je da se malo priča, ali da se puno kaže. [deadpan] Ja sam vremenom shvatila da mi se druga opcija mnogo više dopada.

Meni se čini da su političari Kosovo pretvorili u jedan apstraktni simbol nacionalizma i da većina ljudi koji se busaju u grudi i o njemu govore nema ideju kako život tamo zapravo izgleda

Informacija o životu žena u srpskim sredinama na Kosovu gotovo i da nema, što je kako navodi, informacija sama po sebi.

Ponešto ispratim na mrežama, ali verujem da je to nedovoljno. Instinktivno znam da sigurno nije lak. Meni se čini da su političari Kosovo pretvorili u jedan apstraktni simbol nacionalizma i da većina ljudi koji se busaju u grudi i o njemu govore nema ideju kako život tamo zapravo izgleda.  Ono što mediji ne pokrivaju ne znači da se ne dešava — znači da nekome odgovara da ne znamo.

Medijima ne veruje, televiziju ne gleda, društvene mreže i provereni ljudi su za nju najbolji izvor informacija.

Zavisi šta mislite kad kažete mediji — jer u Srbiji nezavisnih medija već dugo nema. Televiziju ne gledam, tako da ono malo što stigne dolazi sa društvenih mreža. Trudim se da pratim one ljude za koje verujem da će se maksimalno potruditi da prenesu istinu. To je tužna rečenica. Ali tačna.

Ženama sa Kosova poručuje

Vaša borba nije lokalna. Vaša borba je i naša borba. I mi vas vidimo — čak i kada vas sistem čini nevidljivima.

Nasilje nad ženama, femicid, studentski protesi, Epštajn

Nasilje nad ženama još jedna je veoma važna tema kojom se bavimo, pa nam recite da li smatrate da se institucije dovoljno trude da pomognu ženama koje trpe i prijave nasilje?

Institucije bi za početak trebalo da postoje, a onda da rade svoj posao — a nijedno ni drugo u Srbiji nije slučaj. Mi imamo farsu koja postoji samo da bi zaštitila one koji su te institucije i uništili. Čak i institucije koje rade svoj posao — na nekom boljem mestu — još uvek ne uspevaju uvek da zaštite žene od nasilja. Jer žene su univerzalno uvek na poslednjem mestu.Za sada, žene se štite međusobno. Što je sramotno i lepo u isto vreme.

13. Femicid i dalje nije prepoznat kao posebno krivično delo, šta o tome mislite?

Tu se opet vraćamo na priču o jeziku. Mizogini deo populacije jako trigeruje da uopšte postoji reč kojom se definiše ubistvo žena i devojčica od strane muškaraca koje poznaju — jer, pobogu, ubistvo je ubistvo, zašto bismo mi bile posebne? A ako ne prihvatamo ni reč, kako ćemo ga prepoznati kao krivično delo? Kao što nije važno da ženu koja se bavi advokaturom zovemo advokaticom — tako nije važno ni da uvažimo činjenicu da skoro polovinu ubijenih žena ubije partner ili član porodice. Čak i ,,male” nepravde su grudve koje jako brzo prelaze u lavinu.

14. Žene i devojke su ponovo bile najviše na udaru i za vreme studentskih protesta. Šta mislite da je razlog?

Kukavice su uvek sklonije da se okome na slabijeg. Žene su uvek prve na udaru — na protestima, u sudnicama, u porodilištima, u kući. Poslednje kad treba da dobijemo prava. Samo su zaboravili jednu stvar — žene su mnogo hrabrije i izdržljivije nego što veruju. Mi smo navikle da funkcionišemo bez podrške sistema. To nas nije slomilo. To nas je naljutilo.

15. Seksualno uznemiravanje, ali i silovanje počelo je, istina kasno ali se otvorilo kao pitanje i otvara se sve više u javnom diskursu- ipak žrtve i dalje nailaze na osudu. Kakvo je vaše mišljenje o svemu ovome?

Silovanje i seksualno uznemiravanje su deo života žena hiljadama godina — razlika je što su žene nedavno počele o tome da govore. To je velika stvar, ali je tek početak. Jer je mnogo lakše osuditi žrtvu nego menjati sistem iz osnova. Solidarnost i podrška svim ženama koje su doživele nasilje su ključne — kako bi glasovi postajali snažniji, a pritisak na sistem veći.

16. Epstejnovi fajlovi izazvali su buru interesovanja, čini se da nas više zanima tuđe dvorište nego naše, jer na ovim prostorima postoje strašne optužbe koje nisu rasvetljene a optuženi čak i veličaju. Kako na ovo gledate? Može li ovoliki priliv užasnih informacija da „otupi” osećanja ljudi i svest uopšte o ovoj problematici? Da li se zapravo ka tome i ide?

Svetom vladaju nasilnici koji nikada nisu odgovarali za svoje postupke. Mada — deluje da su i oni svesni da su ovog puta baš preterali kada su spremni da pokrenu još jedan rat da sa toga skrenu pažnju. Naši rade samo ono što su videli da prolazi — jer kod nas odgovornost nikad nije bila u modi. A patrijarhat ih tapka po ramenu.

Moj osećaj je da nas svim tim užasnim dešavanjima svakoga dana sve više otupljuju — pokušavajući da nas skuvaju kao žabu koja nije ni primetila kada je postala ručak. Dok se sve kolektivno ozbiljno ne naljutimo — ništa se neće promeniti.

Ukoliko ste u mogućnosti preporučujemo vam da posetite jedan od Jagodininih nastupa, ukoliko vam je daleko jer ste sa Kosova, onda predložite onima koji su za to zaduženi da je ugoste u vašem kraju, a ako ništa od ovog ne uspe uvek je možete zapratiti na mrežama i ne samo se nasmejati već i mnogo toga osvestiti i naučiti.

“Feminizam iz teretane”: Od promocije fizičke aktivnosti do politički svesvnijeg sadržaja o životima žena

Intervju uredila: Milica Stojanović Kostić

“Feminizam iz teretane”, Instagram profil aktivistkinje, novinarke, sociološkinje Hristine Cvetičanin Knežević predstavlja još jedan vid online osvešćivanja, borbe i slobodne kritičke misli posebno u domenu prava žena. U opisu profila postavlja pitanje: Kome smetaju jake žene, pitam?, a odmah zatim i konstatuje:  “Osnaživanje ide iz glave, iz tela i iz tastature”. Pa na samom početku ko je i čime se bavi Hristina Cvetinčanin Knežević?

Kako objašnjava, u njenoj biografiji piše da je završila sociologiju, zatim master studije politikologije, i da već godinama pokušava da privede kraju doktorske studije kulture i medija.” Piše i da imam više od 15 godina iskustva u oblasti ljudskih prava, sa fokusom na prava žena i marginalizovanih grupa, uz intersekcionalni pristup, i da se, u praksi, njen rad nalazi na “preseku roda, medija, digitalnog aktivizma i istraživačkog novinarstva, sa posebnim interesovanjem za rodno zasnovano i digitalno nasilje, dezinformacije i neetičke medijske prakse.”

Ipak, kako navodi, ne veruje da nas biografije i titule zaista objašnjavaju. “Mnogo me više zanima kako sistemi proizvode strah i kako taj strah postaje normalizovano, svakodnevno i društveno poželjno iskustvo za žene.”

“Zato ako bih morala da sažmem čime se bavim, rekla bih da pokušavam da razumem i razgradim svet u kome se od devojčica, devojaka i žena očekuje da stalno budu na oprezu. Polazim od ideje da je strah od nasilja sam po sebi oblik nasilja i da bezbednost ne može da se svede na puko preživljavanje. Za mene je bezbednost pitanje dostojanstva, brige i prava na život koji ne zahteva stalno prilagođavanje opasnosti, bilo da ona dolazi iz intimnih odnosa, institucija, medija ili digitalnog prostora.”

Kada je ženi preživljavanje patrijarhata svakodnevni hobi

Hristina na pitanje ima li hobija navodi da joj je bez preterivanja, svakodnevni hobi preživljavanje patrijarhata. Ipak, kako dalje ističe i “humor je postao njen osnovni mehanizam preživljavanja, a vežbanje humora u patrijarhalnom kontekstu zapravo njen pravi hobi”.

Imam skoro 36 godina, nisam udata i nemam decu, a takođe postavljam pitanje ko ima pravo na brak i zašto ga i sama nemam u potpunosti. Pored toga, bavim se feminizmom, imenujem nasilje i nasilnike i smatram da feminizam nije ružna reč, već zdravorazumska pozicija. U ovom društvu to je prilično visoko adrenalinska kombinacija pa mi svakodnevica često liči na videoigricu koja nikako neće da sačuva tvoj napredak, jer imam osećaj da stalno idemo iz početka.

Navodi da voli savremenu umetnost i tišinu, voli da kroz umetnički izraz “čita društvene i političke tragove jednog vremena”. Voli svoj krug ljudi, da kuva, a pažljivo čuva i one retke trenutke mira.

Mnogo volim da čitam, i žao mi je što u poslednje vreme čitam manje. Postoje knjige koje su me trajno oblikovale a Pod staklenim zvonom Silvije Plat je jedna od njih i iz nje i potiče moj omiljeni citat, onaj o drvetu smokve, granama kao životnim putevima a zrelim smokvama kao nagradama, i nemogućnosti izbora između različitih grana, dok se zrele smokve suše i otpadaju. Taj osećaj paralize i pritiska dugo mi je bio vrlo ličan, a danas mislim da je mnogo univerzalniji nego što želimo da priznamo. Zato smatram da je ovo knjiga koju bi svaka žena trebalo da pročita, jer jasno pokazuje kako i koliko patrijarhat i društveni pritisci utiču na naše mentalno zdravlje i kako se ono para/patologizuje. Posebno mesto u mojoj glavi ima i Njena zemlja Šarlot Perkins Gilman, kao podsetnik da su drugačiji društveni odnosi mogući, čak i onda kada nam se čini da svet sve više liči na Sluškinjinu priču Margaret Atwood, moje omiljene spisateljice. Pored Njene zemlje, i Žuti tapet je tu kao preporuka, jer kao što rekoh, patrijarhat nam bukvalno radi i o glavi, ali i u glavi.

Hristinu pokreće, kako navodi, nešto vrlo uporno što je deo i porodične istorije i genetike.

Ali me snažno pokreće i lično iskustvo partnerskog nasilja i susreta sa institucijama koje sam takođe morala da preživim. Znam kako izgleda živeti u strahu i znam koliko je važno da on ne bude jedina konstanta. Najviše me, ipak, pokreće ideja da sve to iskustvo i znanje mogu makar jednoj devojčici, devojci ili ženi da olakšaju put. Ako neko prođe kroz život sa malo manje straha i sa više razumevanja onoga što joj se dešava jer sam ja nešto rekla ili uradila, onda sve ovo ima smisla.

Hristina Cvetinčanin Knežević, privatna arhiva
“Prikipelo je”

Instagram profil “Feminizam iz teretane” otvorila je na početku svojih tridesetih i menjao se kako kaže zajedno sa njom.

Kako ste došli na ideju da pokrenete “Feminizam iz teretane”?

Od intuitivnog prostora za promociju fizičke aktivnosti, Feminizam iz teretane je postao jasniji, precizniji i politički svesniji. Ideja je od početka bila da otvorim javni prostor za razgovor o životima žena, bez šaputanja i skrivanja, jer naši životi nisu tabu i ne treba da se ponašamo kao da jesu. Digitalni prostor mi je u tom trenutku bio najdostupniji, ali Feminizam iz teretane nikada nisam doživljavala samo kao Instagram nalog. To sam ja, ali su i sve one osobe koje su se makar na trenutak zapitale nad nekim sadržajem, znam da ja jesam u mnogim interakcijama sa pratiteljkama, što se neupitno preliva i na naše offline persone i zato mislim da kao zajednica ne osvajamo samo digitalni, već i stvarni, fizički prostor.

Teme bira na osnovu ličnog i političkog, prate aktuelna dešavanja , ali primarna svrha profila je, kako navodi, da doprinese promišljanju i razgovoru, a ne samo informisanju.

Ženski životi u patrijarhatu traju 24 sata dnevno, pa su i teme raznolike – od trendova na društvenim mrežama, preko medijskog izveštavanja o nasilju, do mentalnog zdravlja, koje je za mene duboko političko pitanje. Najčešći kriterijum za izbor teme je jednostavan jer pišem o onome o čemu razmišljam, što me muči, a ona svoju “muku” iznesem javno, i prebacim je i na druge.

Ako pogledate profil, a imate našu beskrajnu preporuku, možete da naiđete i na “Feminističku mesečnu retrospektivu” gde autorka donosi sve ono što je u datom mesecu doprinelo ili oduzeto u konteksu prava žena na globalnom nivou. Ali globalno se od lokalnog u kršenju  prava žena ne razlikuje previše, navodi ona.

Postaje jasno da Srbija nije nikakav izdvojeni slučaj niti izolovano ostrvo na kome u sred ničega lebdi Nebeski narod. Mehanizmi ugrožavanja prava žena, devojaka i devojčica svuda funkcionišu po istoj logici, razlikuju se konteksti i kulturni obrasci, ali je „algoritam sistema“ gotovo identičan. U osnovi tog sistema nalazi se težnja ka potčinjavanju i kontroli, kroz sistematsko urušavanje ljudskih prava određenih grupa, a razlozi na osnovu kojih se ljudi targetiraju, npr. pol, rod, seksualna orijentacija, boja kože, religija, nacionalnost, su u suštini arbitrarni i nebitni. Bitan je samo disbalans moći. U toj logici, žene su gotovo uvek prve na udaru, jer se percipiraju kao „najslabija karika“ i kao društvena grupa nad kojom je najlakše izvežbavati kontrolu.

Buđenje feminističke misli u ovom delu Evrope objašnjava time da je ženama dogorelo do noktiju.

Prikipelo je. Sve jasnije vidimo kako patrijarhat, u sprezi sa neokapitalizmom i novim oblicima kolonijalne moći, proizvodi iste obrasce nepravde, samo pod različitim imenima. Zato ovaj otpor ne dolazi iz teorije, već iz svakodnevnog iskustva, dolazi iz umora, besa i potrebe da se dalje više ne može ovako.

U jednoj od svojih objava pod nazivom “Kako bi pre živela da si žena sa sela” Hristina vrlo jasno opisuje život na selu, sa kojim mogu da se poistovete i starije žiteljke Gračanice. U tom kontekstu pitanje za nju bilo je koliko se zapravo poznajemo i koliko ona zna o životu Srpkinja na Kosovu.

Koliko znamo jedne o drugima? Iskreno, vrlo malo. Pišući post „Kako bi preživela da si žena sa sela“, postala sam svesna koliko je to iskustvo generalno nepoznato, iako ga zapravo deli većina žena u Srbiji. Još manje znamo o životima žena na Kosovu. Ne znamo kako žive Srpkinje na Kosovu, ali često ni kako žive druge žene, na primer, devojčice čije je “radno mesto” podzemni prolaz ispod našeg omiljenog kafića. Zato i ne čudi što su ženski životi su potisnuti i političkim narativima i medijskom selekcijom tema, kad ni same ne razmišljamo jedne o drugima. Žene su, kako je govorila Simon de Bovoar, rasute među muškarcima, a danas smo dodatno podeljene i identitetskim linijama koje proizvode sumnju, distancu i ravnodušnost. A i lakše nam je da mislimo „to nije moj problem“ ili “neće to mene” nego da se zapitamo kako druge žene zaista žive.

O ovdašnjem životu informacija je jako malo, te je neposredan kontak, slušanje i želja da se čuje i razume jedini način, navodi Hristina.

Mediji o životima žena generalno, uključujući i žene koje žive na Kosovu, izveštavaju malo i selektivno, jer su ljudski životi često najmanje važni u političkim konfliktima, a tek ženski, oni su besplatni…. Upravo zbog toga mi je važno da, koliko god mogu, slušam i učim direktno od žena koje imaju lično iskustvo jer bez toga svaka solidarnost ostaje samo prazna reč. I iskreno, mislim da je to jedino rešenje, da se slušamo, čujemo i razumemo.

Patrijarhat je vrlo kreativan kada mu „gori pod nogama“

Dotakla je i teme koje su možda i po prvi put otvorene – poput “Milenijalki”, “Da li si dovoljno besna”, “Kako se zove poremećaj kada žena više ne može da se pravi da je dobro” i mnoge druge. Zanimale su nas reakcije na ove objave, da li ima više onih koji “hejtuju” ili podržavaju.

Na sreću, ali i na žalost, reakcije su uglavnom pozitivne i podrška prednjači. Kažem na sreću zato što mi to potvrđuje da nisam sama i da nisam „luda“, već da većina žena prolazi kroz vrlo slična iskustva. To je i podsetnik da je lično zaista političko. Na žalost, ta podrška istovremeno govori i o razmeri problema. Bez obzira na pokušaje da nas podele po različitim identitetskim linijama, realnost je da žene dele jedno zajedničko iskustvo a to je život u stalnom osećaju straha od nasilja i sa samim nasiljem, samo zato što su žene. Kada bih danas morala da definišem šta znači biti žena, rekla bih da je to ljudsko biće čiju egzistenciju prati stalna izloženost kontroli, strahu i nasilju.

Naravno, postoji i osuda, ali ona uglavnom dolazi iz istih izvora tj iz potrebe da se ženski bes, umor i slobodna misao diskredituju ili patologizuju. Sa tim se nosim tako što me to zaista ne dotiče, jer moja ženska dužnost nije da se svima dopadnem.

Ipak sa pojavom feminističke misli i njenog rasta u Srbiji ne možemo a da ne primetimo da se tradicionalizam i patrijarhat u nastupima nekih muškaraca radikalizuje. Jedan od njih veoma je aktivan u promociji “onoga što žene zapravo žele, a ne žele feminizam”, kako je sam rekao. Kako se Hristina bori protiv toga?

Radikalizacija i retradicionalizacija patrijarhata kao odgovor na jačanje feminističke misli nije ništa novo. Taj backlash, odnosno mehanizam povratne sprege, istorijski je dobro dokumentovan i uvek se javlja u trenucima kada sistem više ne može da se prilagodi promenama. Drugim rečima, to su često poslednji trzaji sistema pred smrt, kada gubi kontrolu, a ne znak njegove snage. Za mene je to, iako paradoksalno, takođe i motivišuće.

Patrijarhat je, međutim, vrlo kreativan kada mu „gori pod nogama“, ali ne i bezgranično kreativan. Jedan od njegovih omiljenih mehanizama jeste pokušaj da se ženama objasni šta one „zapravo žele“, uz pretpostavku da smo svesne da smo nesposobne da same razumemo sopstvene potrebe i iskustva. Ta priča se ženama prodaje vekovima i uvek dolazi upakovana kao briga, tradicija ili „zdrav razum“, ali razlika je u tome što ženama danas zaista više ne prolaze stare fore.

Na koje sve načine, prema tvom mišljenju, represivni sistemi pokušavaju da disciplinuju žene ?

Represivni sistemi disciplinuju žene na iste različite načine – kroz normalizaciju nasilja, kontrolu tela i reprodukcije, ekonomsku zavisnost, patologizaciju ženskog besa i umora, ali i kroz pokušaje da se ženski glas diskredituje ili ućutka, često kroz uslovljavanje identitetskim razlikama. Kako se protiv toga boriti? Pre svega slušanjem i povezivanjem. Razgovor među ženama, međusobno razumevanje i solidarnost i dalje o(p)staju najjači alati otpora. Kada se zaista čujemo i razumemo, postaje jasno da problem nije individualan, već sistemski, a tada postaje i mnogo teže da nas ubede da smo same, da smo slabe ili da smo utripovale, da smo u krivu.

Feminizam je ljubav, zakoni nisu dovoljni, ne sumnjaj u sebe!

Šta za vas predstavlja feminizam?

Feminizam je za mene ljubav prema ženama na najdubljem, ali i najpolitičkijem nivou. Takođe je i dozvola da sebe prihvatim kao ženu i da se, kao žena, vidim kao potpuno i vredno ljudsko biće. Bez ali.

Zalažete li se za rodno osetljivi jezik?

Da. I ne samo da se zalažem, već sam i autorka priručnika za upotrebu rodno osetljivog jezika. Jezik ne samo da opisuje stvarnost, već je i proizvodi. Ako nas nema u jeziku, lakše nas nema ni u pravima.

Šta je potrebno uraditi kako bi se smanjio broj slučajeva nasilja, a posebno femicid?

Institucionalni okvir postoji, ali Zakon sam po sebi nije dovoljan. Potrebna je dosledna primena i jasna poruka da se rodno zasnovano nasilje sankcioniše uvek, bez izuzetaka i bez obzira na identitet nasilnika ili lična uverenja onih koji odlučuju.

Obljuba bez pristanka, šta uopšte to znači ?

Iskreno, dugo sam se i sama pitala. Danas mislim da je to pokušaj normalizacije seksualnog nasilja kroz birokratski i pravni jezik. Seks bez pristanka je silovanje, sve ostalo je opasno zamagljivanje granica odgovornosti i apologija nasilja.

Kako ocenjujete rad institucija u vezi sa rodnom ravnopravnošću i pravima žena u Srbiji?

Ne, ali imamo predstavnike seksizma, mizoginije i nasilja prema ženama gotovo u svakom. Ocena je minus beskonačno, vidimo se na avgustu.

U jeku studentskih protesta studentkinje su često bile meta nasilnika. Dakle, vaše mišljenje o onome što nam se dešava u zemlji?

Dešava se to da konačno javno vidimo realnost koju živimo više od decenije. Nasilje nad ženama koje gledamo zadnjih meseci u javnosti nije novo, novo je samo to što je sada vidljivo u javnosti. Psihološko, seksualno, fizičko i ekonomsko nasilje nad ženama deo su svakodnevice ove zemlje već jako dugo, a institucije su često saučesnice, samo sada to vidimo jasno.

Poruka ženama koje ovo čitaju?

Ne sumnjaj u sebe, ali preispituj svoja ubeđenja kroz razgovor sa drugim ženama. Pokušaj ne samo da slušaš, već i da čuješ i razumeš, posebno kada se tuđa iskustva razlikuju od tvojih. Ne budi tvrdoglava, u toj razmeni leži i snaga i sloboda.

Feminizam sedamdesetih: kako su tri autorke preoblikovale shvatanje patrijarhata

Piše: Marina Milentijević

Radikalni feminizam: odakle kreće i zašto je „radikalan“?

Radikalni feminizam nastaje krajem šezdesetih, u okviru drugog talasa feminizma, pre svega u SAD i Velikoj Britaniji.  Nastaje u atmosferi studentskih pobuna, antiratnih protesta i borbi za građanska prava. Žene su bile deo tih pokreta, ali su vrlo brzo shvatile jednu neprijatnu istinu: i u revolucionarnim krugovima i dalje kuvaju kafe, kucaju saopštenja i trpe seksizam. Drugim rečima, čak i kada se boriš protiv kapitalizma ili rata, patrijarhat ostaje netaknut.

Tada nastaje radikalni feminizam. „Radikalno“, kako ga neki tumače pojavom određenih nesrećnih stranaka i političara, ovde ne znači histerično ili ekstremno, nego da ide do korena (lat. radix) problema. A koren je, ispostaviće se, patrijarhat – sistemska, istorijska i duboko normalizovana dominacija muškaraca nad ženama. Nije problem samo u tome što žene nemaju ista prava; problem je u tome što su čitave institucije – porodica, brak, seksualnost, kultura – oblikovane tako da tu dominaciju održavaju.

Osvrnućemo se na temelje tog razmišljanja, odnosno tri knjige napisane sedamdesetih godina prošlog veka koje će postati stubovi radikalnog feminizma:

Sexual Politics (Kejt Milet), The Dialectic of Sex (Šulamit Fajerston) i Against Our Will (Suzan Braunmiler).

Svaka od njih udara u drugačiji deo sistema, ali sve zajedno grade jednu prilično uznemirujuću sliku.

Seks kao politika: Zanimljivo je da mnoge žene uopšte ne doživljavaju sebe kao diskriminisane; teško da postoji bolji dokaz koliko je njihovo uslovljavanje duboko

U Sexual Politics, Kejt Milet tvrdi nešto što danas deluje skoro očigledno, ali je tada bilo revolucionarno: objašnjava da su odnosi između muškaraca i žena politički odnosi moći. Seks nije samo intimna stvar, brak nije samo romansa, književnost nije samo umetnost. Sve to prenosi i normalizuje hijerarhiju.

Milet analizira dela poznatih muških pisaca i pokazuje kako su ženski likovi često pasivni, podređeni, svedeni na telo ili inspiraciju za muški razvoj. Muškarac je subjekat, žena je objekat. I to se predstavlja kao prirodno, strastveno, čak sudbinski. Tu leži snaga patrijarhata – ne u otvorenoj represiji, nego u tome što izgleda normalno.

Njena ključna ideja je da je patrijarhat politički sistem. Kao i svaki sistem, on ima svoju ideologiju, svoje mitove i svoje institucije. Ako želimo promenu, ne možemo stati na zakonskoj ravnopravnosti. Moramo rasklopiti same narative o muškosti i ženskosti.

Milet piše oštro, ali argumentovano. Ona ne viče – ona secira. I to seciranje boli, jer pokazuje koliko su duboko nejednakosti upakovane u svaki sloj društva, a posebno u ono što zovemo „ljubav“ i „strast“.

Biologija kao sudbina – ili kao teren borbe: Ako se žene razlikuju samo po površnim fizičkim osobinama, muškarci deluju individualniji i nezamenljiviji nego što zaista jesu

Ako je Milet razotkrila kulturne obrasce, Šulamit Fajerston u The Dialectic of Sex ide još dalje i pita: a šta je sa biologijom?

Fajerston tvrdi da je osnovna društvena podela zapravo polna klasa – muškarci i žene, i da je ta podela ukorenjena u reprodukciji. Žene su te koje zatrudne, rađaju i fizički su vezane za brigu o deci. Kroz istoriju, ta biološka činjenica pretvorena je u društvenu sudbinu. Iz nje su proizašle ekonomska zavisnost, zatvaranje u privatnu sferu i mit o „prirodnoj“ ženskoj ulozi.

Ona kombinuje marksizam i psihoanalizu i tvrdi da porodica funkcioniše kao mini-diktatura: otac ima autoritet, majka je posrednica, deca su potčinjena. Tu se reprodukuju obrasci moći koji se kasnije prenose na čitavo društvo.

Fajerston ne predlaže sitne reforme. Ona zamišlja svet u kom bi tehnologija oslobodila žene biološkog tereta reprodukcije – veštačke materice, kolektivno roditeljstvo, raspad tradicionalne porodice. To zvuči utopijski, laički čak i radikalno, ali poenta je jasna: ako se biologija koristi kao izgovor za potčinjenost, onda je moramo politički preispitati.

Njena knjiga je vizionarska, provokativna i hrabro spekulativna. Ona ne moli za ravnopravnost – ona nudi  potpuno drugačiji svet.

Strah kao društveni mehanizam: (Silovanje je) ništa više i ništa manje od svesnog procesa zastrašivanja, kojim svi muškarci drže sve žene u stanju straha

Suzan Braunmiler u Against Our Will fokus stavlja na silovanje i menja način na koji ga društvo razume. Umesto da ga posmatra kao izolovani čin „bolesnog pojedinca“, ona ga vidi kao instrument kontrole.

Njena teza je brutalna: sama mogućnost silovanja drži žene u stanju opreza i straha. Nije potrebno da svaka žena doživi nasilje; dovoljno je da zna da je ono moguće. Taj strah oblikuje svakodnevne odluke – kuda ideš, kako se oblačiš, koliko si oprezna. Strah postaje nevidljiva granica slobode.

Braunmiler analizira istoriju ratova, sudsku praksu i društvene stavove, pokazujući kako su silovanja često minimizovana ili opravdavana. Žrtve su ispitivane, sumnjičene, okrivljavane. Time sistem poručuje: odgovornost je na tebi.

Ova knjiga je imala ogroman uticaj na promene zakona i na razvoj feminističkih kriznih centara. Ali još važnije, promenila je jezik. Silovanje više nije bilo sramota žene ili akt nenormalnog muškarca, nego pitanje moći i društvene strukture.

Zajednička oštrica

Ono što povezuje ove tri knjige jeste insistiranje da je privatno političko. Spavaća soba, porodica, seksualna želja, strah – sve su to tereni na kojima se odvija politika moći.

Radikalni feminizam sedamdesetih nije bio zainteresovan za kozmetičke promene. On je rasklapao temelje. Neke ideje su danas osporavane, neke su preoblikovane, ali teško je poreći njihov uticaj. One su naterale društvo da postavi neprijatna pitanja:

Da li je ono što smatramo prirodnim zapravo društveno oblikovano?

Da li je ljubav ravnopravna?

Koliko je strah ugrađen u žensko iskustvo?

Treći 8. mart na Ženskom infou: Žene se oslobađaju, revolucija je počela

Piše: Milica Stojanović Kostić

Ženski info danas obeležava treći rođendan, i dalje vođen snažnim entuzijazmom i verom da je promena moguća. Žene u srpskim sredinama na Kosovu postaju glasnije, hrabrije i otvorenije da govore o temama koje su do nedavno bile tabu.

Ako bismo se oslonili samo na statistiku i broj javnih istupa, možda se ne bi stekao utisak da se nešto značajno promenilo. Ali ono što se oseća jeste snažna, neprekidna i sada glasna borba žena u svim oblastima života i rada, posebno u malim, zatvorenim i izolovanim sredinama.

Tokom protekle godine žene su jasno pokazale da im je dosta lažnih obećanja i nerada onih na ključnim pozicijama. Pokazale su profesionalnost, znanje i istrajnost, svakodnevno se suprotstavljajući izazovima. Revolucija je počela – možda nije glavna vest u medijima, ali ona postoji, među nama je i oseća se u vazduhu.

Srpskinje na Kosovu suočavaju se sa dodatnim teretom: stalnom neizvesnošću zbog zatvaranja institucija, integracije školstva i zdravstva, kao i brigom za budućnost svojih porodica. Žena, kao stub društva, svakodnevno planira budućnost u okolnostima koje se menjaju iz dana u dan, dok politička prepucavanja ugrožavaju njen mir i sigurnost.

Ženski info je i sam prošao kroz izazovan period, jer iza njega stoji jedna mama – žena koja je dobila bebu i shvatila da je nemoguće sve postići bez podrške. To iskustvo pokazuje koliko je teško biti majka koja želi da brine o svojoj deci, a istovremeno i o društvu u kojem živi.

Zato ovog 8. marta treba odbiti isprazne poklone i započeti male revolucije u sopstvenim domovima. Treba se podsetiti svega što danas imamo, a što naše majke i bake nisu imale, i zapitati se šta nam sistem uskraćuje, a šta nam je patrijarhat nametnuo.

8.mart nije dan za slavlje dok god žene trpe nasilje, gube posao zbog trudnoće, bivaju seksualno uznemiravane, obavljaju neplaćene poslove na kojima počiva ekonomija, ili se i dalje osuđuju zbog izbora da zadrže svoje prezime. To je dan za podsećanje da borba traje i da revolucija počinje u svakom domu, u svakoj odluci žene da bude slobodna, glasna i podržana.

“Božićna knjižara” i “Zamisli želju za Božić” prava su štiva za praznične dane

Piše: Tamara Tomanović

I u ovoj novoj godini nastavljamo da se družimo sa posebnim knjigama, a naša Tamara Tomanović, glumica Prištinskog narodnog pozorišta nastavlja da vam preporučuje svoje favorite.

U ovom periodu, baš oko praznika svodimo račune, sumiramo staru godinu, donosimo odluke, okrećemo se sebi, porodici.

Meni je ovaj mesec divan, jer se prepustim šarenilu, i mislima da je sve moguće. Da je dovoljno da verujemo da čuda postoje. Okitim jelku, slušam lepu muziku, kuvam vino, čajeve, gledam filmove na Divi i čitam laganiju literaturu.

Malo da se opusti mozak i ulepša duša.

Dve praznične knjige su moj favorit, “Božićna knjižara” i “Zamisli želju za Božić”.

Skuvajte čaj ili kafu, ušuškajte se, upalite lampice i krenite u avanturu. Nećete se pokajati…

Tamara Tomanović

“Božićna knjižara” je baš za knjigoljupce, jer je u središtu priče jedna divna, stara knjižara u Edinburgu, koju treba sačuvati i vratiti je u život.

U knjizi “Zamisli želju za Božić” ima toliko divnih jela i poslastica, da sam sve vreme želela da i sama isprobam sve te recepte. I naravno da je glavni pokretač – ljubav, kao i uvek, ljubav je inspiracija, pokreće glavne junakinje, stavlja ih na iskušenja, i na kraju kao što pomogne glavnim junacima, tako će i nama ugrejati srca i dušu.

Prepustite se, zamislite želju, i verujte… Ovo je doba godine kada se želje ostvaruju.

I kao što Bulgakov kaže: ” A čarolija, zna se, kad jednom započne, ništa je više ne može zaustaviti.”

 Srećne praznike želi vam vasa Tamara.

ŽensCast: Psihološkinja Jasmina Denić Vasilov o nasilju, patrijarhatu i snazi majke

U sedmom ŽensCastu gošća Milice Stojanović Kostić bila je Jasmina Denić Vasilov, psihološkinja iz Gornjeg Kusca. Tema potkasta bila je borba protiv nasilja nad ženama, u susret 25.novembru, ali i promociji Jasminine knjige „KosoVarka“.

Svojim iskustvom iz prakse i fakultetskim znanjem Jasmina je kroz emisiju objašnjavala različite aspekte nasilja koji se pojavljuju u našem društvu. Nasilje, po njenim rečima, nije jednodimenzionalan već izuzetno kompleksan problem na koji utiču mnogi faktori od socioloških, psiholoških, ekonomskih i mnogi drugi.

„Često se dešava da je to narcistična i egocentrična ličnost, i da nasilnik misli da on na to ima pravo i da su njegove potrebe prioritetne i da sve može da ostvari koristeći drugu stranu kao način da reši svoje unutrašnje konflikte. Zatim, verovali ili ne, nisko samopoštovanje i nesigurnost kod osoba odnosno nasilnika može dovesti do toga da vrši nasilje, jer će u žrtvi tražiti dokaz da uspostavi dominaciju i osećaj kontrole jer ni u jednoj drugoj oblasti nije dovoljno autentičan ni dovoljno vredan“, navela je Denić-Vasilov.

Ona takođe navodi da naricističkim ličnostima fali empatija.

„Sama činjenica da mi ne osećamo da svojim ponašanjem nekome nanosimo bol u njihovim očima opravdava takvo ponašanje“, dodaje.

Denić – Vasilov naglašava da ne možemo imati apsolutno jasan nasilnički šablon jer je psihologija veoma kompleksna, ali i mlada nauka.

Ipak, poenta borbe protiv nasilja nad ženama nije da razumemo nasilnika već da prigrlimo žrtve nasilja i ne postavljamo nepotrebna a duboko suprtostavljena pitanja kao što su: zašto je ostala i zašto nije sačuvala porodicu?

Gošća ŽensCasta ove neprimerene i veoma loše obrasce osuđivanja žrtava nasilja objašnjava tako što potpuno licemerno društvo koristi različite aršine za tumačenje patrijarhalnih vrednosti.

„Patrijarhalno društvo nasilnici mere tako da su muškarci dominatni i da imaju pravo i da je žena sa druge strane submisivna (podređena). Ali sa druge strane medalje uvek nekako zaboravlja, jer patrijarhalno društvo ima i neke druge principe kao što su poštovanje porodice, tradicije, religije. Kako se onda ne zapitaju gde je tu ono božanski: ne ubij, ne kradi, ljubi bližnjeg svog, poštuj oca svoga i majku svoju. Tako da su ti dvostruki  aršini veliki problem“.

Velika je zabluda, navodi dalje Denić-Vasilov, uvreženo mišljenje da završetkom obrazovanja mi prestajemo da učimo. Potrebno je, kako navodi , meriti se sa samim sobom danas u odnosu na ono što smo bili juče.

Zato je veoma važno vaspitanje i odnos prema deci. To je velika odgornost za buduće naraštaje.

„Ukoliko mi transgeneracijski budemo i dalje gajili muškarce, tako da razmišljamo po stereotipima i predrasudama mi ćemo uvek imati pune sigurne kuće i generacije i generacije novih naislnika i novih žrtava. Jer učenje po modelu nam govori da nasilnik dolazi iz sredine u kojem je nasilje prisutno. Ako mi od malih nogu gledamo kako se vrši nasilje dešavaće se da kad odrastemo i mi vršimo nasilje jer je to jedini oblik koji smo naučili.“

U prvim godinama života detata najvažnija je uloga majke. Zato je potrebno promeniti onaj česti izgovor: Majka je za sve kriva, u majka je za sve zaslužna. U onim slučajeva kada deca i poret nasilničkog modela koji su gledala nisu nasilna, posebno je važna uloga majki.

„Majke su zapravo zaslužne za prestanak transgeneracijske traume, da ona jednim jasnim postavljanjem granica u najranijem detinjstvu, jer je ona sigurna baza, ona je prvi kontakt i prva toplina. Rešenje kako savladati toliki nalet nasilja je pričati. Govorite neprestano, od malih nogu svojoj deci da stvari mogu da se reše i bez nasilja“

Ipak sistem nije samo porodica, već čitavo društvo , škola.

„Nisu učitelji tu samo da bi primili platu, a roditelji da bi primili dečiji dodatka. Nisu tu samo da bi dobili posao. Mi smo svi odgovorni za napredak društva i svi smo na istom brodu koji ide u nekom pravcu. Zato razvijajte kod dece kritičko mišljenje. Jer će tako razmišljati šta treba i gradiće otportnost na stres i mogućnost da se vrate u balans.“

Što je veća podrška žrtvi ona se neće vratiti nasilniku

Kao psihološka savetnica u superviziji u Skloništu za žene i decu žrtve nasilja u Novom Brdu, Jasmina Denić Vasilov je prva sa kojom žrtve nasilja mogu da porazgovaraju. Ona navodi da je kod svih žrtava nasilja model isti, ogromna trauma, sa čitavim dijapazonom psiholoških poremećaja.

„To su poremećaji u ishrani, sna, menstrualnog ciklusa. Zatim poremećaj u ponašanju, depresija, anksioznost, dakle mnogo različitih poremećaja. Imate žene koje su izuzetno osetljive na buku, koje reaguju u fleš bek epizodama, koje imaju postraumtski stresni poremećaj, a pri tom sve one moraju da brinu i o deci jer deca dolaze sa žrtvom u sigurnu kuću.“

„Te žene imaju osećaj da više ne mogu da se bave stvarima koje su nekada volele. Prestale su da slušaju muziku, da crtaju, da kuvaju omiljena jela. A da pritom, tu je i naučena bespomoćnost, jer su neke dugo živele sa nasilnikom, te apsolutno nemaju veru da se išta može promeniti“.

Misija je pre svega da se žene žrtve nasilja ojačaju i pruži im se prva podrška. Zato se psihosocijalna pomoć nastavlja i posle izlaska iz sigurne kuće, da bi znale i osećale da ni tada nisu same.

Jasmina Denić Vasilov

Traume treba lečiti

Pomoć stručnjaka je veoma važna u prevazilaženju trauma, naglaša Denić-Vasilov, ističiću i da tako može da se identifikuje problem.

„Nekada mi imamo tu praksu da sami pokušavamo sebe da lečimo i to je dobro. Ali nekad naši kapaciteti nisu dovoljni da se izborimo jer imamo milion drugih stvari. A žena nekako ima tu želju da svima ugodi, a da sebe stavi na poslednje mesto“, navela je ona.

Terapijski rad je veoma važno raditi na maternjem jeziku, posebno je naglasila Denić-Vasilov.

Kosovarka, knjiga koja otkriva patnje i snagu žena

 Jamina Denić Vasilov napisala je roman pod nazivom „Kosovarka“ u kojoj je predstavila 5 priča različith žena, Srpkinja sa Kosova. Ipak naslov će u ovim okolnostima izazvati različita mišljenja, a za autorku je on nešto potpuno novo.

„To je zapravo Koso Varka, jer ima posebno značenje, ne odakle smo nego ko smo“, navela je ona.

Ona tvrdi da knjiga nije feministički manifest već da se radii o obavezi svake od nas da zabeležimo iskustva i znanja žena.

„O nekim stvarima ne treba ćutati, bez obzira gde se nalazimo jer se dešavaju svima nama“, navela je.

PSIHIČKO, EMOTIVNO NASILJE I GASLIGHTING

Denić Vasilov je posebno istakla važnost javnog govora o Gaslighting-u.

Gaslighting je forma emocionalnog zlostavljanja gde zlostavljač manipuliše žrtvom tako da ona počinje da sumnja u sopstvenu objektivnost, na kraju preispitujući sopstvenu percepciju, mišljenje, suđenje, pitajući se 

da li gubi razum i bivajući zavisna od svog zlostavljača.

Ona ističe da je veoma bitno što više govoriti o ovoj temi jer je ovaj problem sve prisutniji u društvu. Ispričala je i primer iz prakse gde je dete spasilo majku.

“Otac je konstanto sakrivao stvari koje majka negde ostavi i poslednji put kada je to uradio žena je otišla iz kuće, tako što joj je dete reklo: ne mama, nisi poludela, tata ti je stavio telefon u frižider”.

Mnogih vidova nasilja nismo ni svesne. Posebno onih vidova nasilja koji nisu fizički vidljivi. Psihološko i emotivno nasilje se veoma često dešava nad ženama koje su visokoobrazovane, navodi gošća ŽensCasta.

“Nasilnik udara u ono mesto gde je žrtvi najteže da podnese. Kada jednoj emancipovanoj i obrazovanoj ženi kažete da je glupa, jer nešto ne zna, jer nešto nije skuvala, pa zbog nje trpi cela porodica vi automatski njoj vršite psihološko nasilje, time što joj dokazujete da je ona po vašim rečima bezvredna”, objašnjava Denić-Vasilov.

Kažnjavanje ćutanjem, odnoso prekid komunikacije nakon rasprave sa partnerom, takođe predstavlja nasilje, emotivno nasilje, jer time on negira vaše postojanje te vas dodatno emotivno ucenjuje.

“Vi razmišljate o tome, šta sam sada uradio – uradila, šta je to pogrešno u mom ponašanju. Generalno žrtva uvek razmišlja da je problem u njoj i stalno mora da kopa po sebi i razmišlja gde je pogrešila, pa je dovela do takve reakcije i to troši energiju.”

Ženama je na kraju poručila poruku iz filma “Help”.

“ Ti si lepa, ti si pametna, ti si važna.” – Ne zaboravite to nikada!

Milica Stojanović Kostić

Osnaživanje žena nije lak i brz proces, jer su žene tlačene od postanka sveta. Sve velike pobede izvojevane su zahvaljujući ženama koje su svojom hrabrošću uspele da dignu glas protiv nepravde. Zato ukoliko vidiš, čuješ ili pretpostaviš da se nad nekom ženom vrši nasilje – pomozi joj. Možda je to poslednji put da to možeš da učiniš, imajući u vidu da se veliki broj slučajeva nasilja završi femicidom. Najbolji način da pomogneš žrtvi je da je saslušaš i uradiš nešto ako zatraži od tebe. Zato prijavi, pomozi i budi uz žrtve nasilja, dok prolaze kroz bolan proces napuštanja nasilnika, ali i reintegracije u društvo.

Milica Stojanović Kostić

Na Kosovu zabeležan jedan femicid. Prijavljeno 2152 slučaja nasilja u porodici

Prema zvaničnim podacima sa sajta Ministarstva pravde Kosova od januara do septembra ove godine ubijena je jedna žena, a Kosovskoj policiji prijavljeno je ukupno 2152 slučaja nasilja u porodici.

Prema podacima dostupnim javnosti na ovom sajtu, nalazi se i to da je do septembra zabeležena “jedna žrtva u porodičnom nasilju” – žena.

Žrtva nasilja u porodici – md.rks-gov.net

Prema podacima objavljenim na ovom sajtu najveći broj slučajeva nasilja u porodici njih 729 prijavljeno je u regionu Priština.

U Peći je prijavljeno 275, Prizrenu 262, Gnjilanu 244, Mitrovici 227, Đakovici 217 i u Uroševcu 198 slučajeva porodičnog nasilja.

Broj prijavljenih slučajeva nasilja na Kosovu po regionima – izvor md.rks-gov.net

Od ukupnog broja prijavljenih slučajeva, policiji se obratilo 1570 žena. Na statističkom prikazu možete pogledati i kako je ovaj broj raspoređen po regionima na Kosovu.

Žrtve nasilja kategorizovane prema polu – izvor md.rks-gov.net

Počinitelji su u 1983 slučaja bili muškarci.

Broj počinitelja prema polu – izvor md.rks-gov.net

Počinitelji porodičnog nasilja su u većem broju slučajeva bili starosne dobi od 20 d0 50 godina, detaljnije pogledajte na statističkom prikazu.

Počinioci porodičnog nasilja prema starosnoj dobi – izvor md.rks-gov.net

Što se etničke pripadnosti tiče najveći broj slučajeva prijavljen je od strane albanske zajednice, njih 1828. Dok je u srpskoj zajednici bio 71 slučaj prijavljen policiji.

Žrtve porodičnog nasilja po nacionalnosti – izvor md.rks-gov.net

Najveći broj žrtava porodičnog nasilja kategorizovanog prema starosnoj dobi bilo je u populaciji u rasponu od 20 do 40 godina.

Žrtve porodičnog nasilja prema starosnoj dobi – izvor md.rks-gov.net

Hitne privremene mere za zaštitu žrtava izrečene su u najvećem broju u regionu Mitrovica, njih 45 od ukupno 227 prijavljenih slučajeva. Dok je u regionu Priština izrečeno svega 7, od ukupno prijavljenih 729 slučajeva nasilja.

Broj izrečenih mera za hitnu privremenu zaštitu – izvor md.rks-gov.net

U skloništima za žrtve nasilja 110 žena i 139 dece

Prema podacima koji se takođe mogu naći na sajtu Ministarstva u skloništima za žene i decu žrtve nasilja (poznatije kao Sigurne kuće) na Kosovu od početka godine do septembra boravilo je ili boravi 110 žena i 139 dece.

Najveći broj dece boravi u Skloništu u Prizrenu, a najveći broj žena u Prištini.

Broj žena i dece u skloništima na Kosovu – izvor md.rks-gov.net

Trenutno se u Skloništu za žene i decu žrtve nasilja u Novom Brdu nalazi ukupno 15 osoba od čega šest žena i devetoro dece. Od ovog broja tek sedmoro je iz policijske evidencije, dok su ostale osobe samoinicijativno ili na nečiju preporuku došle u Sklonište , saopšteno nam je iz ovog Skloništa nakon poslatog upita.

Gračanica: Hakovanje profila na Instagramu putem linkova

Piše: Isidora Stojanović

Moja sumnja da ne vodimo dovoljno računa o bezbednosti na internetu, gde su prevare veoma česte, obistinila se pre nekoliko dana. Ovim putem svojim iskustvom želela bih da sprečim da još neko ne uđe u začarani krug “linkova” koji za sobom donose potpunu blokadu profila na Instagramu.

Sve je počelo pre par dana kada sam od drugarice dobila poruku na Instagramu. Poslala mi je čudno pitanje:

,, Zdravo, mogu li brzo da dobijem tvoj glas na IG-u, trudim se da budem za emisiju❤.”

Nakon pitanja usledio je link putem koga se, navodno, odvija glasanje.

Nije mi bilo najjasnije, ali sam ipak, znajući od koga dolazi, otvorila dati link i dala svoj glas, barem sam tako mislila.

Taj dan protekao je najnormalnije, ali onda sam, narednog dana, odjednom bila odjavljena sa svog profila.

Promenjeni su šifra, e-mail adresa i broj. Nisam imala nikakvu mogućnost da se prijavim na profil. Shvatila sam da je hakovan.

Kada sam se kasnije čula sa tom drugaricom rečeno mi je da je i njen profil hakovan, a osoba koja stoji iza toga tražila je novac da bi nam omogućila pristup profilima. Komunikacija je vršena preko broja koji je u tom trenutku bio na našim profilima, i to na engleskom jeziku.

Nije mi bilo svejedno, moja privatnost je bila ugrožena. Profil, sam po sebi, nije profitabilan i nikako mi nije bilo jasno šta zapravo ti ljudi imaju od hakovanja istog.

Mogla sam da platim, ali s druge strane niko nije mogao da mi garantuje da će nakon samo jednog plaćanja profil biti vraćen.

Mogli su svoju prednost koristiti koliko im je volja.

Srećom, nakon prijave da je profil hakovan, posle nekog vremena sam uspela da ga vratim. Promenim sve šifre i dodatno obezbedim nalog. Pazite se ovakvih stvari, linkove ne otvarajte bez prethodnog proveravanja. Nikad dovoljno opreznosti.

Foto ilustracija – AI

I baš zato konsultovala sam stručnjaka u ovoj oblasti koji je želeo da ostane anoniman, ali je podelio važne savete šta da radite kako ne bi došli u situaciju u kojoj smo bile drugarica i ja.

Ukoliko vam se ovako nešto i dogodi odmah prijavite Meti, na linku instagram/hacked, nakon toga sačekajte nekoliko dana i Meta će vam verovatno poslati mail sa neophodnim koracima koje je potrebno preduzeti.

Ali kada povratite profil, ili ako uopšte ne dođete u ovakvu situaciju, važno je da primenite ove savete:

– Promenite lozinke da ne biste koristili svuda iste ili slične. Postoji program Bitwarden koji vam može pomoći da imate sve lozinke na jednom mestu. Bitwarden takođe generiše jake i dugačke lozinke. Naravno, promenu lozinke morate da uradite pojedinačno na svakom sajtu i aplikaciji. Ovde su uputstva za korišćenje:  https://bitwarden.com/help/get-started-individual-user/

– Namestite 2-step ili 2-factor authentication na sve naloge. To isto morate pojedinačno za svaki sajt ili aplikaciju. Ovde je baza uputstava, sadrži baš mnogo sajtova: https://2fa.directory/int/

– Budite jako pažljivi sa porukama koje vam stižu, čak i od ljudi koje poznajete. Ako je nešto mnogo sumnjivo stiglo a poznajete osobu, kontaktirajte je putem drugog kanala (pozovete telefonom na primer) i proverite da li je u pitanju prevara. 

Na kraju, moglo je bilo kome da se desi, nije ništa pogrešno osim što je bilo stresno za Isidoru. U tom svetlu, moj savet je da ovo bude pre svega poučno iskustvo za oprez na dalje i da se ne posmatra kao nedopustiva greška.

Dnevnik jedne kandidatkinje: Završavam da bi počelo

11.oktobar, 29. dnevnički zapis – poslednji dan kampanje za lokalne izbore na Kosovu.

Dragi dnevniče,

danas ti poslednji put pišem jer su sutra izbori.

Delila sam sa tobom, u ovih 28 dana kampanje, najiskrenije i najneverovatnije trenutke naše realnosti obojene sarkazmom, ironijom, parodijom. 

Od svih figura apsurd nas najbolje opisuje i to bez stilizacije.

Pisala sam kada svi spavaju, umorna od onoga što sam slušala u toku dana, od ćutanja onih koji bi trebalo da su glasni, od svakodnevnih poslova i uloga, ali nikada toliko umorna da ne mogu da se posvetim ovim stranicama.

Bio si mi način da sa osmehom i bez stresa prođem kroz ovu kampanju, jer da nije bilo ovakvog izražavanja verovatno bih se osećala loše sto ne mogu da se suprotstavim ljudskoj gluposti, nadmenosti i bezobrazluku koji se u velikoj meri “nudio” u ovom procesu. 

Malo mi je i žao dok pišem ove poslednje redove. Nekako osećam da će mi faliti sve ono što smo delili ovde. Faliće mi i kada mi pošalju “čitam Dnevnik, pametnom dosta”, “samo nastavi,pratim”, “slažem se”…možda taj osećaj da mnogo nas misli isto, a opet mnogo je neslobodnih da izađu iz ralja moćnih skorojevića kojima je vlast jedina vrednost koju poseduju. A bez nje opet bi bili ono što su, a taj odraz u ogledalu verovatno ume da uplaši mnoge. 

Dragi dnevniče, ako sutra odluka građanki i građana bude takva da mi ukazu poverenje, zasluga je i tvoja. 

A ako epilog bude malo drugačiji – znaj da smo uspeli, jer smo probudili makar jednu ili dve osobe i započeli revoluciju. 

U 7 ujutru završavam tišinom koja više nije prazna.

Završavam rečima koje više nisu samo moje.

Završavam, da bi počelo.

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

Dnevnik jedne kandidatkinje: Da li vam je sada jasnije u kakvom je položaju ženski rod na Kosovu?

10.oktobar, 28.dan kampanje za lokalne izbore na Kosovu.

Dan uoči Svetskog dana devojčica, jedna devojčica iz Malog Zvečana svedočila je pokušaju otmice. Tri puta su joj se vraćali. Jedan ju je pritisnuo uz auto. Naterali su je da ga fotografiše. Pokušala je da pobegne. Pratili su je. Ubeđivali da je samo žele „brže odvesti do grada“.

Ovo nije scena iz filma. Ovo je stvarnost u kojoj odrastaju naše devojčice. Na Kosovu. U 2025. godini.

UNICEF kaže da je 370 miliona devojčica širom sveta bilo izloženo seksualnom nasilju. Svaka osma. A koliko ih ćuti? Koliko ih ne zna kome da se obrati? Koliko ih se plaši da će biti okrivljene?

Podaci su poražavajući, ali nisu dovoljno “atraktivni” za političke kampanje, za nastupe, za javnu osudu! 

Ovaj slučaj dolazi dva dana pred izbore, ja se pitam, ko se uopšte bavi ovim problemom. Ko se bavi problemom drastične prijave seksualnog uznemiravanja na koji su ukazale predstavnice NVO sektora ? Niko!

Za političke aktere “važnije je” da mašu zastavama, okićeni ispraznim parolama, iako najveću odgovornost snose oni koji treba da utiču na to da se zakon poštuje!

Ako ne učinimo ništa u vezi sa ovim problemima da li uopšte postoji razlog zašto se kandidujemo, postoji li išta važnije od slobodnog i normalnog života svakog deteta?

Može li se ovo dogoditi svima, može! Može li svuda, može! Hoće li počinioci koji su privedeni biti i sankcionisani, videćemo! 

Jer ako ne postoji adekvatna kazna, prećutno se dozvoljava ovakvo ponašanje, što vodi do ponavljanja istog!

Danas je sve stalo. Danas su parole i njihovi smešni govori potpuno nevažni kada vidimo realnost na ulicama. 

Na početku ovog procesa javno sam istakla da za mene ovo nije kampanja, već poziv ženama i majkama na buđenje, poziv na ujedinjenje i zajedničku borbu za prava svake od nas!

I upravo zato ponovo pozivam majke i žene da se ujedinimo.

Jer NAS se tiče, MI smo u problemu koji će drugi samo eksploatisati dok im odgovara.

MI smo te koje moraju da dignu glas za svoju decu, za sve naše devojčice i devojke za koje je hod po ulici rizik!

Mnogo sam puta govorila o tome, ali niko nike želeo da se pridruži, mislim niko iz političkih parija, nijedna žena kandidatkinja, nijedan muškarac kandidat!

To ne znači da ću odustati, to mi, nažalost, dokazuje da moramo još više da se borimo i za najosnovnija prava i slobode, za dostojanstven život!

Do sutra.

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica