Sećate se kada je predsednik Srbije pompezno najavio da će Kosovo i Metohija postati “socijalna kategorija”, te “spasilački obezbedio” nekoliko mera pomoći “tim ubogim Srbima u enklavama”, koje će “država” dati narodu. Te deci dodatak 5000 dinara mesečno, te nezaposlenima na birou rada 20 000 mesečno. E pa vidite “državna pomoć” ne važi za one koji nisu deo SNS-a odnosno njene ispostave Srpske liste na Kosovu.
Pre par dana vozim se taksijem, pričam sa vozačem, volim da razgovaram sa njima uvek dobijem pravovremene i potpune informacije sa terena. Tako mi baš tog dana čovek reče da se neki “fantomski” spiskovi podobnih “biroovaca” prave u Dobrotinu kod nekog čoveka u prodavnici. Smejali bi se oboje ali nam se više plakalo.Reče mi i da je “Laplje selo završeno”, a za Gračanicu još ne zna. Javiće mi već neko.
I tako razgovaramo o podeli “pomoći države” i odabranih 5000 biroovaca koji će imati prava na nju, dok prolazimo pored institucija koje je prethodnih dana pozatvarao ovaj “kosovski Vučić” što broji glasove na predizbornom skupu.
Postavljam realno pitanje: ko i kako određuje ko može a ko ne može do državne pomoći. Rade li to državni organi u skladu sa zakonima, propisima, regulativama ili kao što to radi ovdašnja policija koja stavlja trake, pečatira vrata bez naloga tužilaštva. To vam je ona “doćiće ti brzo Kosovo u Beograd”, jer nepoštovanje slova na papiru u kosovskim institucijama je pokazatelj potpune nezrelosti sistema i demokratije. Od srpskih organa očekivala sam da su ozbiljniji u svom delovanju.
Prema proverenim podacima do kojih sam uspela da dodjem u tri filijale ( koje su sada zatvorene) u Gračanici (Priština), Mitrovici i Gnjilanu registrovano je ukupno 19 387 lica i to : Priština 7599, Mitrovica 7869 i Gnjilane 3 919. Od ovog broja spekuliše se da će svega 5000 ljudi dobiti obećanu pomoć.
Pitanje koje me mori je da li je moguće da više od 10 000 nezaposlenih nema partijsku knjižicu ili već ima socijalna davanja? Ili će ova pomoć otići bas suprotno onim partijskim koji najviše imaju? Da li je ova pomoć predvidjena baš u februaru zbog izbora i “kupovine uticajem”? Šta se sve krije iza ove šarade znaće se ako kojim slučajem narod malo pokaže zube te kaže dosta je !
Na sva ta pitanja u ovakvom trulom sistemu građani naravno neće dobiti odgovore, spiskove će napraviti lokalni funkcioneri u prodavnicama, birtijama, po zamračenim mesnim kancelarijama, sve pod velom tajni, dok se neko ne pohvali drugarima koji nisu na spisku, pa ovi iz revoltirani proslede informacije medijima.
Ja svakoga dana i dalje očekujem da me zvanično Zavod obavesti o tome da li ispunjavam ili ne ispunjavam uslove i zašto u oba slučaja. Logično znam da se to neće dogoditi imajući u vidu sve što se dešava. Do tada, nemoj da bude da vam nisam rekla scenario.
Iskreno se nadam da će institucije uputiti obaveštenje i zvanično objasniti ljudima ko “pije a ko šarcu daje” jer šta zna šarac šta znači propis, šarac uzima čak i ono što mu ne pripada.
Ženski info je u 2024. godini uspeo da stekne dodatno poverenje, naši tekstovi su citirani,prenošeni u celosti, prevođeni, na više relevantnih sajtova na Kosovu. I u narednoj godini nastavljamo našu misiju, promociju rodne ravnopravnosti i borbu za ostvarivanje prava i sloboda žena u srpskim sredinama na Kosovu.
Posebno smo ponosne što je u ovoj godini u okviru našeg sajta zaživeo i Ženscast, podkast koji se bavi ženama i uvažava njihovo mišljenje i stavove. Do kraja godine uspeli smo da potpuno samostalno realizujemo pet ovakvih emisija. Vođene smo idejom o kvalitetu, a ne kvantitetu koji sve više preuzima primat u društvu koje veoma lako i na prečac gustira sadržaje bilo koje vrste. Svaka od ovih emisija može se slušati ili gledati više puta jer daje mogućnost našoj publici da iznova čuje nešto novo od naših sagovornica koje obiluju vrlinama i životnim,poslovnim i privatnim iskustvom koje očarava.
Foto: ŽensCast
Na našem sajtu i prethodne godine bilo je dosta kritičkih autorskih tekstova koji su ukazivali na probleme naših sugrađanki i sugrađana. Pisale smo o pravima porodilja, ponašanju lokalnih funkcionera prema ženama, o političkoj propagandi na dan borbe protiv nasilja nad ženama, ali i o zanemarivanja autistična dece srpske nacionalnosti u našim sredinama. Najviše vaših utisaka stiglo je o tekstu koji kritikuje jedan politički skup u Gračanici:
“Ja kao i svaka žena na Kosovu, bilo koje vere, nacionalnosti i opredeljnja, znamo da smo važne, znamo da bez nas vaš muško-dominantni svet ne bi ni postojao, da ne bi mogli da pravite karijere, bez da vam mi odgajamo decu, da vam držimo stubove domova, da ste opeglani i nahranjeni, ali tu se priča o ženama ne završava. Ona tek tu počinje. Eleče, edukujte svoje biračko telo, da je žena više od domaćice i spremačice, vreće za udaranje, ponižavanje i podsmeh. Žena je ravnopravni član ovog društva, Eleče, i kao takva mora biti visoko poštovana i cenjena u svim sferama društva, a nikako iskorišćavana po potrebi kada vam zafali poen ili dva pred nekakve izbore”, deo je teksta koji možete pronaći na sajtu.
I u prethodnoj godini podsećale smo žene da idu na redovne preglede, da brinu o svom zdravlju i čuvaju svoju štitastu žlezdu koja često strada od stresa kojem su svakodnevno izložene zbog pogrešnog tumačenja prava i sloboda.
Naša divna Tamara Tomanović svakog meseca preporučivala je našoj publici štivo o ženama u rubrici “Čitamo ženski”. Pa tako o knjizi “Molim te pazi na mamu” Tamara je napisala:
“Iz perspektive kćerke, muža, sina ali i same So-njo razotkrivamo složenost međuljudskih odnosa, i upoznajemo ženu koja je sve svoje želje, htenja, čežnje stavila po strani, i čitav svoj život posvetila deci. Ova knjiga nas uči da se posvetimo dragim osobama, da ih ne zapostavljamo, da ne mislimo da će biti vremena, jer nekada život može da se promeni za sekund.”
Sa Tamarom Tomanović
Isidora Stojanović publiku je oduševila tekstom na Svetski dan devojčica što se moglo utvrditi brojem pregleda i reakcija na samom sajtu.
“Drage moje devojčice, za koju godinu tinejdžerke, a nakon toga hrabre, odvažne i samostalne žene, ne dozvolite da neko stane izmedju vas i vaših ciljeva. Ponosno koračajte na svom putu do njihovog ostvarenja i nemojte se bojati velikih snova”, poručila im je ona tada.
Isidora Stojanović
Gračanicu je u avgustu zadesila velika tragedija. Femicid u Gušterici ostavio nas je bez adekvatnog odgovora. Zahvaljujući organizaciji “Pravo na pravo” održan je protest, prvi protiv nasilja nad ženama u Gračanici. Tada je nastao tekst o Mariji, ženi koje više nema.
“Sramota me je što živim u opštini u kojoj nakon ubistva niko ne progovara. Što ćuti prva među nama koja bi trebalo da izađe i osudi ovo ubistvo i uradi sve što je moguće, kad već dosad nije. Ćuti poslodavac kao da nije vredna ni pomena, ćuti privremeni organ, ćute svi! Ama baš svi koji imaju odgovornost, koji su morali više da rade. A tim ćutanjem poručuju ženama:”bolje vam je da trpite i stradate nego da progovorite o nasilju, jer nas ne zanimate”!”
Sa protesta u Gračanici
Porodilje u Gračanici moćiće da imaju pratnju na porođaju, a Ženski info je i o tome izveštavao.
U 2024. prenosile smo reči jakih poslovnih žena iz Gračanice, promovisale žensku solidarnost i međusobnu podršku. Ali smo i predstavile planer koji bi ženama pomogao u boljoj organizaciji i edukovao o njihovim pravima i mogućnostima.
I u ovoj novoj 2025. godini nadamo se da ćemo imati prilike da pišemo samo o lepim temama,ali ukoliko to uslovi ne dozvole spremne smo da otvorimo sve one tabuirane i teške teme koje će pokazati da žene i dalje trpe patrijarhat ali da to više ne žele. Ženska slobodna misao nastavlja da se razvija i u novoj godini u cilju oslobođenja od pogrešnih shvatanja i u želji za boljim i tolerantniji društvom.
HVALA VAM NA UKAZANOM POVERENJU. ČITAMO SE I U OVOJ GODINI!
Pre samo nekoliko dana imala sam sastanak sa vojnikinjama britanskog Kfora, pitale su me, između ostalog, i šta mislim o 16 dana aktivizma. Rekla sam da ne verujem u dane za bilo šta, a za to imam i dobre razloge. Recimo: sistem očekuje od žene da rađa, ali da se porodi, potpuno oporavi i fizički i psihički u tri dana, te da nakon toga bude apsolutno sposobna da se sama stara o detetu i sebi.
Zašto ovo kažem? Ne ne mislim na porodiljsko odsustvo koje mame sleduje godinu dana, mislim na odsustvo onog ko bi trebalo da se stara o mami i bebi dok se mama oporavlja. Da, mislim na očeve.
U kosovskom sistemu za rodjenje deteta očeve sleduje, po važećem zakonu, svega 3 dana!
Hajde da prostom računicom zajedno dodjemo do zaključka. Znači, dan prvi : mama odlazi u porodilište. Ako ova porodica ima još dece, tata bi tada već morao da ostane kući sa njima. Ako uzmemo u obzir da se majka “prirodno” porodi istog dana ostaju nam još dva. Ipak mame se u bolnici zaržavaju najmanje tri dana, te sa onim jednim to dođe 4 dana, ako je sve u redu sa njom i bebom, dakle u najboljem slučaju. Ukoliko je u pitanju carski rez,onda je procedura najmanje 5 dana. Opet ponavljam, ovde ne govorimo o mogućim komlikacijama, koje nisu tako retke i nemoguće.
Dakle čak i u najboljem mogućem scenariju tata bi na posao morao da se vrati i pre nego mama dođe sa bebom iz bolnice. I da se razumemo, pustite priče o bližoj i daljoj rodbini, zakon porodicu prepoznaje kao roditelje i decu, ne babe, dede, tetke i ostale. Dakle, parteri se isključivo oslanjaju jedni na druge, kako je i praksa u životu, sve ostalo je pomoć koja može i ne mora da bude opcija.
Ako uzmemo u obzir i da se radi o prvom detetu, da li neko zaista misli da je za oporavak posle porođaja dovoljno 3 dana ?!
Ovo sve govori u prilog činjenici da Zakon ne prepoznaje ozbiljnost porodjaja i procesa oporavka. Da poput patrijarhalnih i ponižavajućih priča koje kreću sa “kako su naše babe…” i sistemi su i dalje vođeni istom rečenicom koja sve više žena prinudjuje da se odluče da nikada i ne budu majke.
Zakoni i sistemi i takođe zaboravljaju da veliki broj žena i posle porođaja nažalost dolazi u situaciju da mora da se dogode dodatne intervencije u njihovom telu, te ponovo prolaze krooz strašne bolove i psihičke i emotivne traume. Sistem zaboravlja da je uloga oca, partnera u tim situacijama presudna po fizičko i mentalno zdravlje žene.
Ovakvi, duboko diskriminišući sistemi i zakoni ne dovode u pitanje stanje majke posle porodjaja, to ih i ne zanima, ne računa se, jer jedino kada otac ima prava da uzme odsustvo je ako majka umre ili je teško bolesna. Zamislite ovu strašnu rečenicu u zakonu. Dakle majka nema ni Zakonom priznato pravo da se oporavi od porođaja, što ako niste znali, nije odlazak u spa centar, već koliko lep toliko i rizičan čin kako za mamu tako i za bebu.
Ove teze koje iznosim dolaze od sve većeg broja lekara koji porodiljama savetuju mirovanje posle porodjaja, a istraživanja pokazuju da je za fizički oporavak potrebno i do 6 meseci, a psihički i emotivni i do godinu dana.
U periodu oporavka i brige o detetu sve se češće govori o ulozi oca, što je apsolutno normalno, ipak i oni očevi koji žele da budu uključeni u ove kritične dane po majku i bebu, sistem, a preko poslodavaca ili poslodavkinja duboko diskriminiše.
Šta su opcije?
Jedino što tata, partner može da uradi je da zatraži pravo koje ima a to je pravo na godišnji odmor, te da bar u prvom mesecu bude od pomoći svojoj supruzi i novorođenom detetu. Međutim, Zakon bi trebalo da reguliše ovu mogućnost kao obaveznu u slučaju kada druga ne postoji. Jer često očevi dodju u situaciju da i pored toga što poslodavcu ili poslodavkinji objasne zašto žele da uzmu odmor nailaze na negativan odgovor.
I u ovom slučaju kao i u prethodnim, uvek se više razočaram u žene na pozicijama, jer se uvek uzdam u žensku solidarnost, a ne ono “kako su naše babe, majke…” duboko patrijarhalno i primitivno tumačenje moranja a ne htenja.
E zato bilo kakav aktivizam koji kao dolazi od nekakvih institucija, koje bi mogle da unaprede stanje na terenu, da urade mnogo za dobrobit porodice i nataliteta, nije iskren i ne treba mu verovati.
Da se vratim na početak priče, mnogo mi je drago što je u britanskom Kforu neko želeo da čuje sve ono što žene danas trpe i kroz šta prolaze na Kosovu, nezavisno od toga kog su imena i prezimena. Zato žene nikada ne treba da trpe nepravdu koja im se nanosi od bilo koga, već da edukuju druge žene kako da se odupru potpuno pogrešnom vaspitanju i načinu odrastanja koje ih uči da kad ih nešto boli ili kada ih neko bije treba da ćute.
Još ne mogu da prihvatim da se sve ovo danas dogodilo, još mi u ušima odzvanjaju reči gradonačelnice Ljiljane Šubarić, istina dosta nejasne, u trenucima kada ne zna da treba da iskoristi ženski a ne muški rod, ipak odzvanjaju kao da je danas najlepši dan u godini, a ne možda i najtužniji za ženski rod – Dan borbe protiv nasilja nad ženama.
U Gračanici je danas jedna poltička partija osnovala Uniju žena. Predsednica te Unije je danas sa celom svitom muških donosioca odluka, došla u Dom kulture da MI kažu da sam IM MNOGO VAŽNA, kao ŽENA, MAJKA, ČUVARKA KOSOVA.
Reče izvesna gospodja Rašić da čuvamo Obilića i Gračanicu, nije sporno, narativ je jasno politički i nacionalistički, ali čuvaju ga i ostali, pa i muškarci. Ono što je trebalo da kaže, pošto su već odlučili da danas veličaju žene kao nikad u godini,ali i od svog postojanja, je to gde rađamo te “čuvare”, kako ih prehranjujemo, ko ih leči i čime?
Ali ne, narativ je bio štur u kontekstu realnih problema žena, površno međuetničko prepucavanje, koje rezultira da su ponovo za sve Albanci krivi, da Srpkinje na Kosovu najviše oni maltretiraju i da su Srbi nebeski narod koji duboko poštuje svoje supruge, majke.
I sve bi to bilo lepo da je istina, ja bih bila najponosnija, ali sakrila je i gradonačelnica u svom govoru da je Mariju u Gušterici u avgustu ove godine, u svom domu ubio njen muž – ni manje ni više nego Srbin. Nije pomenula ni da se gotovo svakodnevno policijskoj stanici javljaju žene koje maltretiraju njihovi muževi, tuku ih i zlostavljaju, takođe Srbi. Ali to nije smelo da se pomene, jer ne može se iskoristiti u cilju političke propagande .
Neosporno je da naše sugrađanke sa severa imaju problema sa Albancima, policijom i nesavesnim službenicima, ali znate šta, imamo ih na centralnom Kosovu od završetka rata do danas, pa se niste setili da o tome javno govorite do sada.
Zašto ne pomenuste ni uznemiravanje na poslu, mobing, žene su konstantno izložene istom? Ne odgovara vam, jer ste za većinu institucija zaduženi vi!
Zašto ne govorite o tome da postoje opštinski mehanizmi za zaštitu žena, a da ih ne koristite, ne povećavate im budžet, jer to nije važno, kako reče jedan član komisije. Ali ne, to ne ide u domen poltičke kampanje!
Na kraju krajeva, zašto javno ne kažete da brojke i kvote ne predstavljaju ništa, ako žene zaista ne donose odluke same, već zavise od muške političko-partijske “elite” koja umesto njih stavlja pečat na odluku.
I Elek mi se danas obratio. Reče mi da BEZ MENE NE MOŽE DA OPSTANE KOSOVO, mislim rekao je sve žene, majke na Kosovu pa me je možda nesmotreno uračunao.
Hvala Eleče.
Ja kao i svaka žena na Kosovu, bilo koje vere, nacionalnosti i opredeljnja, znamo da smo važne, znamo da bez nas vaš muško-dominantni svet ne bi ni postojao, da ne bi mogli da pravite karijere, bez da vam mi odgajamo decu, da vam držimo stubove domova, da ste opeglani i nahranjeni, ali tu se priča o ženama ne završava. Ona tek tu počinje. Eleče, edukujte svoje biračko telo, da je žena više od domaćice i spremačice, vreće za udaranje, ponižavanje i podsmeh. Žena je ravnopravni član ovog društva, Eleče, i kao takva mora biti visoko poštovana i cenjena u svim sferama društva, a nikako iskorišćavana po potrebi kada vam zafali poen ili dva pred nekakve izbore.
I ono najvažnije, danas je Dan borbe protiv nasilja nad ženama, a ja se posle ovakvog događaja u Gračanici osećam gore od onoga što sam ikako mogla, jer ponovo je došla grupa muškaraca da se podsmehne žrtvama nasilja, i na ovaj dan!
Danas sam imala da vam kažem nešto potpuno drugačije, nadala sam se da će neko napraviti nekakav prigodan dogadjaj, na kojem će još jednom odati poštu stradaloj Mariji iz Gušterice, međutim dobile smo šamarčinu u lice u podsmeh iz prvih redova Doma kulture.
E moja Marija, da je bilo pravde pa da danas budeš medju nama, ovde u Gračanici, i da budeš srećna i nasmejana, možda bi ovaj dan imao više smisla. Ovako zbog svih Marija koje su ubijene, prebijane, maltretirane, ovaj dan je jedan od najtužnijih u Gračanici. Bar je tako sa nama koji imamo bar malo digniteta.
“Tata, izgubila sam. Ne umem to da procesuiram u svom i dalje jako mladom dečijem mozgu. Pomozi mi”.
Tata: Šamarčina!
Ovo nije proizvod dramaturgije, reč je o realnoj situaciji koja se dogodila na Tekvondo prvenstvu u Albaniji. Da ova priča ne bi skrenula tokom nacionalizma i daljih podela zadržavam pravo da me ne zanima kako se zovu i prezivaju akteri ove priče već samo ljudska briga i želja da se ovom stane na put.
Da, otac, trener tekvondo borkinje, devojčice koja je poražena na prvenstvu, da bi je kako je naveo za pojedine medije “smirio”, ošamario je jer je, kako dalje kaže ” bila jako isfrustrirana porazom”.
Ova priča nažalost previše mi je poznata, kao da je”deja vu” (već viđeno) bilo u pitanju, jer realno znam porodilje čije su ispovesti bile u tom smeru: ” Znate mnogo sam se uplašila na porođaju, pogubila sam sve koce, i onda me je lekar ili babica ošamario/la, pa su mi rekli da je to da me povrate u stanje normalne svesti”.
Takođe, priče kao što su one ispovesti žena koje je suprug nasilnik godinama zlostavljao “Znao je da mi udari šamar kada bi se svađali recimo oko njegovih postupaka, kako bi me smirio”.
Samo u patrijarhalnom konceptu, smirivanje je jednako batinanje.
Foto – ilutracija preuzeta sa sajta N1
E sada zamislite situacija, da se vratimo na priču o devojčici sa tekvondoa, da se ona nekada uda, i da ima problema sa mužem. I da je nakon svađe ošamari, da bi je smirio. Ona će to prihvatiti, iako može da se odbarni različitim tehnikama. Ali ne, ona će prateći model iz detinjstva, po kojem je onaj koji ju je najviše voleo šamarao da bi je smirivao, i sada to prihvatiti kao vrhunsku ljubav.
Ako se to i ne dogodi, imaće strašne posledice po mentalno zdravlje kada odraste pa će možda preći u agresiju, kojom će opravdavati svoje šamaranje drugih, kako bi ih “smirivala”.
Uloga oca i ovom slučaju i trenera, veoma je velika za devojčice u razvoju. On je obrazac po kojem sutra biramo svoje muške prijatelje, donosimo odluke, biramo životne saputnike, odgajamo svoju mušku decu. Šta mislite šta se desilo njoj koja je ovo doživela sada javno.
Moj je veliki strah šta se dešava iza zatvorenih vrata nekog kluba, njihovog doma. Šta na sve ovo kaže mama. Sme li uopšte da išta kaže.
Taj beskrupulozno-nasilnički gest u trenutku psihički i emotivno devastiranog deteta predstavlja pravi primer kako patrijarhat funkcioniše.
Još jedno se pitanje nameće u mojoj glavi, a to je zašto je devojčica njenih godina bila toliko isfrustrirana, da se bacala po podu, zbog poraza. Realno ona je vicešampionka. Koliki je pritisak na nju činjen da “mora” da pobedi, i ko je taj pritisak vršio?
To je već visok nivo očekivanja koji utiče na njen mentalni sklop.
Ali na kraju svega, ta “odlučnost” oca da javno kaže ovakav stav, to je ono što najviše plaši. Još više plaši možda to što će ga verovatno veći deo muške populacije podržati.
Moje nije da sudim, niti ovim tekstom to želim da radim, moje je da ne budem na strani mase koja će da ćuti, prećuti i okrene glavu od onoga što je “tuđa stvar”.
Ne, naša je stvar! Jer sve smo na kraju dana devojčice, devojke, žene, majke.
I znate šta, zagrljaj ima jači efekat od bilo čega na svetu.
Tata, razumi, šamari su za one koji me napadnu, ne za mene. Branite svoje devojčice nemojte ih navikavati na bol, strah, stres i pokornost!
Oktobar je mesec borbe protiv raka dojki, te će tim povodom i u Gračanici biti moguće obaviti beplatan preventivni pregled u subotu 19. oktobra u Dijagnostičkom centru, saopštila je na zvaničnoj Fejsbuk stranici Opština Gračanica.
Foto: Screenshot sa zvaničnog Fejsbuk profila Opštine Gračanica
” Odeljenje za zdravstvo Opštine Gračanica obaveštava zaineteresovane žene da će besplatni preventivni pregledi dojki početi u subotu od 9 časova, a obavljaće ih dr radiologije Mirjana Todorović”, navodi se u obaveštenju na Fejsbuk profilu opštine.
O važnosti preventivnog pregleda dojki ranije je za Ženski info pisala Iva Boričić, studentkinja medicine, te tekst pronađite u nastavku.
Piše: Iva Boričić, studentkinja medicine Započećemo i ovu temu rečenicom: “Zdrava žena je zdravo društvo”, s toga danas pričamo o važnosti preventivnih pregleda dojki, ranom otkrivanju potencijalnih maligniteta, samim tim i većom šansom za izlečenjem i smanjenjem smrtnih ishoda. Redovan pregled dojki vodeći je u aktivnoj preventivi tumora. Prema podacima Instituta za javno zdravlje “Batut”,…
Danas je svetski dan devojčica pa smo tim povodom posvetili posebnu pažnju njima. Pričala sam sa devojčicama u okolini i pitala ih: “Šta za njih znači biti devojčica?” Evo odgovara koji sam dobila:
Biti devojčica za mene znači živeti u svetu punom boja, igara i snova. Devojčice su pune mašte i uvek pronalaze radost u malim stvarima. Ja volim da sanjarim o budućnosti, zamišljajući šta ću biti kad porastem i kakve ću sve avanture doživeti.
Biti devojčica znači imati nežnu i radoznalu dušu, uvek željnu da otkrije nove stvari. Volim da učim i saznajem više o svetu oko sebe, postavljam pitanja i tražim odgovore. Devojčice mogu biti i hrabre i odvažne, spremne da se suoče sa izazovima i pokažu svoju snagu. Iako me ponekad plaše neki izazovi, trudim se da ih prevaziđem, jer znam da svaka prepreka donosi novu lekciju.
Takođe, biti devojčica znači biti pažljiva prema drugima. Učim da slušam, da pomažem i brinem o onima koje volim. Ponekad je važno biti nežan i pažljiv, jer na taj način pokazujem koliko mi je stalo do prijatelja i porodice. Na kraju, biti devojčica za mene znači biti slobodna da budem ono što jesam, da istražujem svet i da se radujem svakoj novoj pustolovini.
IVA (14) – Laplje Selo
Naša druga sagovornica kaže:
Za mene je devojčica biti nešto prelepo. Biti bezbrižan i ne misliti o važnim i bitnim stvarima. Mastati o svemu i svačemu i nadati se da će to jednom da se ostvari.
Jana (15)- Laplje Selo
Drage moje devojčice, za koju godinu tinejdžerke, a nakon toga hrabre, odvažne i samostalne žene, ne dozvolite da neko stane izmedju vas i vaših ciljeva. Ponosno koračajte na svom putu do njihovog ostvarenja i nemojte se bojati velikih snova.
Predsednica opštine Gračanica Ljiljana Šubarić podelila je danas ključeve dobitnicima stanova u Gračanici i Lapljem Selu, izgrađenih finansijama kosovskog sistema. Problem koji je nastao još prilikom objavljivanja dobitnika jeste nezadovoljstvo onih koji se nisu našli na toj listi. Njih 20-tak smatralo je tada da komisija nije uradila posao kako treba i protestovalo je u ovom mestu, a onda i podnelo žalbe Opštini Gračanica. Medju njima u oktobru prošle godine bila je i Suzana Kučaj, majka maloletne devojčice koja se nakon razvoda od bivšeg supruga vratila svojoj majci.
O Suzani smo na Ženskom infou pisali još tada, kada je ona iznela zbog čega bi trebalo da je na listi dobitnika. U proteklih godinu dana ona se prvo žalila Opštini Gračanica odakle joj je stigao ovakav odgovor :
“Nadležno odeljenje Vas obaveštava da nije nadležno da razmatra žalbu i da će vaša žalba … biti prosleđena nadležnom ministarstvu na dalje razmatranje”, piše između ostalog u dokumentu koji joj je dostavljen iz lokalne samouprave, a koji možete videti na slici ispod.
Odgovor Opštine Gračanica na žalbu Suzane Kučaj
“ Iskreno, od sve muke, na odgovor iz Opštine sam se nasmejala: služba za stanovanje kaže da nije nadležna da razmatra moju žalbu za stan”, kaže Suzana.
Ona ipak i pored toga nije odustala, nastavila je dalje , i obratila se nadležnom ministarstvu u Prištini. Međutim:
“Kad sam nazvala Ministarstvo lično nisu imali ni blagu predstavu o žalbama, jer im nijedan papir nije stigao iz Gračanice i zamolili me da im prosledim na mail i žalbu i odgovor iz Opštine”, što je Suzana i uradila, ali odgovora ni odande nije bilo. Još nekoliko puta pokušala je da sazna šta se dešava sa njenom žalbom, međutim zbog neznanja albanskog jezika nije uspela da išta sazna.
Tu se put do pravde u kosovskom sistemu za nju zatvorio.
Nakon toga odlučila je da se obrati i srpskom sistemu. Uputila je molbu za pomoć kabinetu predsednika Srbije Aleksadra Vučića i Kancelariji za Kosovo i Metohiju. I odande stiže “dopis” Privremenom organu grada Prištine da se angažuje u pomoći Kučajevoj:
“Imajući u vidu navode i sadržinu molbe, istu vam u prilogu dostavljamo kako bi podnosioca molbe kontaktirali i obavestili o svim pravima i vrstama pomoći koje može da ostvari preko Vašeg organa”.
Odogovor Kancelarije za KiM
Ipak, od ovoga nije bilo previše zalaganja da se njena situacija reši. Naime ona nijednom nije ni kontaktirana od strane Privremenog organa.
U dopisu Kancelarije za KiM dalje se navodi:
“U vezi sa navedenim potrebno je da podnosioca molbe, između ostalog, bliže uputite o načinima i mogućnostima ostvarivanja prava na rešavanje stambenog pitanja, pre svega stanove koje Kancelarija za KiM gradi na teritoriji vaše opštine, kao i pomoć u građevinskom materijalu koju Kancelarija pruža socijalno ugroženom stanovništvu. Potrebno je da Kancelariju za KiM obavestite o načinu postupanja po ptredmetnom zahtevu.”
Do danas nije zaposlena, već je jedina ponuda koju je dobila da obavlja praksu u lokalnom vrtiću za naknadu od 24 000 dinara, a pozvana je od strane Biroa rada, kako kaže. Na šta je pristala. Ali to svakako nije rešilo njeno finansijsko i stambeno pitanje. Stalni posao za koji ima neophodne kvalifikacije i rešavanje stambenog pitanja, građevinski materijal ili bar savet kome da se obrati nije dobila za prethodnih godinu dana od Privremenog organa grada Prištine.
“ Iskreno veoma sam zahvalna kabinetu predsednika i Kancelariji za KiM na izdvojenom vremenu i pozitivnom odgovoru. Ali sve sam sigurnija da je moje prezime pre svega problem na lokalu, ali i nedostatak veza i novca”, kaže Kučajeva.
Još jedan je put za Suzanu Kučaj bio zatvoren, sada onaj po srpskom sistemu.
“Pokušala sam da u oba sistema pronađem pravdu i pomoć, u tome nisam uspela. Sa svojim detetom ću posle deobe očeve kuće verovatno ostati na ulici, jer je toliko mala da mi neće pripasti ni toliko da imam sobu”, priča kroz suze ova majka, koja dodaje “Možda je i najbolja opcija da odemo, odeslimo se, pa da možda pronađemo pravdu negde drugde”.
Istražujući ovu temu na internetu, ali i među organizacijama u srpskim sredinama, shvatila sam da je tema dece sa autizmom u srpskoj zajednici apsolutno nepravedno tabuirana i zapostavljena. Ovakvo ophođenje prema deci zaprepastilo me je pa sam odlučila da prekinem tišinu i diskriminaciju koja je upućena ka njima i njihovim roditeljima.
U srpskim sredinama na jugu Kosova veliki je broj problema sa k0jima se suočavaju roditelji autistične dece kao i sama deca. Naime, u školama, iako je pravilo da autistično dete ima pratnju stručne osobe, to se ne sprovodi. Inkluzija dece sa autizmom apsolutno nije zaživela u ovim sredinama i školama. Ali to nije jedini problem. Rad sa detetom za koje se sumnja da ima autizam najvažnije je u najranijem periodu, preporučuje se rad sa defektolozima i logopedima. Defktologa južno od Ibra u srpskim sredinama nema, te su roditelji primorani da prelaze kilometre do gradova centralne Srbije kako bi mogli da učine koliko je moguće za svoje dete. Sve to iziskuje veliki stres za dete i za roditelje, ali i finansijski je isrpljujuće za one koji već imaju dovoljno brige.
Južno od Ibra ne postoje ni organizacije koje bi se bavile ovom tematikom, civilni sektor gotovo se uopšte nije bavio ovim pitanjem, kao i mediji. Roditelji se retko odvaže da na ovu temu govore, a dosta je i onih koji se u ovom društvu ponašaju diskriminatorski nerazumejući decu sa autizmom. Jedan od takvih slučajeva je i poruka sugrađanke iz Gračanice koja sam dobila pre izvesnog vremena:
“Skoro sam odvela dete u park, tu negde je stajao dečak koji je poprilično velik i još uvek ne priča. Jedna od majki drugog dečaka je rekla ehh pa on ima autizam i ne treba niko da se igra sa njim, šta mogu da nauče od njega. Žalosno što ljudi ne cene i ne razumeju različitosti. I moje dete još uvek ne govori. Ta tišina ubija čoveka npr mene i to je mnogo teško. Molim te kad možeš pokreni ovu temu”, napisala mi je zabrinuta mama koja je želela da ostane anonimna.
Foto: Screenshot
Ova veoma bolna tema za mnoge roditelje ipak morala bi da dobije svoje mesto u javnom diskursu, jer želeli da priznamo ili ne sve su češći primeri dece sa autizmom. Da budemo potpuno jasni, i kada se radi o kašnjenju u razvoju, kao što je kašnjenje u govoru, ponovo se roditelji suočavaju sa strahovima, ali ponovo do logopeda je jako teško doći.
Foto: Screenshot
A šta je sa kosovskim sistemom
U kosovskom sistemu, što se albanske populacije tiče, čini se da su dostupniji resursi i udruženja. Ako govorima o stručnoj pomoći deca čiji je maternji jezik srpski ne mogu se obratiti istim jer se deci mora obraćati na maternjem jeziku, a ne na albanskom.
Foto: Kancelarija premijera
Predstavnici institucija na Kosovu se uglavnom retko javno obraćaju u vezi sa ovom temom. Na Svetski dan dece sa autizmom uglavnom predstavnici Vlade u Prištini prime čelnike kosovskih organizacija „Autizam“, „Nacionalno udruženje za autizam“, „Autizam govori“. Prisutni su roditelji i deca, a na zgradi Vlade vidljivo je plavo svetlo.
Ove godine, na isti dan, Aljbin Kurti obećao je da će Vlada obezbediti 100 personalnih asistenata za decu koja idu u školu,a podsetio je da na Kosovu živi 2.682 dece ometene u razvoju.
Kod ovih statistika uvek je diskutabilno da li se odnose i na srpsku zajednicu, jer se taj podatak nikada ne naglašava.
Međutim, pošto škole u srpskim sredina funkcionišu u sistemu Republike Srbije, pretpostavka je da se asistenti ne odnose i na ove škole. Srpska deca ponovo nemaju značajne koristi ni od ovog sistema.
Jedino srpsko udruženje na Severu Kosova
Jedino udruženje koje se bavi decom sa autizmom ali i drugim poremećajima u razvoju je “Podrži me”. Ovo Udruženje roditelja vodi Ivana Rakić u Severnoj Mitrovici. Udruženje nije finansirano ni od jednog sistema, a pokušava da uradi mnogo u nemogućim uslovima.
Preuzeto sa Facebook profila “Podrži me”
Ivana Rakić za Ženski info odgovorila je na neka od naših pitanja u vezi sa ovom temom.
Prema njenim rečima Udruženje “Podrži me” je formirala 2015. godine iz lične inicijative kao majka sa detetom sa smetnjama u razvoju. Kako navodi u pisanom odgovoru za naš sajt veliki problem sa kojim se samo Udruženje suočava je projektno finansiranje jer kada se završi jedan projekat mora da se sačeka produženje ili sledeći, te su zaposleni prinuđeni da u tom intervalu rade volonterski.
„Sam centar je prilagođen osobama sa posebnim potrebama. Prostora ima za različite aktivnosti sa članovima udruženja. Kroz dugogodišnji rad, sa roditeljima smo izgradili poverenje, tako da smo uvek tu za njih. Samo udruženje broji ukupno 205 članova (deca i mali sa smetnjama u razvoju) iz sve četiri opštine. Imamo kancelarije i u Zubinom Potoku i do nedavno u opštini Leposavić, koju su nam oduzele kosovske institucije“, navodi Rakićeva.
Tačnih statističkih podataka o broju dece sa autizmom u srpskim sredinama, kako kaže, nema. Razlog je pre svega, kako dalje navodi, zato što se roditelji teško suočavaju sa tim problemom.
Udruženje se bavi decom i mladima sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, gde spada i autizam. Na našu konstataciju da su deca sa ovakvim dijagnozama veoma zanemarena i od strane sistema i društva, Ivana odgovara:
„Da, slažem se sa Vašom izjavom, da su deca sa autizmom zanemarena od strane društva i institucija, a mi kao udruženje radimo na poboljšanju i podizanju svesti da autizam nije bolest, već stanje. Da je osobama sa autizmom potrebna nega 24h i da mogu da budu društveno funkcionalni, kreativni, a to je upravo ono na čemu mi radimo u udruženju, pronaći njihovu najjaču stranu, za šta su obdareni i iskoristiti njihove kapacitete znanja.“
U sklopu Udruženja sprovode se različite aktivnosti kao što su kreativne i edukativne radionice, radionice socijalnih veština i tematske radionice za roditelje.
„Pružamo usluge psihologa, socijologa, logopoda, pravne i socijalne usluge. Organizujemo razne obuke, treninge i okrugle stolove. Takođe radimo na obukama sa nastavnim kadrom, kako raditi sa decom sa smetnjama u razvoju.“
Novonastala situacija na Severu Kosova, zatvaranje Privremenih organa ali i ostalih institucija RS uticala je i na rad ovog Udruženja.
„Svakako nam je otežalo rad, pre svega život, a samim tim i rad. Na primer, jedan roditelj kojem po zakonu pripada tuđa nega i pomoć, mora da ide do prelaza, izgubi ceo dan, potroši novac za put, čeka u redove po nekoliko sati, da bi ostvario svoje pravo. Svakodnevan strah i dešavanja na severu Kosova utiče na decu kao i na roditelje. Kad čoveku uzmeš slobodu i živi u strahu, bolje da mu uzmeš život i pod takvim uslovima živimo i radimo svakodnevno.“
Roditelji južno od Ibra kontaktiraju Udruženje, kaže Ivana, ali problem postoji sa nemogućnošću da se obezbedi prevoz do centra u Mitrovici gde im mogu biti pružene usluge. Roditeljima sa juga poručuje:
„Da se ujedinimo i tražimo pomoć u vidu prevoza (kombi) koji bi ih dovozio u naš centar, zato što ne vidim da je moguće naći neko drugo rešenje.“
Što se ličnih pratioca tiče Ivana ističe da ukoliko se neko od roditelja sa juga suočava sa ovim problem treba kontaktirati Udruženje koje u tom smislu može pomoći.
„Postoji organizacija koja obezbeđuje lične pratioce na severu Kosova kao i na jugu, pa bih volela da znam koja to deca nemaju pratioce i iz kog mesta. Ovim putem bih pozvala te roditelje da se jave udruženju „Podrži me“ da pokušamo da im pomognemo“, napisala je u odgovoru Ivana, koja je takođe našoj redakciji ostavila i kontakt telefon, te mi pozivamo roditelje da nam se jave na mail, kako bismo im prosledili broj.
Diskriminatorsko ponašanje društva prema deci sa smetnjama u razvoju i te kako je prisutno, te se Ivana svojim zalaganjem kroz aktivnosti Udruženja trudi da podigne svest kod građana da se deca sa autizmom ne izbegavaju.
„Već da shvate da su oni deo našeg društva, jer dete ili mlada osoba sa smetnjama u razvoju nisu opasnost za društvo, oni su topli i nežni, samo ih treba prihvatiti i ne otežavati već njihovo postojeće stanje.“
Kao majku autističnog deteta Ivanu smo pitali i da nam podeli svoje iskustvo.
„Ovo je najteže i najemotivnije pitanje koje ste mogli da mi postavite. Kad vidite da društvo ne prihvata takvo dete, a vi se kao roditelj trudite da se edukuju nastavnici, učitelji, građani, da se podigne svest o takvoj deci, a pored toga se borite da pomognete i svom detetu da napreduje, da se ne obazire na to kako je drugi doživljavaju, borba je jako teška, iscrpna i duga, ali kao pre svega roditelj i osnivač centra i dalje imam snage da se borim sa ovom nepravdom. „
Roditeljima koji su u fazi prepoznavanja drugačijeg ponašanja svog deteta ona preporučuje:
„Da pobede sebe i da priznaju i prihvate problem što pre, zato što će imati više vremena da pomognu svom detetu.“
„Kao majka deteta sa autizmom i osnivač udruženja konstantno radimo na tome da jedino roditelj može da pomogne svom detetu i da zajedničkim snagama apelujemo na opštine, centar za socijalni rad, prosvetu, zdravstvo i na sistem države da menjaju zakone i podrže ovu najugroženiju kategoriju decu sa smetnjama u razvoju i njihove porodice.“
A razumemo li uopšte kroz šta prolaze roditelji i deca?
“Moj sin sada ima 11 godina, a prve simptome je počeo pokazivati sa godinu i po dana”, počinje svoju priču Ana Ćup Marković iz Gračanice.
Ana Čup Marković
“U to vreme je imao jako oskudan govor, tačnije svega par reči. Otišli smo na more i na plaži dugoj par kilometara on je išao, ne okrećući se da potraži mamu ili tatu ili barem poznato lice. To je bio signal koji nas je najviše zabrinuo i naveo da potražimo stručnu pomoć.”
Ana objašnjava da su usledili odlasci kod pedijatra koji su davali obrazloženje “on je samo lenj”, te da će “progovoriti”. Kao i većina u ovom savremenom dobu Ana je počela da informacije traži na internetu i prvo nailazi na “autizam”.
“Nalazim dečijeg psihijatra u privatnoj klinici, na preporuku, i započinjemo put. Da li sam i tada dobila odgovor, moguću dijagnozu. Naravno da ne. Kao što je to izgleda običaj kod nas, sledi radna dijagnoza poznata f83 što označava Disharmoničan razvoj. A šta to znači? Ukratko, da dete ima promene u svom razvoju, negde je u skladu sa uzrastom, a negde kasni. Kasnio je on dosta, naročito sa finom morotikom, dok mu je gruba bila i preko uzrasta, što lekari nisu baš primetili i samim tim nisu mi dali smernice kako da se ophodim sa njim. “
U to vreme, kako dalje navodi, imala je sreću da upozna majku koja već ima starije dete sa autizmom, pa ju je ona hrabrila, ali i davala smernice.
“Odmah pronalazim defektologa, logopeda, psihologa, razne terapije koje su danas dostupne, a mogu pomoći mnogo, ovde ne mislim na lečenje, jer autizam nije bolest. To je stanje, sa kojim se živi, a koje se može poboljšati adekvatnim radom i razvojem deteta.”
Nakon izvesnog vremena dete upisuje u vrtić zbog socijalizacije pre svega ali tu nailazi i na probleme, jer vaspitno i školsko osoblje nije edukovano da radi sa decom sa smetnjama u razvoju.
“Posle vrtića krećemo na razne časove, prvo defektolog, pa logoped, pa muziko terapija, pa terapija peskom, zatim edukativne radionice. Razni programi poput Floor time ili Montessori.”
“Ne znaju da raspoznaju sarkazam, šalu, ali znaju da vole više od mnogih”
U tom je periodu shvatila da ili si jak da to izdržiš ili padaš.
“ Bilo je i kod mene padanja. Naročito na početku. Često sam sebi izgovarala jednu rečenicu, “zašto baš ja i zašto moje dete”. Ali u tim situacijama, pobegnem od njega, čak i zaplačem, a onda se smirim i nastavim gde smo stali. Teško je prihvatiti dijagnozu f84 (poremećaj iz spektra autizma). Svesna si da kada je ta dijagnoza jednom upiše u registar, povratka nema. Možda je i to problem što mnogi roditelji kada su im deca mala ne prihvataju da je to u pitanju, ili da dete uopšte ima problem u razvoju. Ja sam je odavno prihvatila i kada nije imao dijagnozu, a dobio ju je tek sa šest godina i to na moje insistiranje.”
“Ono što možda nikada neće proći jeste činjenica da je to doživotno stanje, ali i najveća bojazan svih roditelja šta će biti sa njihovom decom kada roditelja više ne bude. Ne postoje centri ili boravci za osobe sa autizmom, kao što je to slučaj u razvijenim zemljama. I to je upravo mučenje svih nas, ko će o njima brinuti kada roditelja više nema. Osobe sa autizmom jesu samostalne, ali ne i za život. Obično ljudi misle da su to bezosećajne osobe, bez empatije prema drugima i sl., što je velika zabluda. Osoba sa autizmom i te kako oseća i sreću i tugu i znaju da prepoznaju istu. Njihov najveći problem je socijalizacija. Oni ne znaju sami da se socijalizaju, oni sve moraju da nauče, a tu se može reći i koje su to društveno prihvatljive norme. Kod njih to dolazi jako sporo, ali svakako da u jednom segmentu svog života nauče.
“Ne znaju da raspoznaju sarkazam, šalu, ali znaju da vole više od mnogih koji su, kako ih ocenjuju psihijatri, “urednog razvoja”. Ja ne volim to odvajanje. Mi smo svi isti, neko sporije ili brže nauči šta je to što se od njega očekuje ili šta društvo od njih očekuje. Kod velikog broja dece sa autizmom govor je najveći problem i nedostatak (što ne važi za svu decu ili odrasle osobe, kod nekih se govor razvije u skladu sa uzrastom, kod nekih je oskudan, a kod nekih nikada se ne javi), pa su zbog toga često marginalizovani u društvu.”
Borba sa sredinom koja je nepodržavajuća i osuđujuća i dalje traje, kaže Ana.
“ A to je kada svaki put i svakome moram da objašnjavam da mi je dete autistično, a ne nevaspitano, ako mu se neko obrati, a on ne odgovori, jer ne priča. Bilo je tu svačega. “
Kao i sagovornica sa početka price, i Ana je doživela neprijatno iskustvo upravo u parku, od druge mame.
“ Odvela sam dete u park, imao je oko četiri godine i prišla mu je devojčica istog uzrasta da se igraju. Kada je posle nekog vremena shvatila da on ne govori, već se glasanjem oglašava, pogledala je u svoju majku koja se nalazila u blizni. Majka je prišla, uzela devojčicu za ruku i odvela od njega uz opasku “skloni se, vidiš da sa njim nešto nije u redu”. To je možda bila među prvim rečenicama jednog roditelja, koja je za mene u tom trenutku bila šamar. Ovo se desilo u gradskoj sredini, gde bi trebalo da pojava osoba sa autizmom nije bauk, međutim, nije tako.”
Kako navodi i dalje su tu pogledi i promatranje, posebno sada kada je on veliki dečak sa 11 godina.
Podrška Sistema ne postoji
Iako je Zakonom predviđeno da osobe sa autizmom imaju pravo na ličnog pratioca i pedagoškog asistenta, u praksi je to nemoguća misija, navodi Ana.
“Većinom su roditelji sami pratioci i asistenti svojoj deci. Zbog toga jedan od roditelja je u nemogućnosti da radi, jer mora da bude sa detetom 24 sata dnevno, pa čak kada je u školi ili vrtiću. S druge strane, tu je i finansijska pomoć koja se zove tuđa nega i pomoć, papirologija je prevelika, obnavlja se na svakih dve godine, kod nekih i na godinu dana, što takođe nema smisla, jer je autizam doživotno stanje, a ne virus koji će posle par meseci proći. I to je samo simbolična cifra u iznosu od 27.000 dinara u sistemu Republike Srbije. Na Kosovu je ona mnogo manja.”
Inkluzija je za nju “mrtvo slovo na papiru”, navodi, jer se ne praktikuje kako bi trebalo.
“ Dakle, to je da dete ide u, kako oni kažu “Redovnu školu”, a ne Specijalnu, ali sa posebnim planom i programom. Ovde je važno pomenuti da taj program treba da sastave psiholog, pedagog i učitelj ili nastavnik u skladu sa uzrastom, mogućnostima i potrebama deteta. U 95 % slučajeva oni uspeju da naprave program, ali onda nastavnik ili učitelj ne može sam da ga proizvede, jer nisu edukovani da rade sa takvom decom, a ličnog pratioca ili pedagoškog asistenta deca nažalost nemaju. Onda se u tim slučajevima ostave po strani. Ovo govorim za škole koje su voljne da prihvate dete sa smetnjama u razvoju u svom odeljenju. Ima i onih koji ne žele i na samom upisu u školu stave roditeljima do znanja da nisu spremni za tako nešto.”
Ana takođe navodi da je bilo i onih škola koje prihvate dete pa se kako kaže, predomisle.
“To je bio slučaj kod nas, kada mi je dete krenulo u predškolsko. Upisao je jednu Osnovnu školu, vaspitačica je srčano prihvatila da radi sa njim, a ja, da bih joj olakšala, svojim novcem unajmim pratiocima koji će zajedno sa njim biti na časovima. Časovi u predškolskom traju tri sata. Prvo mu je smanjila broj časova, zahtevala da dolazi samo na sat i po vremena, iako to nisam razumela, prihvatila sam, jer sam želela da se on socijalizuje. Zatim je vaspitačica počela da negoduje što je pratilac sve vreme prisutan na času. A pratilac je bila devojka koja je bila na masteru psihologije i već je volontirala u Udruženju za pomoć osobama sa autizmom. Kada je za njega napravljen plan i program rada, prema inkluziji, pratilac se striktno pridržavala plana i programa, pa su počela, prema navodima vaspitačice, druga deca da negoduju zbog čega moje dete ima poseban tretman. “
Međutim tu se njihovo lose iskustvo ne završava već ide korak dalje, gde se još jednom potvrđuje diskriminatorski odnos sredine.
“Negde na polovini školske godine rekli su mi da roditelji drugu decu žele da ispišu iz tog odeljenja, jer je sa njima dete sa smetnjama u razvoju. Zatražila sam roditeljski sastanak i izašla pred 20 roditelja i pokušala da objasnim šta je autizam. Na tom roditeljskom je delovalo da su razumeli i da će se sve rešiti, da bi nedugo zatim dobila poziv od direktora škole i molbu da ispišem svoje dete. Što se mene tiče, toliko o razumevanju, edukaciji i podršci obrazovnog sistema prema deci sa smetnjama u razvoju.”
Tada je, kaže, prelomila i svoje dete upisala u Specijalnu školu i on sada pohađa četvrti razred.
“Moje odustajanje nije značilo da sam ja odustala, jednostavno sam smatrala da moje dete ne treba da bude u sredini u kojoj nije prihvaćeno. To nije dobro za njega i on tu neće biti srećan. A meni je njegova sreća najvažnija. “
Roditeljima dece sa autizmom poručuje da ih ovo stanje ne obeshrabruje.
“ Znajte da mnoga deca boluju od teških i neizlečivih bolesti, da se leče SMS porukama. Vaše dete je zdravo, samo njegov ili njen mozak malo drugačije radi. Ne obazirite se na mišljenje društva, balkanski mentalitet je takav, mnogo kasne u shvatanju i prihvatanju nečega drugačijeg. Ja sam optimista da će autizam uskoro biti najnormalnija pojava u društvu i da niko više neće od toga praviti bauk. Volite svoje dete i videćete koliko će ljubavi to dete da vam pruži.”
Bolesti tiroidne ili štitaste žlezde zastupljenije su kod žena nego kod muškaraca, potvrđuje zvanična statistika, a razlozi za ova oboljenja su mnogi, među kojima i stres. Danas se često govori o tome da se ova bolest zove i “bolest neizgovorenih reči”. O svemu ovome razgovarali smo sa specijalistkinjom endokrinologije doktorkom Biljanom Kostić Inić.
Zvanična statistika kaže da oko 200 miliona ljudi širom sveta ima problema sa tiroidnom žlezdom, a na osnovu pilot studije, koje je rađena u Srbiji došlo se do rezultata da svaka druga osoba ima problem sa tiroidnom žlezdom.
Biljana Kostić Inić rođena je 1968.godine u Prištini. Sa porodicom čitavog života, pa i danas živi Gračanici. Medicinski fakultet završila je u Prištini 1993.godine, gde je i magistrirala, specijalizirala internu medicinu, doktorirala.U Beogradu je završila užu specijalizaciju iz Endokrinologije.Ima zvanje Primarijus. Autorka je i koautorka više od 100 naučnih radova. Bila je potpredsednica Srpskog lekarskog društva, podružnice KiM. Zaposlena je u Kliničko-bolničkom centru Priština sa sedištem u Gračanici. Supruga je i majka dvoje dece.
Dr Biljana Kostić Inić
U KBC-u Priština sa sedištem u Gračanici, prema ličnoj statistici doktorke Biljane izvrši se oko 300 ovakvih pregleda mesečno, 50 ultrazvučnih neračunajući ležeće pacijente.
“U većini procenata postoji genetska predispozicija za bolest tiroidne žlezde i akutni stres koji aktivira gen. Dakle, ekstremni stres dovodi do aktivacije gena. Naravno to može da bude i hronični stres kojem su posebno žene u našem podneblju i te kako izložene”, objašnjava doktorka Biljana.
Veoma je važno da se na pregled endokirnologu jave i žene koje planiraju trudnoću, naglašava Kostić Inić, jer se često dešava da osobe koje imaju problema sa infertilitetom ne znaju da imaju tiroidnu disfunkciju.
“Dakle postoji veliki broj problema koji zbog ovoga mogu nastati, problem sa infertilitetom, poremećaji menstrualnog ciklusa, menometroragije, obilna produžena menstrualna krvarenja, skraćen period između menstrualnih krvarenja. Kod svake se osobe to različito manifestuje”, navodi doktorka Biljana.
Kliničko- bolničkom centru javljaju se pacijent različitih uzrasnih grupa, počevši od adolescentskog doba pa sve do 7 ili 8 decenije života , sa različitim dijagnozama. Kod nekih pacijenata simptomi su vidljiviji, kao što je slučaj sa hipertirozom, koju prati tahikardija, ali i drugi poremećaji srčanog ritma.
“Posebno sam primetila da su starije osobe koje dolaze iz Kosovskog pomoravlja jako medicinski zapuštene, kod njih se razvije klinička slika miksedema, neprepoznatljivo klinički, a javlja se u sklopu srčane insuficijencije ili srčanog popuštanja ”, navodi Kostić Inić.
Mlađe osobe, na osnovu njenog iskustva, jesu odgovornije što se tiče ovih oboljenja, ali starije su manje odgovorne prema svom zdravlju.
Demencija, prema njenim rečima, često prati hipotirozu, kao i poremećaj koncentracije, gubitak pamćenja, pa veliku ulogu u prepoznavanju ovih problema imaju i psihijatri koji upućuju na pregled endokrinologa.
Značaj preventivnih pregleda je i u ovom slučaju ogroman, navodi ona.
“Osoba koja nema nikakve kliničke simptome treba da provere tiroidni status, jer nekada može da uopšte ne poostoji klinička simptomatologija, a da postoje promene u morfologiji tiroidne žlezde, koje se verifikuju ultrazvukom. Dešava se da određeni virusi ozlede tkivo štitaste žlezde i da se započne autoimuna reakcija. To se često javlja u doba adolescencije”, rekla je Inićeva.
Specijalistkinja endokrinologije doktorka Biljana Kostić Inić za Ženski info govorila je opširnije, a celu emisiju možete poslušati u nastavku.
ŽENSKI INFO 