Category: Žene o svemu

Na Kosovu je u toku predizborna kampanja, za parlamentarne izbore koji će biti održani 9.februara. Na izborima učestvuje 25 stranaka od čega 6 srpskih. Međutim koliko se njih uopšte bavi problemima i pravima žena? A još važnije pitanje je prepoznaju li žene ovaj nedostatak, i da li same odlučuju o tome koga će zaokružiti na izborima, ili im to i dalje određuju muški članovi porodice, poslodavci ili neko treći? O ovom fenomenu razgovarali smo sa dve uspešne i ostvarene žene, novinarke Zoricom Vorgučić i Zanom Cimilji.

Zorica Vorgučić, novinarka iz Gračanice, mišljenja je da postoje žene koje su samostalne u odlučivanju čak i u ovakvom patrijarhalnom društvu. Veruje, kako kaže, da su svesne i da im je i više nego jasno gde i kako žive.

“Verujem da su svesne činjenice da je situacija teška, da im deca odlaze tražeći kvalitetnije obrazovanje u centralnoj Srbiji ili inostranstvu, da su svesne da ovde za mlade nema posla ako ne pripadate ili podržavate partiju koja taj posao može ili hoće da im omogući. Da su svesne da je dogorelo i da su potrebne neke promene. Verujem da postoji svest kod žena, kao i kod muškaraca, da su Srbima koji žive na Kosovu potrebni predstavnici u institucijama koji će se boriti za njihovo dostojanstvo, za normalniji život, da će podići glas kada žene tuku, nipodaštavaju, diskriminišu, da se bore za prava svih građana.”

Ne isključuje, ipak mogućnost da ima i drugačijih slučajeva.

“Nažalost, ima  onih žena koje slušaju svoje partnere i koji umesto njih odlučuju koga će one zaokružiti na biračkom mestu. I ne samo svoje muževe, nego i svoje poslodavce, prijatelje, rođake koji se bore za vlast, ne da bi tim ženama bilo bolje, nego da njima bude bolje”, naglašava Vorgučićeva.

Zana Cimilji, novinarka iz Prištine, takođe smatra da žene imaju slobodu i svest o tome za koga će glasati, ali ističe i da se situacija razlikuje u urbanim i ruralnim sredinama.

“U ruralnim sredinama postoji pritisak i uticaj od strane drugih članova porodice da se glasa za određenu stranku, zbog bliskosti ili interesa koji pojedini članovi porodica mogu imati sa određenom strankom. Tako da se odluka žene ne zasniva na sopstvenoj analizi ili volji, već je rezultat volje drugih. Takođe postoji i drugi aspekat, a to je kada su određene porodice tradicionalno vezane za jednu partiju, tako je i žena, koja se ne pita šta zapravo misli o tom kandidatu i stranci. Ovo je svakako povezano sa intelektualnim nivoom i nezavisnosti žena”, kaže Cimilji.

A da li se o problemima žena govori u predizbornoj kampanji na Kosovu?

“Skoro se sve stranke tokom predizborne kampanje bave pitanjem žena, tako da se oni sastaju sa ženama u preizbornoj kampanji, obećavaju da će one imati zasluženo mesto na svakom nivou donošenja odluka. Međutim, na njihovim listama dominiraju muškarci, uprkos starom obećanju da će na listama biti ravnopravno zastupljene. Stranke su svesne broja glasača, koji čine žene, odnosno oko milion žena ima pravo glasa, stoga u njihovim govorima čujemo obećanja, koja na kraju ostaju prazna“, kaže Cimilji.

Za razliku od albanskih, srpske partije i ne trude se da pridobiju ženske birače, te se pitanjima i konkretnim problemim žena i ne bave. Osim obavezne kvote učešća žena na listama, one su gotovo i nevidljive. Poruke srpskim političkih partija uglavnom idu u smeru opšte potrebe za ostvarivanjem prava zajednice. Žene ipak ni tim porukama gotovo uopšte i ne veruju, ističe Vorgučićeva.

“S obzirom da se bavim novinarstvom, često sam u kontaktu sa ženama na centralnom Kosovu ali i na severu, razgovaram sa njima, tražim da čujem njihovo mišljenje. U razgovoru sa ženama vidi se da su nezadovoljne stanjem u društvu, svesne su da je situacija loša u bolnicama, da nema uslova – lekova, opreme neophodne za lečenje. Ovih dana vidim dosta primedbi koje žene upućuju na račun vlasti u Srbiji koja izdvaja novčana sredstva za socijalno ugrožene, za one koji su na Birou za nezaposlene. Pitaju “ko ima parvo da dobije ta sredstva?”, da li se o tome odlučuje u odnosu na bliskost sa partijom ili čime već.. Prate i kampanju, ali sumnjaju u poruke koje čuju. Postoji ogromno nepoverenje prema političarima jer svih ovih godina nisu videle da su se predstavnici u institucijama borili za neki boljitak za celokupno srpsko stanovništvo na Kosovu. “

Ipak, Zoricu raduje činjenica “da su žene sve glasnije kada su njihova prava u pitanju”.

“Raduje to što se žene bune i prijavljuju nasilje, dobacivanja na ulici, da javno govore o tome, bez straha. Taj broj nije veliki ali se polako, čini mi se, oslobađaju. Takođe, raduje i činjenica da se neke žene koje znamo, srećemo na ulici, uključuju u politički život i da žele da se bore.”

Pravo glasa je simbol slobode i demokratije, nešto za šta su se žene vekovima borile. Novi Zeland prva je od danas postojećih država na svetu u kojoj su se žene izborile za pravo glasa, 19. septembra 1893. godine. Što se Balkana tiče tek nakon višedecenijske borbe, u avgustu 1945. na osnovu Zakona o biračkim spiskovima, žene su stekle pravo učešća na izborima te godine, a Ustavom Federativne Narodne Republike Jugoslavije, donetim januara 1946. žene su izjednačene sa muškarcima u svim oblastima državnog, privrednog i društveno-političkog života.

U nekim državama u svetu žene i dalje nemaju pravo glasa, zato je potrebno još više raditi na promociji slobode i ravnopravnosti.

Ovu priču završavamo Zoričinom porukom ženama:

“Svaka po svojoj savesti i bez pritisaka.”

Autorka teksta: Milica Stojanović Kostić

Sećate se kada je predsednik Srbije pompezno najavio da će Kosovo i Metohija postati “socijalna kategorija”, te “spasilački obezbedio” nekoliko mera pomoći “tim ubogim Srbima u enklavama”, koje će “država” dati narodu. Te deci dodatak 5000 dinara mesečno, te nezaposlenima na birou rada 20 000 mesečno. E pa vidite “državna pomoć” ne važi za one koji nisu deo SNS-a odnosno njene ispostave Srpske liste na Kosovu.

Pre par dana vozim se taksijem, pričam sa vozačem, volim da razgovaram sa njima uvek dobijem pravovremene i potpune informacije sa terena. Tako mi baš tog dana čovek reče da se neki “fantomski” spiskovi podobnih “biroovaca” prave u Dobrotinu kod nekog čoveka u prodavnici. Smejali bi se oboje ali nam se više plakalo.Reče mi i da je “Laplje selo završeno”, a za Gračanicu još ne zna. Javiće mi već neko. 

I tako razgovaramo o podeli “pomoći države” i odabranih 5000 biroovaca koji će imati prava na nju, dok prolazimo pored institucija koje je prethodnih dana pozatvarao ovaj “kosovski Vučić” što broji glasove na predizbornom skupu. 

Postavljam realno pitanje: ko i kako određuje ko može a ko ne može do državne pomoći. Rade li to državni organi u skladu sa zakonima, propisima, regulativama ili kao što to radi ovdašnja policija koja stavlja trake, pečatira vrata bez naloga tužilaštva. To vam je ona “doćiće ti brzo Kosovo u Beograd”, jer nepoštovanje slova na papiru u kosovskim institucijama je pokazatelj potpune nezrelosti sistema i demokratije. Od srpskih organa očekivala sam da su ozbiljniji u svom delovanju. 

Prema proverenim podacima do kojih sam uspela da dodjem u tri filijale ( koje su sada zatvorene) u Gračanici (Priština), Mitrovici i Gnjilanu registrovano je ukupno 19 387 lica i to : Priština 7599, Mitrovica 7869 i Gnjilane 3 919.  Od ovog broja spekuliše se da će svega 5000 ljudi dobiti obećanu pomoć.

Pitanje koje me mori je da li je moguće da više od 10 000 nezaposlenih nema partijsku knjižicu ili već ima socijalna davanja? Ili će ova pomoć otići bas suprotno onim partijskim koji najviše imaju? Da li je ova pomoć predvidjena baš u februaru zbog izbora i “kupovine uticajem”? Šta se sve krije iza ove šarade znaće se ako kojim slučajem narod malo pokaže zube te kaže dosta je ! 

Na sva ta pitanja u ovakvom trulom sistemu građani naravno neće dobiti odgovore, spiskove će napraviti lokalni funkcioneri u prodavnicama, birtijama, po zamračenim mesnim kancelarijama, sve pod velom tajni, dok se neko ne pohvali drugarima koji nisu na spisku, pa ovi iz revoltirani proslede informacije medijima. 

Ja svakoga dana i dalje očekujem da me zvanično Zavod obavesti o tome da li ispunjavam ili ne ispunjavam uslove i zašto u oba slučaja. Logično znam da se to neće dogoditi imajući u vidu sve što se dešava. Do tada, nemoj da bude da vam nisam rekla scenario. 

Iskreno se nadam da će institucije uputiti obaveštenje i zvanično objasniti ljudima ko “pije a ko šarcu daje” jer šta zna šarac šta znači propis, šarac uzima čak i ono što mu ne pripada. 

Autorski tekst: Milica Stojanović Kostić

Pre samo nekoliko dana imala sam sastanak sa vojnikinjama britanskog Kfora, pitale su me, između ostalog, i šta mislim o 16 dana aktivizma. Rekla sam da ne verujem u dane za bilo šta, a za to imam i dobre razloge. Recimo: sistem očekuje od žene da rađa, ali da se porodi, potpuno oporavi i fizički i psihički u tri dana, te da nakon toga bude apsolutno sposobna da se sama stara o detetu i sebi. 

Zašto ovo kažem? Ne ne mislim na porodiljsko odsustvo koje mame sleduje godinu dana, mislim na odsustvo onog ko bi trebalo da se stara o mami i bebi dok se mama oporavlja. Da, mislim na očeve.

U kosovskom sistemu za rodjenje deteta očeve sleduje, po važećem zakonu, svega 3 dana!

Hajde da prostom računicom zajedno dodjemo do zaključka. Znači, dan prvi : mama odlazi u porodilište. Ako ova porodica ima još dece, tata bi tada već morao da ostane kući sa njima. Ako uzmemo u obzir da se majka “prirodno” porodi istog dana ostaju nam još dva. Ipak mame se u bolnici zaržavaju najmanje tri dana, te sa onim jednim to dođe 4 dana, ako je sve u redu sa njom i bebom, dakle u najboljem slučaju. Ukoliko je u pitanju carski rez,onda je procedura najmanje 5 dana. Opet ponavljam, ovde ne govorimo o mogućim komlikacijama, koje nisu tako retke i nemoguće.

Dakle čak i u najboljem mogućem scenariju tata bi na posao morao da se vrati i pre nego mama dođe sa bebom iz bolnice. I da se razumemo, pustite priče o bližoj i daljoj rodbini, zakon porodicu prepoznaje kao roditelje i decu, ne babe, dede, tetke i ostale. Dakle, parteri se isključivo oslanjaju jedni na druge, kako je i praksa u životu, sve ostalo je pomoć koja može i ne mora da bude opcija.

Ako uzmemo u obzir i da se radi o prvom detetu, da li neko zaista misli da je za oporavak posle porođaja dovoljno 3 dana ?! 

Ovo sve govori u prilog činjenici da Zakon ne prepoznaje ozbiljnost porodjaja i procesa oporavka. Da poput patrijarhalnih i ponižavajućih priča koje kreću sa “kako su naše babe…” i sistemi su i dalje vođeni istom rečenicom koja sve više žena prinudjuje da se odluče da nikada i ne budu majke.

Zakoni i sistemi i takođe zaboravljaju da veliki broj žena i posle porođaja nažalost dolazi u situaciju da mora da se dogode dodatne intervencije u njihovom telu, te ponovo prolaze krooz strašne bolove i psihičke i emotivne traume. Sistem zaboravlja da je uloga oca, partnera u tim situacijama presudna po fizičko i mentalno zdravlje žene.

Ovakvi, duboko diskriminišući sistemi i zakoni ne dovode u pitanje stanje majke posle porodjaja, to ih i ne zanima, ne računa se, jer jedino kada otac ima prava da uzme odsustvo je ako majka umre ili je teško bolesna. Zamislite ovu strašnu rečenicu u zakonu. Dakle majka nema ni Zakonom priznato pravo da se oporavi od porođaja, što ako niste znali, nije odlazak u spa centar, već koliko lep toliko i rizičan čin kako za mamu tako i za bebu.

Ove teze koje iznosim dolaze od sve većeg broja lekara koji porodiljama savetuju mirovanje posle porodjaja, a istraživanja pokazuju da je za fizički oporavak potrebno i do 6 meseci, a psihički i emotivni i do godinu dana.  

U periodu oporavka i brige o detetu sve se češće govori o ulozi oca, što je apsolutno normalno, ipak i oni očevi koji žele da budu uključeni u ove kritične dane po majku i bebu, sistem, a preko poslodavaca ili poslodavkinja duboko diskriminiše. 

Šta su opcije?

Jedino što tata, partner može da uradi je da zatraži pravo koje ima a to je pravo na godišnji odmor, te da bar u prvom mesecu bude od pomoći svojoj supruzi i novorođenom detetu. Međutim, Zakon bi trebalo da reguliše ovu mogućnost kao obaveznu u slučaju kada druga ne postoji. Jer često očevi dodju u situaciju da i pored toga što poslodavcu ili poslodavkinji objasne zašto žele da uzmu odmor nailaze na negativan odgovor.

I u ovom slučaju kao i u prethodnim, uvek se više razočaram u žene na pozicijama, jer se uvek uzdam u žensku solidarnost, a ne ono “kako su naše babe, majke…” duboko patrijarhalno i primitivno tumačenje moranja a ne htenja.

E zato bilo kakav aktivizam koji kao dolazi od nekakvih institucija, koje bi mogle da unaprede stanje na terenu, da urade mnogo za dobrobit porodice i nataliteta, nije iskren i ne treba mu verovati.

Da se vratim na početak priče, mnogo mi je drago što je u britanskom Kforu neko želeo da čuje sve ono što žene danas trpe i kroz šta prolaze na Kosovu, nezavisno od toga kog su imena i prezimena. Zato žene nikada ne treba da trpe nepravdu koja im se nanosi od bilo koga, već da edukuju druge žene kako da se odupru potpuno pogrešnom vaspitanju i načinu odrastanja koje ih uči da kad ih nešto boli ili kada ih neko bije treba da ćute.

Autorksi tekst: Milica Stojanović Kostić

“Tata, izgubila sam. Ne umem to da procesuiram u svom i dalje jako mladom dečijem mozgu. Pomozi mi”.

Tata: Šamarčina!

Ovo nije proizvod dramaturgije, reč je o realnoj situaciji koja se dogodila na Tekvondo prvenstvu u Albaniji. Da ova priča ne bi skrenula tokom nacionalizma i daljih podela zadržavam pravo da me ne zanima kako se zovu i prezivaju akteri ove priče već samo ljudska briga i želja da se ovom stane na put.

Da, otac, trener tekvondo borkinje, devojčice koja je poražena na prvenstvu, da bi je kako je naveo za pojedine medije “smirio”, ošamario je jer je, kako dalje kaže ” bila jako isfrustrirana porazom”.

Ova priča nažalost previše mi je poznata, kao da je”deja vu” (već viđeno) bilo u pitanju, jer realno znam porodilje čije su ispovesti bile u tom smeru: ” Znate mnogo sam se uplašila na porođaju, pogubila sam sve koce, i onda me je lekar ili babica ošamario/la, pa su mi rekli da je to da me povrate u stanje normalne svesti”.

Takođe, priče kao što su one ispovesti žena koje je suprug nasilnik godinama zlostavljao “Znao je da mi udari šamar kada bi se svađali recimo oko njegovih postupaka, kako bi me smirio”.

Samo u patrijarhalnom konceptu, smirivanje je jednako batinanje.

E sada zamislite situacija, da se vratimo na priču o devojčici sa tekvondoa, da se ona nekada uda, i da ima problema sa mužem. I da je nakon svađe ošamari, da bi je smirio. Ona će to prihvatiti, iako može da se odbarni različitim tehnikama. Ali ne, ona će prateći model iz detinjstva, po kojem je onaj koji ju je najviše voleo šamarao da bi je smirivao, i sada to prihvatiti kao vrhunsku ljubav.

Ako se to i ne dogodi, imaće strašne posledice po mentalno zdravlje kada odraste pa će možda preći u agresiju, kojom će opravdavati svoje šamaranje drugih, kako bi ih “smirivala”.

Uloga oca i ovom slučaju i trenera, veoma je velika za devojčice u razvoju. On je obrazac po kojem sutra biramo svoje muške prijatelje, donosimo odluke, biramo životne saputnike, odgajamo svoju mušku decu. Šta mislite šta se desilo njoj koja je ovo doživela sada javno.

Moj je veliki strah šta se dešava iza zatvorenih vrata nekog kluba, njihovog doma. Šta na sve ovo kaže mama. Sme li uopšte da išta kaže.

Taj beskrupulozno-nasilnički gest u trenutku psihički i emotivno devastiranog deteta predstavlja pravi primer kako patrijarhat funkcioniše.

Još jedno se pitanje nameće u mojoj glavi, a to je zašto je devojčica njenih godina bila toliko isfrustrirana, da se bacala po podu, zbog poraza. Realno ona je vicešampionka. Koliki je pritisak na nju činjen da “mora” da pobedi, i ko je taj pritisak vršio?

To je već visok nivo očekivanja koji utiče na njen mentalni sklop.

Ali na kraju svega, ta “odlučnost” oca da javno kaže ovakav stav, to je ono što najviše plaši. Još više plaši možda to što će ga verovatno veći deo muške populacije podržati.

Moje nije da sudim, niti ovim tekstom to želim da radim, moje je da ne budem na strani mase koja će da ćuti, prećuti i okrene glavu od onoga što je “tuđa stvar”.

Ne, naša je stvar! Jer sve smo na kraju dana devojčice, devojke, žene, majke.

I znate šta, zagrljaj ima jači efekat od bilo čega na svetu.

Tata, razumi, šamari su za one koji me napadnu, ne za mene. Branite svoje devojčice nemojte ih navikavati na bol, strah, stres i pokornost!

Koštaće i njih a i vas!

Na osnovu inicijative koju je pokrenula NVO “Pravo na pravo” o podizanju spomenika znamenitoj ženi u Gračanici većinu glasova kroz online anketu dobila je “Kosovka devojka”.

Od ukupno 92 odgovora, 59 glasalo je za prvi predlog što je oko 64 odsto od ukupnog broja glasova. Na slici ispod možete pogledati i ostale predloge i rezultate.

“Mnogo mi je drago što je ovaj predlog poneo najveći broj glasova, jer mi se čini da Kosovka devojka ne samo da nema spomenik na Kosovu, već ni u jednom mestu u Srbiji”, navodi Milica Stojanović Kostić, predsednica NVO “Pravo na pravo”.

“Naredni korak u ovoj inicijativi je pokretanje online peticije koja će biti organizovana prema postojećim zakonskim regulativama”, navodi ona.

NVO “Pravo na pravo” još jednom poziva sve zainteresovane strane da podrškom daljim aktivnostima pomognu i podrže napore u podizanju svesti o značaju žena u našem društvu, a koje su nepravedno zanemarene svih prethodnih godina.

Izvor: Medija Centar Čaglavica

Milica Stojanović Kostić, direktorka NVO „Pravo na pravo“ bila je gošća Katarine Marinković u podkastu „Glas Kosova“ gde je naglasila da je edukacija o rodnoj ravnopravnosti ključna i za žene i za muškarce na Kosovu. Izrazila je duboku zabrinutost zbog diskriminacije žena u skoro svim aspektima života, istakavši da je fizičko nasilje nad ženama posebno alarmantno.

Ona se osvrnula na zvanične podatke koji pokazuju visok broj prijava nasilja nad ženama na teritoriji opštine Gračanica u 2023. godini, ali i na “zabrinjavajući trend porasta nasilja u poslednjem periodu”.

’’Podatak iz Gračanice kaže da su trideset tri žene prijavile nasilje u 2023. godini, dakle nasilje u porodici. To su podaci Policije Kosova, međutim ono što se dešava u poslednjem periodu je strašno, jer ja sam u samo nedelju dana čula za tri slučaja nasilja. Bila su dva slučaja nasilja u porodici, treći je bio u kafiću, kada je muškarac u  Gračanici tukao devojku i to je neko snimao i postavio na društvene mreže“, kazala je  Milica Stojanović Kosotić.

Milica Stojanović Kostić je takođe ukazala na problem patrijarhalnog obrasca ponašanja među policajcima koji često imaju ograničenu svest o zaštiti žena.

„Ono što mi moramo da promenimo jeste svest policajaca, zato što policajci su nam isto duboko patrijarhalno vaspitani, jer kad te policajac pita „jesi li ga provocirala?“ Šta da kažeš. Policajac te pita u policijskoj stanici „da li si ti provocirala njega, pa je on tako reagovao“. Mislim, šta dalje da kažem na to“, kaže ona.

Šta je sa gradonačelnicom i njenim stavovima po pitanju prava žena?

Kritikovala je lokalnu vlast u Gračanici zbog nedovoljne pažnje posvećene ovom ozbiljnom problemu i nedostatka javnih izjava ili akcija koje bi podržale žrtve nasilja i promovisale rodnu ravnopravnost.

’’Nisam videla da je gradonačelnica Gračanice bar u jednom govoru rekla da nasilje nad ženama u Gračanici mora da prestane. A ima mnogo slučajeva nasilja. Da u Gračanici žene ne smeju da trpe, da budu na nižim položajima, da žene u Gračanici moraju da se osnaže, da moraju da se bave svojim pravima“.

Milica Stojanović Kostić ističe da žene često prolaze kroz nejednakost i diskriminaciju, posebno tokom procesa zapošljavanja. Naglasila je da im je često otežano da se angažuju u politici ili drugim javnim ulogama bez podrške muškaraca.

„Žene generalno prolaze kroz klasične prepreke, kao što je nedovoljna vrednovanje u odnosu na muškarce prilikom konkursa za posao. Ako žele da se bave određenim oblastima, često se smatraju nepodobnim. U politici, na primer, često moraju stajati u senci muškarca koji je glavna figura, preuzimati sve obaveze u kući, da bi mogle da se posvete svojoj karijeri, ukoliko je imaju. Žene retko dobijaju značajne pozicije putem konkursa koji su važni“, rekla je Stojanović Kostić.

Mišljenja je da je važno osigurati bezbedno okruženje u kojem će se žene osećati podržano i zaštićeno kada izraze svoje probleme, kako bi ti problemi mogli biti pravilno rešeni.

’’Mi da bi mogle da promenimo stvari, ali potrebno je prvo da ohrabrimo žene – žene koje su i dalje uplašene za svoja radna mesta, za svoju egzistenciju, uplašene za sve moguće, jer žena mora da brine o svemu, ima najveću ulogu kao brižna. I onda je ona prosto sputana svim tim i ne može da izađe javno i da kaže „Hej, neko me seksualno uznemirava na poslu“ ili „neko me seksualno uznemirava na ulici“. Imam različite primere u poslednje vreme šta se sve dešava. Tako da mislim da je problem što stojimo u mestu, što mi same mnogo ćitimo i dalje“.

Stojanović Kostić je naglasila važnost dodatnog obrazovanja o rodnoj ravnopravnosti kako bi se razumelo da to ne znači umanjivanje muških prava radi povećanja ženskih prava, već ostvarivanje jednakih prava, mogućnosti i poštovanja za sve.

„Rodna ravnopravnost ne postoji, dok god muškarci imaju veća prava od žena. To je vrlo jasno. Ali kada meni dođu muškarci i kažu ’’Pa stani, šta vi hoćete feminizmom? Hoćete da mi umanjimo svoja prava, a da vi povećate svoja prava“. Ne, apsolutno ste to pogrešno razumeli. Dakle, tu treba jedna posebna edukacija šta znači ravnopravnost“ kazala je ona.

Milica Stojanović Kostić je i urednica podkasta „Ženskast“, koji se ističe pružanjem platforme ženama koje nisu dovoljno u centru pažnje da izraze svoje stavove i mišljenja.

„Ono po čemu je ovaj podkast  karakterističan jeste što bira žene koje ne mogu dovoljno da se vide. Mislim da mi je to bila ideja vodilja – žene koje nisu dovoljno afirmisane, a imaju šta da kažu. Ja sam u svom radu, a i u svom životu u Gračanici, mogla da upoznam zaista puno žena koje su jako uspešne, ali su negde po strani, ne vide se i ne čuju. Tako da “Ženskast” daje priliku tim ženama da govore o svom razvojnom putu, o svojim stavovima, mišljenjima, ne samo na temu žena, nego smatram da žene treba da govore i na ostale teme, kao što su, što da ne, i političke stvari“, kazala je Stojanović Kostić.

Na kraju, kao direktorka nevladine organizacije „Pravo na pravo“ Milica Stojanović Kostić je poslala poruku podrške svim ženama koje se bore za svoja prava:

„Niste same. Progovorite o tome što vas muči. Probajte da nađete podršku van porodice. Tu smo mi i mediji da vam pomognemo“.

Podkast “Glas Kosova” realizuje Medija centar Čaglavica uz  finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ovog podkasta isključiva je odgovornost Medija centra Čaglavica, te nužno ne odražava stavove Evropske unije.

Intervju radila: Isidora Stojanović

Najčešće se na uspeh đaka na školskim takmičenjima gleda kao na uspeh i samih profesora koji su ih za isto pripremali. Uglavnom se ona održavaju u ovom periodu školske godine, te smo tim povodom razgovarali sa profesorkom matematike u Gimnaziji Priština sa sedištem u Lapljem Selu, Jelenom Jovanović. Ona kaže da je organizacija ključ uspeha, kao i da su se devojčice/ devojke do sada pokazale kao organizovanije, a samim tim i spretnije.

Ko je Jelena Jovanović?

1. Da li je, i na koji način, sredina u kojoj živite uticala na Vas i Vaš razvoj?

Jeste u mnogome. Živimo u veoma teški uslovima, a čini mi se i sve gorim. Postoji vrlo malo mogućnosti za sve. U vreme kada sam upisivala fakultet, uslovi su bili mnogo teži nego sada, ali nisam želela da budem rob tih uslova, te sredine. Želela sam da idem dalje, da napredujem. Imala sam cilj – da završim fakultet, i uspela sam u tome. Imala sam ogromnu i bezuslovnu podršku roditelja koji su mi omogućili studiranje i skoro svakog dana im zahvaljujem što su mi omogućili da ostvarim svoj cilj.

2. Da li ste u toku odrastanja osećali neku razliku u odnosu na Vaše vršnjake iz drugih krajeva Srbije?

Činjenica je da svi mi koji živimo u ovoj sredini osećamo da se pravi razlika. Da smo možda povlašćeni u nekim situacijama i da izazivamo sažaljenje. Nisam to želela. Možda iz nastojanja da pokažem da nema potrebe za tim, a možda i svojim spontanim ponašanjem, nisam dozvolila da postoji ta razlika. Čak sam uspevala da pokažem suprotno. Navešću primer. Godine 1999. morala sam da napistim svoju kuću, svoj grad, i peti razred sam završila u jednom vojvođanskom selu blizu Pančeva. Postojala je doza sažaljenja, u početku povlastica, ali vremenom se videlo da ipak nema potrebe za tim. Videlo se da je moje znanje na viskom nivou. Tako da sam peti razred završila kao učenica generacije.

3. Da li ste se ikada osećali manje važno kao pripadnica ženskog pola?

Ne. Živela sam sa roditeljima i sestrom. Nikada nismo čule od roditelja da smo kao devojčice manje važne, nebitne, ili da su se žalili što nemaju sina. To nas je vodilo dalje kroz život. Mislim da je stvar u tome da se u porodici detetu pokaže koliko je vredno i bitno. Kao i da je tu najpotrebnije.

4. Šta Vas je vodilo kroz život? Čemu ste stremili?

Roditelji su me savetovali da završim fakultet. Kao što rekoh, imala sam bezrezervnu podršku. Želela sam to, ali tada nisam bila svesna koliko je to bitno. Sada jesam. Sama činjenica da ste nezavisni, da ste sve stekli svojim radom utiče na samopouzdanje, a samim tim i na svakodnevni život. Jednostavno, zadovoljna sam i poslom kojim se bavim i životom koji vodim.

5. Kako nedostatak mogućnosti/ prostora utiče na učenike u srpskim sredinama na Kosovu? Da li su zbog toga korak iza u odnosu na đake iz Centralne Srbije?

Kao što rekoh, uslovi u kojima živimo su dosta teški. Svedok sam da se upravo zbog toga deci popušta u nekim stvarima i situacijama. Međutim, nisam pristalica toga. Ne dozvoljavam da im se nešto poklanja. Smatram da im se tako čini medveđa usluga. Svoje đake tretiram kao da imamo normalne uslove. Upravo iz razloga što smo mi, koji ovde živimo, uglavnom svuda sputavani, gde god da odemo. Veoma mi je drago i ponosna sam na svoje učenike kada čujem da su upisali željene fakultete u Centralnoj Srbiji. To je dobar pokazatelj da nisu korak iza svojih vršnjaka tamo.

6. Da li su deca koju vodite na takmičenja u drugačijem položaju od dece u Centralnoj Srbiji?

Što se položaja tiče, da. Pre svega time što deca u Centralnoj Srbiji nisu ograničena vremenom u školi, ne žure da stignu autobus, pa mogu da ostanu u školi i nakon časova da rade dodatno. Inače, što se samog rada tiče, nema popuštanja. Radimo sve vrste zadataka iz različitih zbirki i zadatke koji će biti na prijemnom. Zadovoljna sam kako se snalaze.

7. Da li češće na takmičenja vodite devojčice ili dečake?

Do sada sam na takmičenjima više vodila devojčice. Nisam sigurna da li to zavisi od generacije do generacije, tek ćemo videti. Do sada su se devojčice pokazale kao spretnije, a i temeljnije i vrednije.

8. Imate li neku poruku za mlade devojke?

Svojim učenicama uvek savetujem da najpre završe fakultete, ali i da imaju vremena i za druge stvari. Uz dobru organizaciju može se sve postići. Da ne obraćaju pažnju na komentare osoba koje nisu ništa u njihovom životu. Treba da imaju cilj i da se, sutra kad se okrenu, ne kaju ni zbog čega.

Izvor: Glas Amerike

Da najveći broj slučajeva porodičnog nasilja gde su žrtve žene ostane neprijavljen smatra i Milica Stojanović Kostić direktorka NVO “Pravo na pravo”.

“Žene i dalje ne prijavljuju nasilje, pre svega zbog tih teških patrijarhalnih normi protiv kojih se na žalost retko ko bori i retko ko se njima bavi, prosto se to prenosi s generacije na generaciju. I mislim da je to trenutno najveći problem ovog kosovskog društva skinuti te lance patrijarhata i osloboditi ženu od svih tih potpuno negativnih učenja u porodici”

navela je za Glas Amerike Stojanović-Kostić.

Ceo tekst vesti, kao video, možete pronaći na ovom linku:

Kosovo: Manje žrtava porodičnog nasilja, ali se incidenti i dalje ne prijavljuju

Fotografija preuzeta sa sajta Medija centar Čaglavica.

Trideset i četiri žene iz Opštine Gračanica prijavile su nasilje u 2023. godini, podaci su Kancelarije za rodnu ravnopravnost ove opštine dobijeni iz Policije u ovom mestu. Nijedna žena nije se javila za pomoć Kancelariji za rodnu ravnopravnost, a ona bi mogla da im pruži značajnu podršku u teškom procesu nakon prijave nasilja.

Kancelarije za rodnu ravnopravnost koje su otvorene u svim opštinama na Kosovu osnovane su kako bi pružile maksimalnu podršku žrtvama nasilja, tako što će im pomoći da ostvare prava koja im zakon garantuje. Službenice i službenici ovih Kancelarija trebalo bi da organizuju sastanke sa predstavnicima policije, socijalnim radnicima i ostalim bitnim faktorima u društvu koji mogu da urade mnogo po pitanju života žrtve nasilja nakon prijave istog.

Marija Joksimović, službenica ove Kancelarije u Opštini Gračanica u pisanoj izjavi za Ženski info navodi da se trudi da “ona (Kancelarija) bude i više od toga što nalaže zakon”.

“Kancelarija za rodnu ravnopravnost je servis naših građanki i građana, biznis inkubator ženskog preduzetništva, prva adresa na koju se naše sugrađanke mogu obratiti sa ciljem da dobiju informacije i direktnu asistenciju kako nastaviti borbu za svoja prava, svoju bezbednost i svoje dostojanstvo. Naša Kancelarija je direktna unutrašnja kontrola svih akata i odluka naše lokalne samouprave u cilju obezbeđivanja zakonom predviđenih standarda i principa”, navodi Joksimovićeva u pisanoj izjavi dostavljenoj našoj redakciji.

Ona takođe ističe da ova Kancelarija svim žrtvama nasilja treba da pruža direktnu asistenciju pri ostvarivanju zakonom garantovane pravne zaštite.

“To praktično znači da nam se svaka osoba koja je žrtva nasilja, može obratiti i u skladu sa specifičnostima slučaja dobiti sve ono što je potrebno kako bi se obezbedila pravna sigurnost, lična bezbednost i dostojanstvo u saradnji sa relevantnim institucijama i ustanovama, ali i sa civilnim sektorom”, navela je ona.

U prošloj godini policiji u Gračanici prijavljena su 34 slučaja nasilja nad ženama, ali nijedna se žrtva nije javila ovoj Kancelariji za pomoć u cilju ostvarivanja svojih prava.

“Što se tiče slučajeva žena, žrtava nasilja nijedna žena se nije obratila našoj kancelariji u 2023. godini. Naša je pretpostavka da su slučajevi tako složene prirode da naše sugrađanke ne vide ni jedan drugi put i način rešavanja svojih problema do obraćanja policiji, Centru za socijalni rad i pravosudnim organima”, navodi Joksimovićeva.

Na pitanje, da li misli da je neinformisanost o radu ove Kancelarije problem što se žene ne javljaju za pomoć istoj , Jokismovićeva ističe:

“Što se tiče informisanosti naših sugrađanki o tome da se lokalna samouprava bavi i rodnom ravnopravnošću, mi mislimo da su informisane, ali da možda informisanost nije na zavidnom nivou. Ali bih želela da izrazim izvesnu dozu optimizma, zbog Vašeg aktivizma u lokalnoj zajednici i šire, koji može doprineti našem radu po ovom pitanju.”

Budžet zakonski određen, ali ne odgovara realnim potrebama Kancelarije

Opštini Gračanica smo prema Zakonu o dostupnosti javnih informacija zatražili da nam pošalje budžet ove Kancelarije za prethodnu 2023. godinu. Prema odgovoru Nebojše Ćirkovića službenika za informisanje Opštine Gračanica, „sredstva Kancelarije ya rodnu ravnopravnost su  podeljena u dve kategorije i to: plate, dnevnice i subvencije, transferi”.

“U budžetu za 2023. godinu, kao što ste primetili, planirana sredstva su bila 10.924 evra, od čega je 5.924 evra utrošeno za kategoriju plate i dnevnice, a iznos od 5.000 evra, namenjen za kategoriju subvencije i transferi, nije utrošen i, kako je saopšteno iz opštinskog odeljenja za budžet i finansije, preneće se u budžetsku 2024. godinu”, navodi se u odgovoru koji nam je dostavljen.

Na slici ispod možete videti tabelu koja je deo planiranog budžeta Opštine Gračanica za period od 2024-2026.godine, odnosno planirana budžetska sredstva za Kancelariju za rodnu ravnopravnost pod rednim brojem 1.3.6. 

Kako navodi Joksimovićeva “sadašnjii budžet je odraz zakonske odredbe, ali ne i realnih potreba”.

“ Sa ovim  budžetom, mi možemo odgovoriti na sve za potrebe reakcije, međutim kao Kancelarija smatramo da je od krucijalne važnosti preventivno delovanje u društvu. To je aspekt koji u budžetu mora biti poboljšan i na tome ćemo insistirati”, navela je ona.

Kancelarija za rodnu ravnopravnost je u prošloj godini, kako navodi Joksimovićeva, organizovala različite aktivnosti u saradnji sa civilnim sektorom i centralnim nivoom, a na temu prava žena, imovine, upoznavanje zajednice RAE (Roma, Aškalija i Egipćana) sa njihovim pravima, ravnopravnošću.

“Što se ove godine tiče, u fazi izrade je lokalni akcioni plan za rodnu ravnopravnost, koji će biti povezan sa pravnim okvirom i nacionalnim politikama, ali će takođe biti podržan i inpirisan važnim međunarodnim dokumentima i imaće za cilj da se uskladi sa standardima i zahtevima pravne tekovine EU za rodnu ravnopravnost”, navela je Joksimovićeva u pisanoj izjavi redakciji Ženski info.