Category: Najnovije

Dnevnik jedne kandidatkinje: Dan 12

Dan 12 – Sreda, 24.09.2025

Dragi dnevniče,

Danas sam odlučila da zamislim kako bi izledala Gračanica kada bi…

Kada bi svi putevi bili bez rupa, a vožnja bila bar malo bezbednija.

Kada bi sve ulice bile osvetljene, da se jasnije vidi ko dobacuje devojkama i ženama iz automobila koji tuda prolaze.

Kada bi se rešio problem kanalizacije u pojedinim mestima, jer to nije luksuz to je komunalno pitanje.

Kada bi reka bila čista, da ne guši svojim isparenjima.

Kada bi se smanjio saobraćaj, da nam kamioni ne jure ulicama gde nam deca idu do škole.

Kada bi imali šetalište, jer to nije ništa posebno već podrazumevano.

Kada bi nam parkovi bili uređeni i bezbedni sa novim spravama za decu, jer nam se stare raspadaju, a od đubreta, trave i raznih gmizavaca retko se ko usudi da decu bilo gde odvede.

Kada bi imali otvoreni amfiteatar sa sadržinom za omladinu, da nemaju izgovor da odlaze.

Kada bi se majke pitale za raspodelu budžeta, jer ko bolje zna o ekonomiji od prosečne mame.

Kada bi žene imale veću podršku u pokretanju privatnih biznisa, jer se sada one podržavaju onoliko koliko je potrebno da „lepo izgleda na papiru“ i u nekom izveštaju.

Kada bi deca mogla bezbedno da svojom ulicom voze bicikla, a ne da strepe od nesavesnih vozača.

Kada bi imali normalnu bolnicu, a ne kontejner.

Kada bi svi imali jednako pravo na zaposlenje, koje ne zavisi od toga da li smo smeli da iznesemo svoje mišljenje.

Kada bi porodilje imale skraćeno radno vreme nakon korišćenja zakonskog roka, jer svakoj ženi je potrebnoo mnogo više od onoga što zakon nudi.

Kada bi za novoređenu decu bila izdvojena sredstva za pomoć porodicama u prvim danima sa bebom, jer dolazak još jednog bića na ovaj svet je čudo i treba ga tretirati kao nešto posebno.

Kada bi nam javne površine bile uređene i čiste, a ne pretpane bačenim nameštajem, plastikom i staklom.

Kada bi poljoprivrednik imao veće subvencije, jer su potpuno nepravedno zapostavljeni oni koji nam donose hranu na stolove.

Ko zna još koliko bih „kada bi“ mogla da dodam, ali ostavljam i drugima da dodaju svoje…. jer moje se “kada bi” svelo na osnove dostojanstvenog života.

Svako ovo „kada bi“ apsolutno je izvodljivo i moguće i nije daleko, blizu je.

Bitno je da se samo zapitamo šta je „kada bi…“ svakog od nas.

Do sutra.

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

Dnevnik jedne kandidatkinje: Dan 10

Dan 10 – Ponedeljak 22.09.2025

Zar srpski glas ne može da se čuje kada govori drugačije?

Dragi dnevniče,
Ovo pitanje danas sam postavila sebi, a evo i tebi, jer sve češće su izjave beogradskih funkcionera koji misle da je jedna politička opcija jedini glas koji se čuje sa Kosova.

Nije da nisu u pravu, oni samo čuju njih, ali ne čuju i ostale, iako su na čelu ministarstava, institucija, ustanova. Za njih je jednoumlje jednako “nova tranša”, nastavak očuvanja privilegija i nekakav opstanak na vlasti.

I to nam onako ulickani, sređeni i napuderisani poručuju iz svojih velelepnih prestoničkih stanova, uređenih kancelarija sa digitalizovanim uslugama.

Poručuju nama, koji ne možemo jedno pismo ili razglednicu manastira Gračanice da pošaljemo svojim prijateljima, kumovima i rodbini koji žive baš u tom Beogradu.

Kažu nama, koji posle zatvaranja institucijama putujemo do Merdara da bi imali kakvu takvu kancelariju, da u nju opet dolazimo MI za socijalna davanja, za penzije, za osnovne stvari.
Kažu NAMA, koji nemamo osnovne uslove za lečenje, normalan život i mir.

A sve vreme gledajući nas sa neke samo njima znane visine i moći koja će se vrlo lako raspasti kao balon od sapunice kada ljudi konačno prestanu da budu neutralni posmatrači svojih života.

Realno, uopšte me ne dotiče što takvi ne žele da čuju druge glasove, dotiče me što moje sugrađane takav tretman ne dotiče.

Dotakli smo svi mi zajedno dno, sada je samo pitanje da li ćemo da se dodatno ukopavamo ili da se probudimo.

I znajte, taj glas ne mora da bude uštogljen, potpisan pečatom, obučen u partijski kostim. Može da bude iz dvorišta, iz kuhinje, iz čekaonice Doma zdravlja. Može da bude glas žene koja ne traži funkciju, već osnovne uslove. Glas majke koja ne traži privilegiju, već mir. Glas koji ne viče, ali se čuje — ako ima ko da sluša.

Glasova je sa Kosova mnogo.

Ko su bre oni da odluče koji je istinit i jasan.

To je na nama!

Mi jedini znamo istinu života i rada na Kosovu.

Čitamo se i sutra

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

DNEVNIK JEDNE KANDIDATKINJE ZA ODBORNICU U GRAČANICI – DAN 4

Dan 4 – Utorak 16.09.2025

Vatromet, vatromet, skoro svake večeri odjekuje Gračanicom vatromet. To je možda još jedna zanimljivost na Kosovu, da u kampanji, kako koja stranka stigne pusti koji vatromet, eto da nas pomalo i uplaši pucnjava u sred noći, kao onih groznih godina. Ne mare oni za naše osećaje, posebno majki koje podilazi jeza na te zvukove koji se prolamaju tihim seoskim večerima. Verujem da će novije generacije misliti da sam čudna što mi vatromet nije „wau“, ali za mene a i većinu nas koji živimo na Kosovu i koji imamo silom nametnutu strepnju, svaki jači zvuk te vrste stvara trenutnu teskobu, dok nekoliko sekundi kasnije ne shvatimo šta je pa odahnemo. Onako duboko izdahnem i pitam se kolika je cena koju plaćam da bih i dalje živela na Kosovu, u Gračanici. A to pitanje u proseku postavljam sebi 15 puta dnevno!

A cena je velika, ovo je samo par sekundi naših života, strepnji, straha. Ožiljaka preživljenih strahota, nepravdi, patnje. I tako pokušavamo da idemo dalje, da normalno odgajamo decu, pokušavamo da se smejemo i radujemo životu, da se čuvamo čak i u dvorištu, i da njih čuvamo i od svojih zebnji. Pa opet nigde nije lepše nego ovde, a taj paradoks ima i dijagnozu, rekla mi je jednom jedna psihološkinja. Rekla mi je i koju, ali zaboravila sam bilo je davno.

I na sve ovo što se dešava, na emotivne i mentalne rolerkostere koji nisu specifični za normalna, neopterećena prošlošću i bezbedna područja, mi i imamo još mnogo toga što nam dolazi ako se usudimo da kažemo da stvari u našim sredinama ne valjaju.

Danas je na predstavljanju kandidata SNP-a kandidat za gradonačelnika Raniluga obznanio javnosti da je zbog svog učešća na izborima kažnjen od strane lokalnih vlastodržaca, tačnije da mu je uručeno rešenje da je zbog nazovimo to „tehnološkog viška“ njemu plata smanjena za 85 odsto. On je zaposlen u Privremenom organu Opštine Kamenica gde radi više od decenije kao pravnik. I to tako beskompromisno, bezobrazno, bezobzirno. Samo zato što se drznuo da ne bude deo “njihove” priče.

Dok smo sa jedne strane imali gradonačelnike kosovskih opština koji su u isto vreme bili i predsednici Privremenih organa, jer zaboga tu nema sukoba interesa, sistemi se ne prepoznaju, ovde imamo navodni višak iako je taj organ prethodno zaposlio oko 100 novih radnika, kaže Ivan.

Jasno nam je zašto je on i kako kaže još dvojica njegovih kolega gotovo dobilo otkaze. To nije neka nova praksa, ali je jednako bedna kao i onaj koji je sprovodi. Važno da ostane zapisana sramota, kako srpske instutice proteruju Srbe sa Kosova. Ovo vam je još jedan primer kako se to radi na terenu.

Ceo snimak možete pronaći na lokalnim gračaničkim medijima koji su danas pratili ovo izlaganje.

Turnir, sudije, kandidat

A sada da se osvrnemo i na ostatak dešavanja. Onaj gaf – kandidat iz Gračanice iz jučerašnjeg Dnevnika, posle one istorijske izjave, igrao je i fudbal. Nije šala, pošalica ni izmišljena priča, zaista je igrao. U Lapljem selu  na turiru u malom fudbalu kandidat je predstavio svoje umeće. Nažalost umeće i nije bilo neko jer kandidatov tim nije prošao dalje, ali je zato njegov „bivši tim“ Privremenog organa koji se zove“Grad Priština“ odneo prvo mesto u večeras održanom finalu. I sam kandidat se slikao sa njima. Nameće se logično pitanje: da je ostao u tom timu da li bi i on bio pobednik, ili bi tim pak izgubio.

Ipak, nije sve bilo tako sjajno na turniru. Iako je večeras izgledalo kao da igraju reprezentacije, sa sve himnom „Bože pravde“ i narodnim nošnjama , decom koja su pratila igrače na teren, postoje govorkanja da su sudije bile malo naklonjene nekim timovima. I to nije samo bezazleno mišljenje, nego je opšte uverenje da sušenje nimalo nije bilo profesionalno i pravično.

Eto, jedan maleni turnir u jednom od sela Opštine Gračanica jasno nam je preslikao opšte stanje kao i ono s početka priče. A to je da ko ima vlast ima i moć da donese odluku koja iako nije pravno osnovana, u interesu je onog ko ima vlast i moć. A sve to „fino našminkano“ himnom, nošnjom i grbom.

Ja sam sigurna da će Ivan iz Raniluga s početka priče „izviždati svoje lokalne sudije“ kada za to dođe vreme, a što se turnira tiče: hleba i igara pa kom opanci kom obojci, kom kopačke kom praporci.

Ministarstvo, stranka i kancelarija

Verovatno ste do sada već videli vest da je otvorena Kancelarija Ministarstva za zajednice i povratak u Gračanici. Da danas, u sred kampanje, onako transparentno otvoreno, bez ikakve dileme.

To ne bi bilo ništa spektakularno da se konstano ne pozivaju građani da učestvuju u dodeli subvencija – nekakvih Lotova (sada je Lot 1). I nije u pitanju Loto, ali u selu se već trljaju ruke ko da je neko dobio pravu kombinaciju brojeva. Kombinaciju brojeva, ako me razumete.

Ono što me i dalje zbunjuje je kako je moguće da se ministar snima u  prostorijama Ministarstva i da na kraju  videa stavi slogan i sliku svoje stranke. Ok možda ja ne znam da to nije sukob interesa.

Do sutrašnjeg čitanja.

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu za SO Gračanica

DNEVNIK JEDNE KANDIDATKINJE ZA ODBORNICU U GRAČANICI – DAN 3

DAN 3 – PONEDELJAK, 14.09.2025.

Zvanično je počela predizborna kampanja za lokalne izbore na Kosovu. Moj prvi izlazak na izbore, prvi susret sa političkom scenom iznutra — i odmah odlučujem da vodim javni dnevnik. Jer ako već ulazim u arenu, neka se zna kako izgleda kad žena na Kosovu svojevoljno uđe u političku borbu. Bez štita— samo sa idejom i iskustvom.

Počelo je da se zahuktava. Danas smo čuli izjavu bivšeg predsednika Privremenog organa, sada kandidata za gradonačelnika. Dakle, Privremeni organ je prestao da bude privremen. Zatvoren je, a uskoro će ga, kako stvari stoje, „krstiti“ u Proterani. I to sve bez ceremonije, bez sveće, bez slavskog kolača.

Taj bivši predsednik, sada kandidat, poručuje da će Srbija nastaviti da brine o Srbima kao do sada. Znate onu iz Žikine Dinastije — „Nemoj, prijatelju, k’o Boga te molim“ — postala je univerzalna molitva za izbegavanje nevolje. E pa, evo i ja je koristim: nemojte više da nas brinete tako. Brinuli ste o Privremenom organu dok mu nisu stavili traku. Brinuli ste o Pošti Srbije dok nije promenila tablu. Ako je to briga, možda je vreme da se zabrinemo.

Možda će se tako brinuti i o školstvu. I o zdravstvu. Realno, više brige čujemo iz Nemačke — makar i kroz saopštenje — nego iz Beograda. Na terenu, briga se ne meri u obećanjima, već u uslovima u porodilištima,bolnicama, školama, broju prvaka, broju ljudi koji ne moraju da mole za posao.

Ali stranka mu je ukazala poverenje. Verovatno misle da je on najbolje što imaju u Gračanici. Ako je to vrh ponude, da li da se zabrinemo za ostatak menija?

Da je on žena, verovatno bismo već komentarisali frizuru, stajling, boju sakoa. Ali pošto je muškarac — ništa. Kampanja je, za sada, bez seksističkih komentara. Pohvalno. Bar nešto da funkcioniše kako treba.

U govoru je napravio par gafova. Rekao je „da izađu na izborima“ umesto „na izbore“. Rekao je da će ojačati „mali biznisi koji će biti održani“, pa se brzo ispravio — „održivi“. Gafovi se dešavaju, pa čak i najboljima. Samo što ovde još nismo sigurni ko su ti najbolji.

Glas za njih, kažu, znači „vera, tradicija, kultura, opstanak i ostanak“. Zvuči kao slogan muzeja nematerijalne kulturne baštine. A narod ne traži muzejske eksponate — traži konkretne mere, dostojanstven život, posao koji ne zavisi od stranačke knjižice.

Poruke su floskule. Čute i ranije. Prepisane iz prethodnih kampanja, kao da se niko nije setio da proveri da li su još aktuelne. O položaju žena, majki — ništa. Iako su žene vidljive na listi, još nijedna nije rekla za šta se zalaže. Pomno pratim. I jedva čekam da čujem koleginice kandidatkinje. Da vidim da li će govoriti kao žene — ili kao eho svojih šefova.

Toliko za danas, čitamo se i sutra.

Milica Stojanović Kostić

Kanidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

DNEVNIK JEDNE KANDIDATKINJE ZA ODBORNICU U GRAČANICI – DAN 2

DAN 2 – NEDELJA 14.09.2025

Ovo su prvi izbori na kojima sam se kandidovala i to za lokalni parlament u Gračanici, te sam odlučila da vodim javni dnevnik o tome kako izgleda ovaj proces na koji se svojevoljno odluči žena na Kosovu.

Drugi dan predizborne kampanje za lokalne izbore protiče mirno, ali se oseća napetost, što bi rekle kolege novinari. Po društvenim mrežama počele su da se dele slike sa brojevima kandidata. Vidljivo je da se u Gračanici malo uložilo u kandidate nekih stranaka, fotošop im je poražavajući, dok se na severu to ipak radi mnogo profesionalnije. Ali navikli smo i na to, tako da ništa novo.

Ono što se lokalno može primetiti po tim istim slikama koje se dele, je neki vid podeljenosti u samim listama, a posebno onima gde je jedinstvo neki vid slogana. Govorka se tamo amo da na toj listi čak postoji i po nekoliko “tabora”, pa ovaj ima svoje onaj svoje, na kraju procesa logično je da ni sami ne znaju čiji su. No dobro, samo primećujem.

Hrastovi, bukve i balvani

Ponoviću još jednom da se nastavlja ista praksa kao i u prethodnim predizbornim procesima. Dakle, samo su jedni “odabrani”. E, a ovi odabrani su danas postali i hrastovi. Ne, ne šalim se, stvarno ih je jedan “lik” iz Beograda tako nazvao. Ne znam da li je idejni tvorac ove mudrosti mislio na to da su hrastovi statični, nepomični, da čekaju da drugi brinu o njima i da im je to veliki plus kod ovog mudraca.

Možda je mislio na to da što je hrastovina starija (misli se na vinsku burad) to je vino ukusnije. Ne znam šta da vam kažem nekima ne treba 12 godina da odleže da bi nešto vredeli.

Ima još jedna stvar koju možda znate o hrastu, kažu majstor kad vidi hrast zna da će se namučiti. Šta ćeš kad se majstor živ namuči sa teškom hrastovinom, mada ima tu i po koja bukva, iskreno govoreći, ali se kažu ne koristi za finije radove, više je da dobro gori. Što će reći lakše ju je pripaliti, sve bukti. Sve u svemu nije mu lako sa tolikim balvanima. Mislim na majstora, logično!

Iz Prištine nam poručuju da budemo fer u kampanji. Kakva fer kampanja kad ne mogu samo da izbrojim koliko su me puta u danu isprozivali, a da mi ime nisu pomenuli. Izgleda nisam navikla, i neću nikada. Mada sigurna sam da se i vokabular koji koriste protiv nas verovatno negde beleži. To da mi nismo “legitimni Srbi”! Evo neka mi kaže neko gde se taj sertifikat vadi. Jel to na Merdaru kod srpske pošte ili u Privremenim organima tamo negde isto, naravno, van Kosova.

Primetila sam još jednu zanimljivu stvar. Sećam se pre mnogo godina kada su neke opozicione partije ovde koristile frazu “autentični Srbi”, “autentična politika”. Tada su se javljali ovi “vladajući” da ukažu kako ti nazivi nisu dobri, kako su “secesionistički”. Pa vidite došlo se do toga da “vladajući” sada koriste ovu frazu! To nam možda može reći malo o razvoju “vladajućih” i njihovih ideja.

Sve u svemu, nedelja kako to nalaže tradicija, dan je za odmor i nimalo nije bila zanimljiva u pogledu dešavanja, iako se i dalje pomalo zbunjeno smejem sa ovim hrastovima, ali šta je tu je, osmeh je na ceni pa neću da cepidlačim. Želim da se i vi malo nasmejete, pa nek ide život.

Toliko za danas, na istom mestu smo i sutra.

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

DNEVNIK JEDNE KANDIDATKINJE ZA ODBORNICU U GRAČANICI- DAN 1

DAN 1 – SUBOTA 13.09.2025

Danas je zvanično počela predizborna kampanja za lokalne izbore na Kosovu. Ovo su prvi izbori na kojima sam se kandidovala i to za lokalni parlament. Zato sam odlučila da vodim javni dnevnik o tome kako izgleda ovaj proces na koji se svojevoljno odluči žena na Kosovu.

Ovaj dnevnik nastaje iz potrebe da ostane pisani, javni trag o tretiranju žena u predizbornoj kampanji, ali i trenutnim dešavanjima, koja ću vam predstavljati iz ličnog iskustva.

Kao borkinja za prava žena, a posebno majki u Gračanici, ali i generalno, imam potrebu da sa javnošću podelim svoja zapažanja i razvoj događaja koji nam sledi u narednih mesec dana.

Prvo, logično pitanje koje će postaviti svako od vas ko ovo čita su razlozi zbog kojih sam se ja odlučila na ovaj korak. Potreba da se uđe u “politički proces”ovde na Kosovu pre svega dolazi iz želje da pomognem ženama, majkama, devojkama. Dakle predstavlja nastavak onoga što sam zastupala i kao aktivistkinja u prethodnih par godina.

Boreći se da društvo ozbiljnije shvati majke i žene uopšte uvidela sam da nas sistem potpuno ignoriše. Sem kada im zatrebamo za slikanje u porodilištima, nekim statistikama ili kad u medijima treba prikazati “jadnu srpsku majku-heroja”. Posle parade, ponovo ostajemo da se same borimo sa svim izazovima, strahovima, životnim nedaćama.

 Kada sam postala mama i lično sam osetila koliko smo kao stubovi porodica i društva zapostavljene od strane sistema, koliko smo nepoštovane, necenjene i koliko malo ili gotovo uopšte nemamo institucionalnu podršku.

Osim poteškoća koje to može da izazove, kod mene je pokrenulo lavinu misli o mogućnostima kako bi sve to moglo da se promeni, i kako bi konkretno moglo da se pomogne majkama da u novonastalim okolnostima budu rasterećenije, srećnije i finansijski nezavisnije.

Zato sam odlučila da probam da udjem u sistem kako bi ga promenili iznutra kad već ne možemo spolja. Uloga aktivistkinja je veoma važna, često sam zbog svog delovanja mogla da primetim da se politka prema podršci ženama žrtvama nasilja menja, kada dovoljno istrajno i drugo vršite pritisak. Ali ako želimo da ne zavisimo od nečijeg buđenja svesti, koje može i ne mora da se dogodi, opcija je da same iznutra menjamo sve ono što ne valja i uvodimo ono što nam je neophodno.

Takav vid politike nisam mogla da pronađem ni u  jednom programu stranaka koje su nam tražile poverenje na izborima. Samo je jedna stranka pokazala istinsko interesovanje za ovo pitanje, zato sam na njihovoj listi.

Prvi dan kampanje: Javno mi je dat rok do kad mogu da ostanem na Kosovu

Eto, baš prvog dana kampanje kao majka dva mala dečaka, saznala sam da mi je rok koji imam za ostanak na Kosovu svega 2 godine. Zbunjeni ste? Evo objasniću. Dakle, danas sam od nekih političkih aktera saznala, mislim javno su to izneli, da se uveliko radi na tome da se “zdravstvo i školstvo” inegrišu ali što je “bezbolnije moguće za ljude koji tamo rade”. Ču za one koji rade, a šta je sa decom? Šta je sa pacijentima? Dakle, nije bilo dodatnih pojašnjena, prosto nonšarlantno “znate mi bi to već analizirali, ali institucionalna je blokada”. Čoveče! Realno, izjavitelj je ispao iskren te je odmah rekao javno i jasno za šta se zalaže i “na čemu radi”, ali mare li obični ljudi za to da će uskoro decu morati da sele da bi se školovali na srpkom jeziku, da bi učili gradivo u skladu sa svojim uverenjima.. Ostalo je mnogo ali, mnogo nedorečenosti u ovoj izjavi. A znate šta je još strašnije – TIŠINA. Čak i onih što su jedine “patriJote” ovde kod nas, čak i oni ćute. Nije li to nešto što svima odgovara? Sem narodu – logično. Ali stani i narod ćuti. Ok, ništa idemo dalje. Što se mene tiče, starije dete mi tek za dve godine kreće u prvi razred, pa ću imati vremena da se snađemo. Lečićemo se privatno… Šta drugo da vam kažem ako vam nije važno? Idemo dalje…

Dakle, prvi predizborni dan je protekao veoma intrigantno. Stani, ali kampanje su počele ranije. Jer napad na “sve ostale” krenuo je još pre desetak dana. Bio je tu neki mladić, koji je iz Beograda meni objašnjavao kako sam “podobna” nekome. Nije mi istina rekao ime, ali je rekao svi oni koji nisu jedna politička opcija, logično je da je mislio na sve ostale koji nismo, pa eto i na mene. Ne lezi beda, mlad čovek, čini se obrazovan, ali slab analitičar a jak etiketičar, a pored svega i istoričar. Mislim da treba povesti računa o tome koga stavljate u kakav “koš”, jer ne idu svi u isti ni tamo ni vamo, baš suprotno. Dragi momče, mani se posla koji ne znaš, probaj da nam objsaniš koju ćemo istoriju da učimo kada ovi tvoji završe sa ćutanjem, a ovaj iskreni nađe rešenje. Mislim da će nam dobro doći jedna takva anliza. Nemoj da meni iz Gračanice držiš lekcije o tome ko sam, gde sam, “čija sam” itd. Hvala na pažnji.

Zašto sam vam ovaj primer predočila? Jer se generalno stvara atmosfera apsolutnog izbora, ideje i planovi uopšte kao da nisu važni. Neki bi rekli – ništa novo. Stranke koje i imaju planove ne pobedjuju na izborima, takva je do sada bila praksa. I dalje se duboko “gaji” nacionalizam, stereotipi, revanšizam, senzacinalizam i naravno igra bez pravila i osnovnog dostojanstva.

Važno mi je da se glas žena čuje!

I pored svega toga, za mene je bilo veoma važno da se glas žena čuje u Gračanici, da neko javno kaže šta je to što nedostaje i šta je to što može da se uradi. Da im pokažem da u Gračanici ima hrabrih žena koje smeju da javno progovore o tome šta sve za njih nije urađeno a moralo bi da bude!

Mudrih glava je jako malo, povukli su se pod naletom neukih, ali opet te mudre glave sada su nam potrebnije nego ikada. Ovde je političko delovanje toliko ozbiljna stvar, a od njega je napravljen vašar svakojakih koji misle da “ako može onaj mogu i ja”. Vremena su teška, krug delovanja sve uži, to zahteva i budjenje onih “neutralnih” koje “ne zanima politika”, a već sutra će im od iste zavisiti egzistencija.

Još jedno je vrlo lako uočljivo, sebičnost. Ta potreba za “JA, MENI, MOJE” koja je jača od one univerzalne “MI, DRUGI, SVI”. Dakle potreba da se pomogne drugome, da se nešto uradi za dobrobit svih, kao da je ostala tek u nagoveštaju, tek u nekoliko stotina onih koji se neće dati za par cigala, stiropola, obećanja za ugovore na određeno vreme.

Retki su ti koji vide širu sliku, a ja se iskreno u takve, pre svega, žene, uzdam. Da znaju da smo većina, da ukoliko ujedinjene delujemo možemo mnogo toga da promenimo.

 Jer ovi do sada izgleda nisu previše marili za to kolika je snaga žena ako se ujedine. Vreme je da im pokažemo da smo svesne svoje snage i da imamo rešenja, imamo ideje koje  se mogu realizovati, i da konačno ne zavisimo od samovolje polusveta.

Do sutra, ostanite mi zdravo!

Vaša Milica Stojanović Kostić,

kandidatkinja za odbornicu SO Gračanica

NVO Pravo na pravo neće imati aktivnosti do završetka izbornog procesa

Direktorka NVO Pravo na pravo Milica Stojanović Kostić u javnoj izjavi o transparentnosti navodi da će ova organizacija za vreme tranjaja izbornog procesa privremeno obustaviti sve aktivnosti. Izjavu prenosimo u celosti:

Javna izjava o transparentnosti i razdvajanju uloga

Kao direktorka nevladine organizacije posvećene unapređenju prava žena i kandidatkinja za odbornicu u lokalnoj skupštini Gračanice, želim da javno i odgovorno podelim sledeće:

Milica Stojanović Kostić

Moja kandidatura je lična odluka, proistekla iz prethodnog rada sa ženama, majkama i građanima koji žele konkretnu promenu. Ne predstavlja stav ili aktivnost organizacije koju vodim.

Tokom trajanja izbornog procesa, organizacija će privremeno obustaviti sve javne aktivnosti, kako bi se očuvala njena neutralnost i integritet.

 Ukoliko budem izabrana za odbornicu, Skupština NVO Pravo na pravo izabraće novu direktorku organizacije, koja će preuzeti vođenje u skladu sa statutom i vrednostima koje organizacija zastupa. Time želim da obezbedim jasno razdvajanje između javne funkcije i civilnog sektora.

 Moja vizija odbornice temelji se na vrednostima koje već živim — etičko liderstvo, podrška ženama, inkluzivnost i odgovornost prema zajednici. Ako budem izabrana, nastaviću da se zalažem za sistemske promene koje će poboljšati život svih građana, posebno žena, majki i porodica.

Ova izjava je moj lični zalog javnosti — da politika može biti čista, iskrena i vođena iskustvom iz stvarnog života.

Milica Stojanović Kostić
Kandidatkinja za odbornicu u lokalnoj skupštini Gračanice
Direktorka NVO Pravo na pravo

Nevidljivi poslovi žena: Koliko to sve košta?

Piše: Milica Stojanović Kostić

U tradicionalno patrijarhalnim porodicama žene obavljaju gotovo sve poslove u kući, ali i van nje. Primese moderne porodice donele su joj nove uloge, obaveze i očekivanja, a tradicionalne uloge su se zadržale, te je tranzitni period dodatno opteretio savremene žene.

Nevidljivi i neplaćeni poslovi koje žena svakodnevno obavlja, predstavljaju nešto što se podrazumeva, bez čega se ne može održati domaćinstvo a opet počiva u većini slučajeva, čak i danas, na ledjima isključivo žena. Potpuno licemerno, ali i kao utešno provlačilo se vekovima da žena , majka to treba da radi jer “voli svoju porodicu”, a za uzvrat ne treba da traži ništa sem zdravlja i dobrostanja svojih najbližih. Ovaj koncept duboko je pogrešan, jer opterećenje koja žena nosi na svim nivoima godinama se samo uvećavalo. Postavlja se logično pitanje: gde je tu ona! To pitanje u patrijarhalnim porodicama predstavljalo se kao sebično i “grešno”, ali nije važilo za ostalo članove domaćinstva.

Koncept uloga koji i danas postoji zasniva se na svemu onome što je ženama nametnuto kao obaveza iako mnoge od tih uloga jednako dobro mogu da obavljaju i muškarci. Ipak, retki su primeri kada porodice funkcionišu kao tim, a ne kao pružaoci usluga i “svi drugi”.

Ako samo postavimo stvari drugačije, te zamislimo da je na pozicijama moći jednako bila i žena u istoriji sveta, verovatno bi sve bilo oblikovano uključujući i njene potrebe, te hajde da vidimo kako bi izgledao život žene, majke u domaćinstvu da se njen trud i rad jednako ceni kao da je muški.

Koji su poslovi koje žena svakodnevno obavlja i koliko bi koštalo da je sistem napravljen da ceni i vrednuje njihov rad u domaćinstvu:

Čišćenje i održavanje kuće

Uključuje: usisavanje, brisanje, pranje podova, kupatila, kuhinje, prozora, veš, peglanje.

  • Prosečna cena po satu (agencijski rad): 3,3 € – 5 €
  • Prosečno vreme dnevno: 3 sata
  • Mesečno (30 dana): 90 sati
  • Vrednost mesečno:
  • Niže: 297 €
    • Srednje: 450 €

Priprema obroka

Uključuje: kuvanje 2–3 obroka dnevno, serviranje, planiranje ishrane, nabavka.

  • Cena usluge kuvarice ili keteringa po satu: 5 € – 7 €
  • Vreme dnevno: 2 sata
  • Mesečno: 60 sati
  • Vrednost mesečno:
    • Niže: 300 €
    • Više: 420 €

Briga o deci (0–7 godina)

Uključuje: hranjenje, presvlačenje, uspavljivanje, igranje, obrazovno vođenje, lekarske kontrole itd.

  • Cena dadilje po satu u Prištini (prosek): 3 € – 6 €
  • Vreme dnevno: 4 sata (mada realno ide i do 6+)
  • Mesečno: 120 sati
  • Vrednost mesečno:
    • Niže: 360 €
    • Više: 720 €

Kupovina, logistika, administracija

Uključuje: odlazak u prodavnicu, apoteku, plaćanje računa, komunikacija sa institucijama, zakazivanja, pisma, dokumenti.

  • Cena asistentskih usluga ili „personal assistant“: ~5 € – 10 €/h
  • Vreme dnevno: 1 sat
  • Mesečno: 30 sati
  • Vrednost mesečno:
    • Niže: 150 €
    • Više: 300 €

Emocionalni rad i porodična podrška

Uključuje: posredovanje u konfliktima, slušanje, briga o raspoloženju članova porodice, vođenje porodičnih odnosa.

Ovo tržište uglavnom ne prepoznaje direktno, ali po analogiji sa psihoterapeutima / savetnicima (40 € – 80 €/h), ovaj rad bi bio najskuplji da se naplaćuje.

  • Vrednovanje simbolično: 1 sat dnevno × 30 dana = 30 sati
  • Mesečna vrednost (ako se simbolično uzme 10 €/h): 300 €

Uzimajući u obzir samo ove parametre, a na osnovu cena koje se mogu naći na tržištu, tačnije vodjeni cenama za usluge u Prištini dolazimo do sledeće računice:

Godišnje:

  • Niža procena: ~16.884 €
  • Viša procena: ~26.280 €

ŠTA NAM OVO GOVORI

Iako mnogo poslova nije uzeto u obzir, posebno ukoliko se žena brine i o starijim članovima porodice, zdravstvene usluge koje pruža svojoj deci i ostalima kada o njima brine kada su trenutno ili trajno bolesni, ukoliko doji, ali i radi van kuće, u bašti, polju ako je u pitanju žena sa sela, priprema zimnice, i još nebrojeno puno poslova, ovo nam pokazuje koliko se sav teret koji žena u domaćinstvu nosi, ne ceni.

Primarni cilj ove računice je da bude upozorenje muškarcima, da prvo: većina njih ne bi mogla da plati za ovaj dobrotvorni rad koji žena obavlja u kući, a drugo većina njih zaradjuje duplo ili mnogo manje na poslu kojim se bavi.

Zato je jako važno osvestiti koliko je velika i značajna uloga žena u društvu, a koliko je malo društvo ceni, pa čak i kada obavlja “samo” kućne poslove.

Ukoliko na sve to dodamo da žena ima i posao van kuće jasno je da žena svojim finansijskim doprinosom nadmašuje svakog prosečnog muškarca posebno u ovom delu Balkana.

TIMSKI RAD

Koncept savremene porodice protiv kojeg se najviše bore oni koji ga verovatno najmanje razumeju ili se boje odgovornosti, zasniva se na timskom radu. To podrazumeva da svi članovi porodice jednako gledaju na domaćinstvo, te jednako obavljaju kućne poslove. Taj koncept pre svega podrazumeva da je svim članovima porodice jednako stalo da oni drugi budu dobro, a ne kao ranije da svi budu dobro sem NJE.

Drage žene, sledeći put kad se neko usudi da umanjuje vaš doprinos društvu, a posebno ako se radi o suprugu, dostavi te mu račun za obavljene poslova u kući, koje bi, da nije vas, ili morao da plati ili da sam uradi. Javite mi reakcije!

ŽEC: Saveti kako da pomogneš ženi koja trpi nasilje

Preuzeto sa: https://www.zi-centar.com/

U cilju informativne kampanje koju sprovodi Ženski inkluzivni centar iz Novog Brda počeo je sa radom sajt koji pruža informacije o Prihvatilištu za žene i decu žrtve nasilja (Sigurne kuće) u ovom mestu. Medju važnim informacijama koje tu možete pronaći nalaze se i saveti kako da pomognete ukoliko primetite da žena u vašoj okolini trpi nasilje.

Kada sumnjamo ili znamo da žena iz naše okoline trpi nasilje, najgore što možemo da uradimo je – ništa, da okrenemo ledja i pomislimo to je „privatna stvar“. Ipak, razumljivo je da se često možemo naći u nezgodnoj situaciji jer ne znamo kako da pristupimo žrtvi nasilja, i kako joj pomoći, a da ne ugrozimo nju ili sebe.

Zato vam predstavljamo neke od smernica koje vam na ovom putu mogu pomoći, kako bi ste vi pomogli njoj.

VERUJ JOJ

Ako ti se poveri da trpi  neki vid nasilja jako je važno da joj veruješ- Često nasilnici van kuće izgledaju kao sasvim normalni ljudi, čak se predstavljaju i kao oni koji bi ženama u javnosti rado pomogli, poneli kese, otvorili vrata, propustili u redu u prodavnici. Ali u kući, gde smatraju da se ništa neće čuti i videte i da je njihova reputacija sigurna, oni će se potpuno drugačije ponašati prema najbližim srodnicama, suprugama, majkama, ćerkama.

Zato kada žena smogne snage da vam prizna i poveri se da trpi nasilje, najgore što možete da učinite jeste da negirate , da joj kažete da je to “njihov problem” ili da “preteruje”.

Znaj, tvoje poverenje daće joj snagu koja joj je neophodna.

BEZ OSUDE

Često, kada se ne nalazimo  u ovakvom vidu odnosa, u kojem žena trpi nasilje, ne možemo da shvatimo zašto žena ostaje sa nasilnikom. Uvek imaj na umu da je u njoj hiljadu strahova, za koje je zaslužno vaspitanje, društvo koje će je odmah osuditi, ekonomska zavisnost, manipulacija.

Odlazak iz nasilne veze je veoma komplikovan proces zato nemoj da osuđuješ, pokušaj da razumeš.

Umesto pitanja “Zašto ga trpiš”, reci joj :”tu sam za tebe, šta god ti zatreba”.

NJEN TEMPO JE VAŽAN, PRATI GA

Žena sama mora da donese ovu odluku. Ukoliko je ti previše guraš možeš da napraviš pogrešnu procenu. Ona najbolje zna kada je i kako vreme da ode. Ono što možeš da učiniš je da joj budeš svetlo na mračnom putu, da joj pružiš informacije o njenim pravima, broj sigurne kuće, kontakte za pomoć.

Ti ćeš joj time pomoći da vidi da postoji izlaz, na njoj je da prelomi kada će da izadje.

KONKRETNA POMOĆ

Nekada je dovoljno i da joj pomogneš tako što ćeš pričuvati decu dok ona ode na razgovor, ili joj ponuditi smeštaj za jednu noć, otići sa njom do lekara, pozajmiti telefon.

Zato je pitaj: “Šta konkretno mogu da uradim za tebe?”

ČUVAJ NJENU PRIVATNOST

Ovakve ispovesti su veoma intimne, zato je na tebi velika odgovornost da ih sačuvaš samo za sebe.

Budi sigurna osoba u njenom životu.

I NA KRAJU VAŽNO JE DA ZNAŠ:

Ne moraš da budeš nikakav stručnjak, psihijatar, psiholog ili socijalni radnik. Često je dovoljno da si samo tu, prisutna, strpljiva i veoma nežna.

Na ovaj način pokušavamo da napravimo da svet bude sigurnije mesto za sve žene, dok se ne odvaže I skupe snage da kažu – DOSTA!

AKO SI TI ILI TVOJA PRIJATELJICA U OPSANOSTI – POZOVI PRIHVATILIŠTE ZA ŽENE ŽRTVE NASILJA:

 0800 21 000

 

Dodeljene zahvalnice ženama koje su donirale garderobu

U prostorijama NVO “Pravo na pravo” danas su dodeljene zahvalnice ženama iz Gračanice koje su se odazvale humanitarnoj akciji za pomoć Skloništu za žene i decu žrtve nasilja u Novom Brdu.

Direktorica ovog Skloništa kao i NVO “ Ženski inkluzivni centar” Vesna Stajić zahvalila je ovom prilikom ženama koje su donirale garderobu koja će biti od velike pomoći ženama i deci koji u ovom Skloništu pronalaze utočište od nasilnika.

Ona je naglasila da na današnji dan, 8. mart ponovo ukazujemo na prekopotrebnu solidarnost žena, posebno u ovakvim slučajevima.

Ovom prilikom okupljenim ženama zahvalila se i direktorica NVO “Pravo na pravo” Milica Stojanović Kostić koja je sprovela akciju u Opštini Gračanica. Ona je navela da je veoma srećna što se toliko žena odazvalo pozovu i navela da će slične akcije ponovo biti organizovane, a da će javnost blagovremeno biti obaveštena.

Akciji donacije polovne i nove garderobe, obuće,igračaka, nameštaja za decu, odazvalo se 18 žena iz Opštine Gračanica. One koje danas nisu bile u mogućnosti da prisustvuju dodeli zahvalnica iste će moći da preuzmu u Kancelariji NVO “Pravo na pravo” u Gračanici.

Stajićeva je zahvalnicu da doprinos akciji uručila i Stojanovićevoj.