Category: Najnovije

Dragi dnevniče,

Nedelja je 28.septembar, 16. dan kampanje, i mislila sam da se ništa posebno ne može dogoditi čime bih mogla da popunim današnju stranicu.

Jer instrumental je tu da zamagli odnose: s kim se slikaš, s čim se hvališ.
Akuzativ je previše direktan: koga si povredio, šta si obećao.
U politici koja se boji odgovornosti, padeži nisu gramatička pravila — oni su strategija izbegavanja.

Ipak, na prevaru, neki politički oponenti, organizovali su pod okriljem kampanje, protest „protiv blokada“. I to u srpskim sredinama na Kosovu, gde generalno ni nema blokada. Mislim onih studentski, građanskih. Ipak, imamo „blokiranja“ osnovnih prava, „blokiranja“ srpskog jezika, „blokiranja“ dostupnosti socijalnih i penzijskih davanja. Ali to nisu „blokirali“ studenti, nego različite institucije u Prištini. A imali smo i „blokadu“ srpske robe. I od svih nama vitalnih „blokiranih“ prava, ovi politikanti bave se protestom studenata i nadasve se izjašnjavaju kao da su oni protiv nečega, što većina i ne razume.

A šta mi daje za pravo da napišem da ne razumeju situaciju. Evo ova rečenica jednog od nosilaca liste te partije koji kaže: „Hoćemo pobedu za našu otadžbinu, a ne blokade…“, a onda u govoru dodaje :“ jer želimo da i dalje naša deca idu u NAŠIM ŠKOLAMA.“

U prvi mah sam se nasmejala, posle mi je bilo muka, a onda mi se i malo plakalo, nad sudbinom svih nas ako ovi ponovo dodju do fotelja.

Ovaj nepravilno upotrebljen instrumental, dovoljno govori o instrumentalizaciji čitave ove farse koja se svakodnevno dešava oko nas. Verovatno je da ni sam nije razumeo zašto studenti protestuju u Srbiji, zašto su im se građani pridružili u protestu, ali je u tome što je zaobišao pravilni akuzativ, objasnio mnogo više.

Jer kad kaže „našim školama“, a misli na obrazovne institucije koje decu uče da ćute, da se ne bune, da se ne pitaju — onda je možda i gramatička greška najiskreniji deo izjave. Možda je to lapsus koji otkriva sistem: deca ne idu u škole, nego se kreću po školama, kao po hodnicima bez pravca, bez svrhe, bez glasa.

Kao što možda očekuju i od onih koji bi trebalo da ih glasaju.

Kada kaže „naša deca“ kao da služe kao retorička dekoracija u govoru koji pokušava da zvuči patriotski , a završava kao loš domaći zadatak iz srpskog jezika.

Tako da smo danas na tacni dobili spoj Kosova, obrazovanja i gramatičke katastrofe, a za dezert stiže još jedan kandidat za odbornika koji govori o opstanku svoje porodice a njegova je porodica odavno van Kosova.

A šta je sa ženama na listama

Ovih dana retko smo u Gračanici mogli da čujemo žene, njihove vizije, planove, mišljenja. Ne pojavljuju se na mrežama, nema ih na skupovima za govornicom, bar ne u ovoj opštini.

U drugim opštinama kažu po koju, uglavnom istu priču bez suštine, samo ponovo redigovanu, od prethodnih izbora.

Još nisam čula hoće li se zalagati za poboljšanje položaja žena u društvu, šta će uraditi ako budu izabrane, i kakve ideje nude. Ali kako da zamerim njima, kad već njihove muške kolege svakako smatraju da konkretne stvari nisu prijemčive narodu, samo „udri“ po nacionalizmu i posao završen.

Naravno dodaj malo da jedino tebe podržava neko ili nešto eto kampanje. Malo balona, pazi na boje, da ih ne rasporediš pogrešno, neki flajer tu i tamo, pusti himnu, i sve je rešeno.

Na kraju će narod dobiti ono što je izgovarao godinama — u pogrešnim padežima, sa pogrešnim liderima.

Neće dobiti vlašću, jer se vlast ne deli instrumentalom.

Neće dobiti ni školama, jer deca ne idu u obrazovanje kao u šoping centar. Dobiješ ono što umeš da kažeš.

Ako ti je politička rečenica: „da naša deca idu u našim školama“, onda ti je i politika — lutanje po hodnicima bez izlaza.

Jer akuzativ je pravac, a instrumental je improvizacija. A narod koji improvizuje u jeziku, dobija improvizaciju u životu.

Na kraju, sve se svodi na to: ko ume da složi rečenicu, umeće da složi društvo.

Do sutra.

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

Dragi dnevniče,

Danas je subota, 27. septembar, 15. dan kampanje za lokalne izbore. Ujedno, još jedan dan koji je počeo jako rano — zapravo, počeo je neprospavanom noći. Jer ne sećam se kada sam poslednji put prespavala noć u dahu. Jer mama…

Dan je krenuo kako mora: doručak, oblačenje, zabavljanje, spremanje, organizacija, sortiranje. Pa onda ponovo — hranjenje, presvlačenje, usisavanje, malo praško, malo brisko.U međuvremenu, pauza za srk kafe — one iste od jutros, hladne. Uz po koji naslov, malo društvenih mreža. Jednom rukom malo dnevnik, malo slika sa porukom mamama, ženama. Sve to dok drugom rukom držim bebu koja pokušava da prohoda,a ujedno odgovaram trogodišnjaku na ko zna koje „mama?“ tog dana.

Multitasking — ništa novo. Svim mamama dobro poznata veština zbog koje često ne znamo šta smo sve uradile u toku dana.

A onda najteži deo: psihičko-emotivni zamor.Jesam li bila dovoljno uključena danas? Koliko su vremena proveli napolju? Hajdemo ponovo, ali hladno je… da se ne prehlade. „Dođi da ti uvučem majicu.“„Stavi kapu, duva vetar.“„Oseća se dim, neko peče paprike.“„Možda bebi smeta dim.“ Hajdemo unutra. Samo malo crtaća za starijeg, dok uspavam bebu. Nešto nisu baš svoji… neće se valjda prehladiti?

Čekaj, ostao mi je jedan poslić. Napisaću odgovore novinarki koja mi je još juče poslala pitanja .Razume me — mama je.

Veš je i dalje na žici. Mali neće još dugo da spava. Da opeglam one košulje — začas. Dobro je, uspela sam.

Stariji se igra u sobi. Baš je lepo kad zna sam da se zaigra.„MAMA!“ — ok, ne viči. Evo je beba, spavala je sat i po. E pa to je i ok.

Ajmo ponovo. Uskoro stiže tata. Igramo se na krevetu — jedino tako mogu da uhvatim malo odmora.

Zašto je ovaj dan tako ličan?

Jer želim da vas podsetim da prolazimo isto.

Svaka od nas.

Imamo iste probleme, ista opterećenja, strahove i strepnje. Isti broj kilometara koje pređemo u toku dana, a koji se na kraju ne vide.Pa se pitamo — šta radimo kad nema rezultata?

Rezultat jeste da smo još jedan dan bile čitav svet svojoj deci. A oni su nama krila da preživimo i naredne, koji će biti isti.

Ipak, postoji snaga u ženama. Da i pored svih poslova, opterećenja i neprospavanih noći,budu opet svoje, jake i slobodne.

Rešenja postoje. Jasna su, opipljiva, moguća, ostvariva. Samo ih treba sagledati i pokušati.

Verujte u sebe.

U svoje procene.

U svoj doprinos ovom svetu.

Jer bez nas — sveta ne bi ni bilo.

Zato dobijam još veću želju da nastavim da se borim za dobrobit majki. Jer znam koliko snage i odricanja treba da bi se stiglo do ciljeva koji nisu samo u kući, nego i van nje. Jer samo srećna i zadovoljna mama može da da maksimum svojoj porodici.

Do sutra.

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

Dragi dnevniče, 

Petak je , 26.septembar , 14 dan kampanje, i mislim da je vreme da se pozabavimo malo i psihološkim profilom srpskog naroda na Kosovu. 

Godinama se pitam kako je moguće da se sve oko nas urušava, a većina, činjenica je, daje svoje poverenje iznova i iznova jednoj političkoj opciji, koja ništa nije uradila da urušavanje spreči. Često su ostajali i bez reakcije. A deo naroda i dalje marljivo odlazi na birališta i ponovo naredne četiri godine svog života daje u ruke istima.

Zatvorena je Pošta Srbije, Poreska uprava, zatvoreni su Centar za socijalni rad, PIO fond, Nacionalna služba za zapošljavanje, Republički fond za zdravstveno osiguranje. Sve ono što je nekad bilo oslonac za majke, starije, nezaposlene – sada je udaljeno kilometrima.

Zatvoreno je i ono što se ne vidi – poverenje, osećaj pripadnosti, sigurnost da ćeš sutra moći da podigneš dokument, da rešiš problem, da ne moraš da objašnjavaš ko si i zašto si tu.

I na sve to evo i upozorenja za školstvo, zdravstvo. Evo i odluke o zabrani vožnje na ovlašćenje od 1.novembra. 

I sve se dešava pred našim očima, a ponašamo se kao da nas se UOPŠTE NE TIČE!

Koja je to dijagnoza? 

Malo sam konsultovala nauku, struku, malo sam i sama zaključila sledeće:

1.Sindrom naučene nemoći. Kao narod smo godinama izloženi ponižavanju, ignorisanju, pa smo počeli da verujemo da ništa ne možemo da promenimo. Čak i kada se pojavi neko ko je evidentno bolji, poverenja nema. Naučeni smo da sistem jači od volje, a glas slabiji od ćutanja.

2.Preživljavanje lojalnošću. U konstanoj nesigurnosti u kojoj živimo decenijama, naučeni smo da se verujemo za ono što “deluje stabilno”, iako znamo da su možda najgora opcija. Jer lojalnost postaje jednako opstanak. “Ako glasam za njih možda me neće dirati”. To nije podrška, već strah prerušen u izbor.

3.Emocionalna isključenost. Da bi mogli da se nosimo sa svakodnevnim gubitkom prava, represijom, ignorisanjem potreba koje imamo, emocionalno se isključujemo. Politika postaje daleka – “njihova stvar”. Ako se i neko pojavi koga vredi slušati – ne čujemo jer smo navikli da je tako bolje, jer nema smisla!

4. Kognitivna racionalizacija.

„Nema ko drugi.“

„Svi su isti.“

To su rečenice koje ne opisuju stvarnost — već je opravdavaju. Da bi se izbegla krivica, da bi se izbegla odgovornost, da bi se izbeglo pitanje: A šta sam ja uradio da bude drugačije?

5. Kolektivna trauma pretvorena u političku pasivnost

Decenije konflikta, izolacije, gubitaka — ostavile su trag. Ljudi ne glasaju iz nade, već iz straha da se ne ponovi. I zato biraju ono što ih je već povredilo — jer je poznato. Jer je predvidivo.

Dnevnikom protiv Matrixa

Zato ću nastaviti da pišem dnevnik, jer ako uspem da probudim bar jednu osobu, biće to moja najveća pobeda, ali ne samo moja, pobeda svih slobodoumnih koji su izašli iz Matrixa.

“Ovo je tvoja poslednja šansa. Posle ovoga nema povratka. Uzmeš plavu pilulu—priča se završava, budiš se u svom krevetu i veruješ u šta god želiš. Uzmeš crvenu pilulu—ostaješ u Zemlji čuda i pokazujem ti koliko duboko ide zečja rupa.” 

 Citat je iz filma Matrix kada Morfijus nudi Neu izbor između dve pilule: 

plave – ostaje u iluziji, nastavlja da živi u lažnom svetu, bez pitanja.

I crvene – budi se, vidi stvarnost kakva jeste, bez filtera, bez laži.

Koju pilulu biramo ovaj put?

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

Dan 13- Četvrtak, 25.09.2025

Dragi dnevniče,

Još jednom smo svedoci da su pojedini kandidati veoma zbunjeni zbog dvosistemskih institucija, te više ni sami ne znaju na koje izbore i za koje opštine izlaze, pa ni ko te opštine finansira.

Tako čujem da glasanjem na ovim izvorima “osiguravaju dalje ulaganje države Srbije”, pa da glasanje na ovim kosovskim izborima znači “očuvanje srpskih plata”, te da će “Srbija davati još više” i to sve ako jedna partija osvoji vlast u opštini koja se finansira iz budžeta Kosova.

Ako sam dobro razumela po ovoj “logici” srpske institucije će finansirati kosovske opštine, a srpske plate isplaćivati u kosovskim institucijama?!

Stani, stani, ajmo ponovo.

Dakle, poruka je:

“glasate za konekciju srpskog naroda i Beograda”,”glasate za srpsku platu”, a onda i “imamo jednu majku, Srbiju koja će ulagati još više” ako glasate kako vam kažemo!

Red je onda i da se zapitamo:

Otkad je termin “konekcija” postao politička valuta?

Zvuči kao da se glasa za Wi-Fi, a ne za budućnost.

Konekcija sa Beogradom, konekcija sa platom, konekcija sa majkom.

A gde je konekcija sa razumom?

U ovom političkom “domenu”, kandidati se sapliću o sopstvene parole.

Jedan obećava srpsku platu u kosovskoj opštini, drugi srpski budžet za kosovski sistem, treći — konekciju sa majkom.

Majkom Srbijom, naravno.

Možda je vreme za novi slogan:

“Glasam za konekciju sa zdravim razumom.”

Kakvi ste vi danas, jeste li se konektovali sa WI-FI kandidatima ili ste shvatili koliko im je slab domet?

Pazite na protok.
Ne mislim na internet.
Mislim na protok smisla, odgovornosti, dostojanstva.
Jer dok se konekcije obećavaju kao da su paketi mobilne mreže, narod se gubi u roamingu između dva sistema, dve istine, dva budžeta.
A kad se izgubi protok poverenja — , ni jedna plata, ni jedan slogan ne može da ga vrati.

Zato, dragi dnevniče, večeras ne gasim svetlo.
Ostavljam ga da gori — da neko, negde, možda ipak vidi signal.

Do sutra.

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

Dan 12 – Sreda, 24.09.2025

Dragi dnevniče,

Danas sam odlučila da zamislim kako bi izledala Gračanica kada bi…

Kada bi svi putevi bili bez rupa, a vožnja bila bar malo bezbednija.

Kada bi sve ulice bile osvetljene, da se jasnije vidi ko dobacuje devojkama i ženama iz automobila koji tuda prolaze.

Kada bi se rešio problem kanalizacije u pojedinim mestima, jer to nije luksuz to je komunalno pitanje.

Kada bi reka bila čista, da ne guši svojim isparenjima.

Kada bi se smanjio saobraćaj, da nam kamioni ne jure ulicama gde nam deca idu do škole.

Kada bi imali šetalište, jer to nije ništa posebno već podrazumevano.

Kada bi nam parkovi bili uređeni i bezbedni sa novim spravama za decu, jer nam se stare raspadaju, a od đubreta, trave i raznih gmizavaca retko se ko usudi da decu bilo gde odvede.

Kada bi imali otvoreni amfiteatar sa sadržinom za omladinu, da nemaju izgovor da odlaze.

Kada bi se majke pitale za raspodelu budžeta, jer ko bolje zna o ekonomiji od prosečne mame.

Kada bi žene imale veću podršku u pokretanju privatnih biznisa, jer se sada one podržavaju onoliko koliko je potrebno da „lepo izgleda na papiru“ i u nekom izveštaju.

Kada bi deca mogla bezbedno da svojom ulicom voze bicikla, a ne da strepe od nesavesnih vozača.

Kada bi imali normalnu bolnicu, a ne kontejner.

Kada bi svi imali jednako pravo na zaposlenje, koje ne zavisi od toga da li smo smeli da iznesemo svoje mišljenje.

Kada bi porodilje imale skraćeno radno vreme nakon korišćenja zakonskog roka, jer svakoj ženi je potrebnoo mnogo više od onoga što zakon nudi.

Kada bi za novoređenu decu bila izdvojena sredstva za pomoć porodicama u prvim danima sa bebom, jer dolazak još jednog bića na ovaj svet je čudo i treba ga tretirati kao nešto posebno.

Kada bi nam javne površine bile uređene i čiste, a ne pretpane bačenim nameštajem, plastikom i staklom.

Kada bi poljoprivrednik imao veće subvencije, jer su potpuno nepravedno zapostavljeni oni koji nam donose hranu na stolove.

Ko zna još koliko bih „kada bi“ mogla da dodam, ali ostavljam i drugima da dodaju svoje…. jer moje se “kada bi” svelo na osnove dostojanstvenog života.

Svako ovo „kada bi“ apsolutno je izvodljivo i moguće i nije daleko, blizu je.

Bitno je da se samo zapitamo šta je „kada bi…“ svakog od nas.

Do sutra.

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

Dan 10 – Ponedeljak 22.09.2025

Zar srpski glas ne može da se čuje kada govori drugačije?

Dragi dnevniče,
Ovo pitanje danas sam postavila sebi, a evo i tebi, jer sve češće su izjave beogradskih funkcionera koji misle da je jedna politička opcija jedini glas koji se čuje sa Kosova.

Nije da nisu u pravu, oni samo čuju njih, ali ne čuju i ostale, iako su na čelu ministarstava, institucija, ustanova. Za njih je jednoumlje jednako “nova tranša”, nastavak očuvanja privilegija i nekakav opstanak na vlasti.

I to nam onako ulickani, sređeni i napuderisani poručuju iz svojih velelepnih prestoničkih stanova, uređenih kancelarija sa digitalizovanim uslugama.

Poručuju nama, koji ne možemo jedno pismo ili razglednicu manastira Gračanice da pošaljemo svojim prijateljima, kumovima i rodbini koji žive baš u tom Beogradu.

Kažu nama, koji posle zatvaranja institucijama putujemo do Merdara da bi imali kakvu takvu kancelariju, da u nju opet dolazimo MI za socijalna davanja, za penzije, za osnovne stvari.
Kažu NAMA, koji nemamo osnovne uslove za lečenje, normalan život i mir.

A sve vreme gledajući nas sa neke samo njima znane visine i moći koja će se vrlo lako raspasti kao balon od sapunice kada ljudi konačno prestanu da budu neutralni posmatrači svojih života.

Realno, uopšte me ne dotiče što takvi ne žele da čuju druge glasove, dotiče me što moje sugrađane takav tretman ne dotiče.

Dotakli smo svi mi zajedno dno, sada je samo pitanje da li ćemo da se dodatno ukopavamo ili da se probudimo.

I znajte, taj glas ne mora da bude uštogljen, potpisan pečatom, obučen u partijski kostim. Može da bude iz dvorišta, iz kuhinje, iz čekaonice Doma zdravlja. Može da bude glas žene koja ne traži funkciju, već osnovne uslove. Glas majke koja ne traži privilegiju, već mir. Glas koji ne viče, ali se čuje — ako ima ko da sluša.

Glasova je sa Kosova mnogo.

Ko su bre oni da odluče koji je istinit i jasan.

To je na nama!

Mi jedini znamo istinu života i rada na Kosovu.

Čitamo se i sutra

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

Dan 4 – Utorak 16.09.2025

Vatromet, vatromet, skoro svake večeri odjekuje Gračanicom vatromet. To je možda još jedna zanimljivost na Kosovu, da u kampanji, kako koja stranka stigne pusti koji vatromet, eto da nas pomalo i uplaši pucnjava u sred noći, kao onih groznih godina. Ne mare oni za naše osećaje, posebno majki koje podilazi jeza na te zvukove koji se prolamaju tihim seoskim večerima. Verujem da će novije generacije misliti da sam čudna što mi vatromet nije „wau“, ali za mene a i većinu nas koji živimo na Kosovu i koji imamo silom nametnutu strepnju, svaki jači zvuk te vrste stvara trenutnu teskobu, dok nekoliko sekundi kasnije ne shvatimo šta je pa odahnemo. Onako duboko izdahnem i pitam se kolika je cena koju plaćam da bih i dalje živela na Kosovu, u Gračanici. A to pitanje u proseku postavljam sebi 15 puta dnevno!

A cena je velika, ovo je samo par sekundi naših života, strepnji, straha. Ožiljaka preživljenih strahota, nepravdi, patnje. I tako pokušavamo da idemo dalje, da normalno odgajamo decu, pokušavamo da se smejemo i radujemo životu, da se čuvamo čak i u dvorištu, i da njih čuvamo i od svojih zebnji. Pa opet nigde nije lepše nego ovde, a taj paradoks ima i dijagnozu, rekla mi je jednom jedna psihološkinja. Rekla mi je i koju, ali zaboravila sam bilo je davno.

I na sve ovo što se dešava, na emotivne i mentalne rolerkostere koji nisu specifični za normalna, neopterećena prošlošću i bezbedna područja, mi i imamo još mnogo toga što nam dolazi ako se usudimo da kažemo da stvari u našim sredinama ne valjaju.

Danas je na predstavljanju kandidata SNP-a kandidat za gradonačelnika Raniluga obznanio javnosti da je zbog svog učešća na izborima kažnjen od strane lokalnih vlastodržaca, tačnije da mu je uručeno rešenje da je zbog nazovimo to „tehnološkog viška“ njemu plata smanjena za 85 odsto. On je zaposlen u Privremenom organu Opštine Kamenica gde radi više od decenije kao pravnik. I to tako beskompromisno, bezobrazno, bezobzirno. Samo zato što se drznuo da ne bude deo “njihove” priče.

Dok smo sa jedne strane imali gradonačelnike kosovskih opština koji su u isto vreme bili i predsednici Privremenih organa, jer zaboga tu nema sukoba interesa, sistemi se ne prepoznaju, ovde imamo navodni višak iako je taj organ prethodno zaposlio oko 100 novih radnika, kaže Ivan.

Jasno nam je zašto je on i kako kaže još dvojica njegovih kolega gotovo dobilo otkaze. To nije neka nova praksa, ali je jednako bedna kao i onaj koji je sprovodi. Važno da ostane zapisana sramota, kako srpske instutice proteruju Srbe sa Kosova. Ovo vam je još jedan primer kako se to radi na terenu.

Ceo snimak možete pronaći na lokalnim gračaničkim medijima koji su danas pratili ovo izlaganje.

Turnir, sudije, kandidat

A sada da se osvrnemo i na ostatak dešavanja. Onaj gaf – kandidat iz Gračanice iz jučerašnjeg Dnevnika, posle one istorijske izjave, igrao je i fudbal. Nije šala, pošalica ni izmišljena priča, zaista je igrao. U Lapljem selu  na turiru u malom fudbalu kandidat je predstavio svoje umeće. Nažalost umeće i nije bilo neko jer kandidatov tim nije prošao dalje, ali je zato njegov „bivši tim“ Privremenog organa koji se zove“Grad Priština“ odneo prvo mesto u večeras održanom finalu. I sam kandidat se slikao sa njima. Nameće se logično pitanje: da je ostao u tom timu da li bi i on bio pobednik, ili bi tim pak izgubio.

Ipak, nije sve bilo tako sjajno na turniru. Iako je večeras izgledalo kao da igraju reprezentacije, sa sve himnom „Bože pravde“ i narodnim nošnjama , decom koja su pratila igrače na teren, postoje govorkanja da su sudije bile malo naklonjene nekim timovima. I to nije samo bezazleno mišljenje, nego je opšte uverenje da sušenje nimalo nije bilo profesionalno i pravično.

Eto, jedan maleni turnir u jednom od sela Opštine Gračanica jasno nam je preslikao opšte stanje kao i ono s početka priče. A to je da ko ima vlast ima i moć da donese odluku koja iako nije pravno osnovana, u interesu je onog ko ima vlast i moć. A sve to „fino našminkano“ himnom, nošnjom i grbom.

Ja sam sigurna da će Ivan iz Raniluga s početka priče „izviždati svoje lokalne sudije“ kada za to dođe vreme, a što se turnira tiče: hleba i igara pa kom opanci kom obojci, kom kopačke kom praporci.

Ministarstvo, stranka i kancelarija

Verovatno ste do sada već videli vest da je otvorena Kancelarija Ministarstva za zajednice i povratak u Gračanici. Da danas, u sred kampanje, onako transparentno otvoreno, bez ikakve dileme.

To ne bi bilo ništa spektakularno da se konstano ne pozivaju građani da učestvuju u dodeli subvencija – nekakvih Lotova (sada je Lot 1). I nije u pitanju Loto, ali u selu se već trljaju ruke ko da je neko dobio pravu kombinaciju brojeva. Kombinaciju brojeva, ako me razumete.

Ono što me i dalje zbunjuje je kako je moguće da se ministar snima u  prostorijama Ministarstva i da na kraju  videa stavi slogan i sliku svoje stranke. Ok možda ja ne znam da to nije sukob interesa.

Do sutrašnjeg čitanja.

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu za SO Gračanica

DAN 3 – PONEDELJAK, 14.09.2025.

Zvanično je počela predizborna kampanja za lokalne izbore na Kosovu. Moj prvi izlazak na izbore, prvi susret sa političkom scenom iznutra — i odmah odlučujem da vodim javni dnevnik. Jer ako već ulazim u arenu, neka se zna kako izgleda kad žena na Kosovu svojevoljno uđe u političku borbu. Bez štita— samo sa idejom i iskustvom.

Počelo je da se zahuktava. Danas smo čuli izjavu bivšeg predsednika Privremenog organa, sada kandidata za gradonačelnika. Dakle, Privremeni organ je prestao da bude privremen. Zatvoren je, a uskoro će ga, kako stvari stoje, „krstiti“ u Proterani. I to sve bez ceremonije, bez sveće, bez slavskog kolača.

Taj bivši predsednik, sada kandidat, poručuje da će Srbija nastaviti da brine o Srbima kao do sada. Znate onu iz Žikine Dinastije — „Nemoj, prijatelju, k’o Boga te molim“ — postala je univerzalna molitva za izbegavanje nevolje. E pa, evo i ja je koristim: nemojte više da nas brinete tako. Brinuli ste o Privremenom organu dok mu nisu stavili traku. Brinuli ste o Pošti Srbije dok nije promenila tablu. Ako je to briga, možda je vreme da se zabrinemo.

Možda će se tako brinuti i o školstvu. I o zdravstvu. Realno, više brige čujemo iz Nemačke — makar i kroz saopštenje — nego iz Beograda. Na terenu, briga se ne meri u obećanjima, već u uslovima u porodilištima,bolnicama, školama, broju prvaka, broju ljudi koji ne moraju da mole za posao.

Ali stranka mu je ukazala poverenje. Verovatno misle da je on najbolje što imaju u Gračanici. Ako je to vrh ponude, da li da se zabrinemo za ostatak menija?

Da je on žena, verovatno bismo već komentarisali frizuru, stajling, boju sakoa. Ali pošto je muškarac — ništa. Kampanja je, za sada, bez seksističkih komentara. Pohvalno. Bar nešto da funkcioniše kako treba.

U govoru je napravio par gafova. Rekao je „da izađu na izborima“ umesto „na izbore“. Rekao je da će ojačati „mali biznisi koji će biti održani“, pa se brzo ispravio — „održivi“. Gafovi se dešavaju, pa čak i najboljima. Samo što ovde još nismo sigurni ko su ti najbolji.

Glas za njih, kažu, znači „vera, tradicija, kultura, opstanak i ostanak“. Zvuči kao slogan muzeja nematerijalne kulturne baštine. A narod ne traži muzejske eksponate — traži konkretne mere, dostojanstven život, posao koji ne zavisi od stranačke knjižice.

Poruke su floskule. Čute i ranije. Prepisane iz prethodnih kampanja, kao da se niko nije setio da proveri da li su još aktuelne. O položaju žena, majki — ništa. Iako su žene vidljive na listi, još nijedna nije rekla za šta se zalaže. Pomno pratim. I jedva čekam da čujem koleginice kandidatkinje. Da vidim da li će govoriti kao žene — ili kao eho svojih šefova.

Toliko za danas, čitamo se i sutra.

Milica Stojanović Kostić

Kanidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

DAN 2 – NEDELJA 14.09.2025

Ovo su prvi izbori na kojima sam se kandidovala i to za lokalni parlament u Gračanici, te sam odlučila da vodim javni dnevnik o tome kako izgleda ovaj proces na koji se svojevoljno odluči žena na Kosovu.

Drugi dan predizborne kampanje za lokalne izbore protiče mirno, ali se oseća napetost, što bi rekle kolege novinari. Po društvenim mrežama počele su da se dele slike sa brojevima kandidata. Vidljivo je da se u Gračanici malo uložilo u kandidate nekih stranaka, fotošop im je poražavajući, dok se na severu to ipak radi mnogo profesionalnije. Ali navikli smo i na to, tako da ništa novo.

Ono što se lokalno može primetiti po tim istim slikama koje se dele, je neki vid podeljenosti u samim listama, a posebno onima gde je jedinstvo neki vid slogana. Govorka se tamo amo da na toj listi čak postoji i po nekoliko “tabora”, pa ovaj ima svoje onaj svoje, na kraju procesa logično je da ni sami ne znaju čiji su. No dobro, samo primećujem.

Hrastovi, bukve i balvani

Ponoviću još jednom da se nastavlja ista praksa kao i u prethodnim predizbornim procesima. Dakle, samo su jedni “odabrani”. E, a ovi odabrani su danas postali i hrastovi. Ne, ne šalim se, stvarno ih je jedan “lik” iz Beograda tako nazvao. Ne znam da li je idejni tvorac ove mudrosti mislio na to da su hrastovi statični, nepomični, da čekaju da drugi brinu o njima i da im je to veliki plus kod ovog mudraca.

Možda je mislio na to da što je hrastovina starija (misli se na vinsku burad) to je vino ukusnije. Ne znam šta da vam kažem nekima ne treba 12 godina da odleže da bi nešto vredeli.

Ima još jedna stvar koju možda znate o hrastu, kažu majstor kad vidi hrast zna da će se namučiti. Šta ćeš kad se majstor živ namuči sa teškom hrastovinom, mada ima tu i po koja bukva, iskreno govoreći, ali se kažu ne koristi za finije radove, više je da dobro gori. Što će reći lakše ju je pripaliti, sve bukti. Sve u svemu nije mu lako sa tolikim balvanima. Mislim na majstora, logično!

Iz Prištine nam poručuju da budemo fer u kampanji. Kakva fer kampanja kad ne mogu samo da izbrojim koliko su me puta u danu isprozivali, a da mi ime nisu pomenuli. Izgleda nisam navikla, i neću nikada. Mada sigurna sam da se i vokabular koji koriste protiv nas verovatno negde beleži. To da mi nismo “legitimni Srbi”! Evo neka mi kaže neko gde se taj sertifikat vadi. Jel to na Merdaru kod srpske pošte ili u Privremenim organima tamo negde isto, naravno, van Kosova.

Primetila sam još jednu zanimljivu stvar. Sećam se pre mnogo godina kada su neke opozicione partije ovde koristile frazu “autentični Srbi”, “autentična politika”. Tada su se javljali ovi “vladajući” da ukažu kako ti nazivi nisu dobri, kako su “secesionistički”. Pa vidite došlo se do toga da “vladajući” sada koriste ovu frazu! To nam možda može reći malo o razvoju “vladajućih” i njihovih ideja.

Sve u svemu, nedelja kako to nalaže tradicija, dan je za odmor i nimalo nije bila zanimljiva u pogledu dešavanja, iako se i dalje pomalo zbunjeno smejem sa ovim hrastovima, ali šta je tu je, osmeh je na ceni pa neću da cepidlačim. Želim da se i vi malo nasmejete, pa nek ide život.

Toliko za danas, na istom mestu smo i sutra.

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica