Category: Žene o svemu

Postpartum ili postporođajno stanje žene najjednostavnije rečeno predstavlja sve ono što žena oseća, doživljava kroz emocije i misli u periodu nakon porođaja. Svetska zdravstvena organizacija ovaj period opisuje kao najkritičniju, ali i najzapostavljeniju fazu u životu majke. Šta je sa majkama na Kosovu? Govore li o onome što osećaju i misle, ili su i dalje sve to tabu teme?

Na osnovu jednog malog istraživanja koje sam u ovu svrhu uradila na društvenim mrežama došla sam do odgovora na gore postavljena pitanja. Naravno da sam do gotovo istih odgovora dolazila i u privatnim razgovorima sa ženama koje se trenutno nalaze u postporođajnom periodu. Svi ti odgovori izgleda mogu da stanu u onu jednu koju “žene, majke kraljice, Kosovke” odavde jedino i znaju i uče generacijama, a to je “Ćuti i trpi”!

Kao i za većinu stvari koje se tiču isključivo žena, kao što je menstrualni ciklus, tema o grudima, ili bilo šta što je vezano za njene genitalije i reproduktivni trakt veliki je tabu u našim , seoskim, zatvorenim geto sredinama. Takav je slučaj i sa porođajem i postpartumom. Primetila sam da žene u prisustvu muškaraca ne govore o “mukama” kroz koje prolaze dok se on opija, cepaju mu odeću i slavi rođenje. I dok se sutradan bez imalo srama priča o njegovom cepanju, njeno se ni ne pominje – jer sramota!

I mislim da tu počinje to nerazumevanje. Kada bi parteri češće prisustvovali porođaju i doživeli lepotu rađanja i trenutak pamtili kao porodica, sigurna sam da bi taj odnos mogao da doprinese zdravlju svih članova pa tako i posebno majke, tj.supruge. Međutim, to je ovde još jedno “no, no”, jer zaboga žene se stide od svojih muževa, a muževi se stide svojih žena. A drugo, brane ih žene, zamislite, rečima da su slabi da ne mogu da podnesu sam proces. Ne znam dal mi je bolesnije ili smešnije, al dobro. Dakle u trenutku kada počinje postpartum, tata slavi, mami kreće fizički, emotivni i psihički haos. A šta to znači?

Jedno od mnogobrojnih iskustava podelila je sa nama B.N.

“Sa prvim detetom se nikako nisam snašla oko dojenja,što se podrazumevalo da znaš, i onda sam kući izmlazavala, nisam spavala noćima,danima,i na kraju dobila mastitis, pa bolnica i lečenje. Kući naravno nemaš razumevanje jer jelte svekrva ti nije rod😁 muž radi, ni on blage veze nema kako da pomogne ili prepozna da sam ja daleko vec zakoračila u anksiozno-depresivni poremećaj,i nažalost to je trajalo dve godine dok mi se fizički nije odrazilo na zdravlje.

Tema dojenja je svakako tabu. I ja sam se strašno borila u početku i pored svega bila dodatno isfrustrirana i time. Ne znam koja je budala prva rekla da je dojenje sasvim prirodno i da dolazi spontano. Nije tačno! Dojenje je najlepša stvar na svetu, kada naučite kako da dojite pravilno. U suprotnom može da bude najgore iskustvo koje ćete pamtiti!

Naša sagovornica, čiji smo identitet takođe odlučili da sačuvamo zbog privatnih detalja koje je iznela dalje navodi da postpartum ukoliko započne loše ostavlja trajne posledice na majku.

“Nažalost to postporođajno stanje ostavlja posledice za čitav život. I dalje imam napade panike, neretko budem depresivna, s tim da naučiš prosto da živiš sa tim i kontrolišeš svoje emocije. Moje mišljenje je da smo previše same u tome, da se sve očekuje od nas jer mi smo “majke”, mi sve to možemo same i možemo naravno,samo što prosto naš mozak to ne može da isprati nekad.

objašnjava nam B.N.

Još jedna jako važna stvar u iskustvu ove majke je ta da nas uče da mi kao majke “moramo sve same”! Šta nam uglavnom govore:

• Ja sam 2,3,4 rodila ko mi ih je podizao? Pa ja! Što ti ne možeš? Šta ti fali, sada sve imate, a ne kao mi !
• Pa ne zna otac kao majka! Ti moraš sve, pusti njega neka šeta! A i bolje ti je da nije kod kuće, samo ti pravi nered. Ovako sama sa detetom najbolje znaš!
• Pa kako ne znaš da dojiš? Kakva si ti majka? Svaka PRAVA majka zna da doji dete!
• Ne dojiš?! Pa kakva si to majka? Svaka PRAVA majka doji!
• Muž ti ga presvalači? Strašno! A čemu ti služiš?
• Ne može on da drži dete, on je muško, sramota je!
• Otišla si na kafu? A gde ti je dete? Ko ga čuva? (Naravno da muškarca neće niko pitati gde mu je dete dok on pije kafu, jer podrazumeva se!)
• Nastavi niz…

Neretko se porodiljama ocenjuje i fizički izgled. To iskustvo imala je J.J.

Najviše bole komentari poput: vidi koliki ti je stomak,moraš to pod hitno da se rešiš stomaka, ne stoji ti, ti si mlada,…polako bre ljudi ja imam ogledalo, vidim šta mi stoji i šta ne, ali isto tako i znam da imam i dodatne zdravstvene probleme, koji me sprečavaju da ja sad budem na nekoj strogoj dijeti, vežbama,.. LJUDI GLEDAJTE SVOJA POSLA, SVOJ ŽIVOT…

Dakle, ne da ne mogu da budem na strogoj dijeti nego prosto NEĆU! Izgledam onako kako bi trebalo da izgledam! Hajde da od sada naš odgovor na ovakve komentare bude drugačiji. Recite im da se postide što uopšte komentarišu izgled porodilja. Kod mene je situacija bila suprotna. Ja sam zaboga bila premršava, pa su mi davane dijagnoze različitih vrsta kao da sam bolesna.

Žene moraju da nauče da kažu ono što pre svega osećaju, ono oko čega imaju dilemu, a posebno da zatraže pomoć kada im je to potrebno! A partneri bi MORALI malo više da slušaju i gledaju oko sebe, da se više uključe u odgajanje dece, jer , zamislite, to ne podrazumeva samo povremeno igranje sa njima, već i zadovoljavanje njihovih osnovnih potreba, o učenju da i ne govorimo.

Samo srećna i mentalno zdrava majka može lepo da se stara o svojoj deci. U svakom drugom slučaju deca će osetiti sve što majka oseća, a doživljene traume će manifestovati kad odrastu u svom ponašanju.

A šta može da se uradi još danas? Pre svega neophodno je da stručno lice, u ovom slučaju psihološkinja ili psiholog koji će biti dostupni u porodilištu razgovaraju sa vama nakon porođaja.

Drugo, podrška članova porodice, posebno supruga je od ključne važnosti u ovom procesu. Muškarci ČEŠĆE pitajte svoje supruge kako se osećaju i šta im treba! I kada vam kažu potrudite se da im pomognete!

Treće, žene moje drage, posebno svekrve, nemojte biti loše prema svojim snajama samo zato što je vaša svekrva bila prema vama, obrnite igricu, i baš uradite sve da njoj bude lakše, jer prošle ste kroz to.

Majke, ne stavljajte visoke standarde pred svoje ćerke koje su se tek porodile. Sećate se šta vam je najviše trebalo, da! Onda im samo to pružite! Biće dovoljno.

Žena ženi mora da bude podrška pre svega! A tako ćemo da promenimo ovo veoma loše trendove u ponašanju prema majkama.

Porođaj, trenutak kada je žena najbliža Bogu! Porođaj u Gračanici, trenutak kada je žena najbliža onoj “jao Bože”!

Šalu na stranu. Porodila sam se u Gračaničkom porodilištu (Kliničko bolnički centar Priština sa izmeštenim sedištem) tačnije na Ginekološko-akušerskoj klinici, bar se tako zove zvanično. U martu, na svoj rođendan rodila jednog dečkića od 3 kile, sad je veliki “momak” ima godinu i nešto. Elem o porođaju nemam mnogo da kažem sem da je ženama u prirodi da rađaju pa mu to i pored onolike brige dođe veoma spontano i jasno. Ali tu je i moja prva nelagoda oko ovog podneblja i načina na koji se gleda na porođaj.

Ja sam na porođaj otišla srećna, uzbuđena i “važna”, jer čoveče ja ću roditi život! To možemo Bog i ja! Kad kažem ja, mislim žena! To nije mala stvar. Posle devet meseci upoznaćemo se! Velika je to stvar, bar za mame, bar za žene! Međutim, tamo kao da uđete u bolnicu da bi se od nečega lečile. Sve je po protokolu, lica su uglavnom namrštena i mrzovoljna, samo vam kažu šta da radite i to je to. Sve izgleda kao da ste od nečega, daleko bilo bolesni, a ne da rađate. Sve sam bliža onim porođajima u kadi sa dulama, evo Boga mi. A da ne pričam o tome da kada se porodite samo dobijete “dizanje u vazduh” novorođenčeta i babica vikne “živo muško!” Nema sestro slatka ni da zagrliš, ni na grudi da staviš, da poljubiš. Ne, dok ga ne izmere, prebroje prste i pregledaju nema ga! Mislim da sam ga videla tek ujutru, a porodila sam se uveče u 18h. Celu noć svakako nisam spavala, jer skok adrenalina učinio svoje. Dakle, što se emotivno-senzitivnog dela tiče, osećaj je kao da si došla da završiš sa intervencijom i to je to! Hladno i previše bezosećajno!

Poput emotivnog momenta, ono što čini značajnu nelagodu svakako su i uslovi. Temu porođaja u Gračanici pokrenula sam na svom Instagram profilu, sada ću vam, anonimno, preneti komentare žena koje su podelile svoja iskustva. Naravno, iza svake rečenice postoji osoba čije je ime poznato redakciji ali zadržavamo pravo da ista ne objavimo.

Ono što sam mogla da primetim pre svega jeste da žene odavde nisu dovoljno osnažene da se javno usprotive ovakvom sistemu. Ja sam iznela samo par detalja, da kada sam se ja porađala nije bilo tuša u kupatilu, da je buđ bila veća od prozora u sobi gde smo bile smeštene, da su spavaćice pohabane i isflekane. A onda je usledila reakcija. Jedna od žena koja se javila napisala je:

“Bravo svaka čast za pokrenutu temu! Dva porođaja imala tamo, neljubazni užaš, svetla u kupatilu nema, čaršafi ispod mene pocepani i spavaćicama i da ne pričamo bilo me je stid. Aparatura užas, CTG jedan normalan nemaju.. Sve u svemu tužno.”

Većina se žena slaže da su uslovi jako loši i nedostojni ovakvog čina, ali po svemu sudeći bilo je i žalbi na račun medicinskog osoblja.

Jesi imala gde da okačiš peškir nakon tuširanja? I da li ti je kanta za brisanje poda bila tik uz obraz? Super užitak! A rana peče, bradavice pucaju, ne znaš kako dete da podojiš, a niko da priđe, sestre te kiselo gledaju sa nimalo empatije. Ne donose ti noću dete na 3 sata za podoj, navodno, da se odmoriš ( u stvari, da se oni odmore).

Što se mene tiče, ja sam imala jako neprijatno iskustvo upravo u tom momentu “nadolaženja mleka”. Bila je tu jedna Marija, Bog je blagoslovio, celu je noć bila sa mnom. Ali zato je jedna sestra bila jako bezobrazna i gruba da sam se umalo onesvestila. Znam joj ime, ali ne i prezime. Kada budem saznala verovatno ću objaviti da znate od koga da se čuvate!

Tri porođaja u Gračanici i na sva tri sam super prošla što se tiče prirodnog toka, ali higijena i sve ostalo je bilo užasno! Sećam se spavaćicu koju sam imala nisam znala dal da je držim napred ili pozadi sva je bila otvorena pocepana a svoje naravno ne smeš da obučeš ni u kom slučaju! Pocepane posteljine i navlake. A sestre samo čekaju noć da padne i da uhvate slobodan krevet da spavaju!

Problem koji je ovde gorući su lekovi! Dakle, ja se ne sećam kad sam otišla u Dom zdravlja da se od nečega izlečim, prehlada, virus, a da nisam morala da kupim sve. Kada sam primala injekcije i to sam kupovala. Sećam se da za vreme korone u bolnici nije bilo ni vitamina C, pa smo kupovali i donosili u ampulama. Eno ih još u fioci. Ali da se vratimo na temu. Ja nisam kupovala ništa u porodilištu od stvari koje je navela sledeća žena, ali njeno iskustvo je takvo.

Mi smo isto tako prošli pogotovo ovde jer ovde nemaju prvo osnovne stvari znam po sebi gazu nemaju, nemaju lekove.

Možda jedino dobro u celoj mojoj priči o porođaju je odnos doktor-porodilja. Za to veliko bravo našem doktoru koji je inače i načelnik ginekologije u Gračanici. Sa tim se slaže mnogo žena.

Doktori su nam dobri stručnjaci uglavnom… ali, uslovi nula..gde nam se deca rađaju bre??? Zašto se za to niko ne pita… ono je užas..ni na šta ne liči… bljak, grozno je svee.. toalet izvor zaraze!!! Ma i sve ostalo.

I da se razumemo često su i doktori ove probleme iznosili javno, posebno nedostatak lekova i materijala za rad, ali se to nikada nije moglo čuti na medijima sa većom gledanošću.

Jasno je iz ovoga da su žene i te kako izrevoltirane, tretmanom i uslovima u porodilištu u Gračanici. O lošim uslovima izveštavali su i ovdašnji lokalni mediji ali čini mi se retko i nedovoljno. Ne krivim ih, žene ne žele da pričaju javno, jer se boje od osvete na sledećem porođaju. Na kraju krajeva naučile su da ćute i trpe, da spuste glavu kada ih opsuju, ošamare, kada se zbog grubosti sestara gotovo onesveste, naučile su dobro da stisnu zube i da umesto slave život i lepotu rađanja , naučene su da trpe bol, nepravdu, poniženje samo zato što je sistem loš, a ljudi potpuno neempatični!

Piše: Milica Stojanović Kostić

Na čelu opštine Gračanica se od izbora održanih u oktobru 2021.godine nalazi žena, profesorka doktorka Ljiljana Šubarić. Na čelu tri od jedanaest odeljenja ove lokalne samouprave nalaze se, takođe, žene. Međutim, na zvaničnom sajtu ove opštine, Ljiljana Šubarić je predsednik, a sve ostalo su direktori.

Ako bi mogli da izdvojimo jednu žensku odrednicu na sajtu to bi bila ona koja se nalazi neposredno pre navođenja biografije predsednice opštine. A šta piše u biografiji?

I tu nije kraj, jer u odeljku “kabinet” takođe vlada slična situacija. Šef kabineta je izvesna Kristina Slavić, a administrativni asistent Lidija Tokić.

Uredništvo sajta Ženski info uputilo je u ponedeljak, 26. juna pitanja koja takođe možete videti u nastavku ovog teksta, predsednici Opštine Gračanica, međutim do objavljivanja ovog teksta odgovori nisu stigli na mejl naše redakcije.

Mi smo svakako zainteresovani da saznamo stavove prve žene Opštine Gračanica o rodnoj ravnopravnosti zato ćemo ukoliko nam odgovori budu poslati iste podeliti sa našim čitateljkama.

Opština Gračanica najveća je opština sa većinski srpskim stanovništvom na centralnom Kosovu. Prostire se na površini od 122,25 metara kvadratna, a prema zvaničnim podacima sa istog sajta opštine ima oko 22 000 stanovnika.

U Gračanici je uoči Vidovdana održan još jedan , 31. po redu, izbor za “Najlepšu Kosovku devojku”. Pobedila je Milica Ivanović iz Gračanice.

Manifestacija “Izbor za najlepšu Kosovku devojku” izgleda ovako: Kandidatkinje najave voditelji, one se pojave na bini prošetaju, za to vreme čitaju se samo njihova imena i prezimena i mesto odakle dolaze. Kad prodefiluju ide red muzike i igre, pa opet tako i red pesme. Ova manifestacija je sigurno jedna od najposećenijih u okviru Vidovdanskih svečanosti. Posetioci su svih životnih dobi, od penzionera do beba. Održava se u porti manastira Gračanica svakog 26.juna uoči Vidovdana.

Kada sam u svrhu pisanja ovog teksta svoje pratioce na Instagramu upitala šta za njih predstavlja Kosovska devojka, većina je odgovorila “lepotu”. Iako istraživanja ovog tipa nisu merodavna za doktorske disertacije, sigurno je da će u ovom slučaju većina pomisliti na to, ali i na smernost, požrtvovanje, nežnost, pokornost, uslužnost. Dakle, Kosovka devojka je simbol “idealne” patrijarhalno vaspitane devojke koja traži svog ranjenog nesuđenog verenika i vinom poji i pričešćuje ratnike na bojnom polju.

Jedan od najvećih slikara srpskog realizma Uroš Predić rad na slici (iznad) “Kosovka devojka” započeo je pre Prvog svetskog rata a završio 1919.godine. “Bezimena devojka iz naroda simboliše sačuvanu čast otadžbine i produžetak života“, ovako na sajtu artnit.net objašnjavaju lik Kosovke devojke. Kako se tamo dalje navodi Predić je želeo da na platnu ostavi svoje viđenje dešavanja na Kosovu polju posle boja. “Njome se posmatraču prenose i poruke ne samo vezane za Kosovski boj iz 1389. godine, već za kosovski fenomen.”

Pa da li je i sama Kosovka devojka fenomen po sebi, i jesu li sve devojke na Kosovu danas simboli “sačuvane časti otadžbine”?

Pravo je pitanje, zapravo, kako smo od čuvanja časti otadžbine stigle do “najlepših”?!

Feministkinje širom sveta već se decenijama bore da pokažu da su izbori za “miss” zapravo pijace na kojima se ocenjuje ženska lepota koja se isključivo posmatra spolja.

Miss Univerzuma bar pokazuje i drugu stranu ovih devojaka, a to je čime se bave, šta o nekim temama misle, kako neke teme komentarišu, dakle bar ih u određenom domenu zanima nešto malo više od puke lepote. Što se ovog “našeg miss-a” tiče tu je dovoljno da ste “lepe” (iako je lepota u očima posmatrača) i lepo odevene!

Zamislite kako bi idealno bilo da kandidatkinje za titulu Kosovke devojke budu sve one devojke koje su recimo doktorke nauka, buduće učiteljice, najbolje matematičarke, recitatorke, retoričarke. Kako bi samo bilo lepo da u porti manastira čujemo kako nam govore o nauci, kulturi, stvaralaštvu. Da nam citiraju Andrića i kazuju Šantića. Da nam možda koja od njih odglumi neki lik iz Nušićevog komada, a druga upozori na ekološku katastrofu koja nam predstoji ukoliko nastavimo da se loše ponašamo prema našoj sredini. Kako bi samo idealno bilo da neka od njih ponovo oživi Desanku Maksimović, Darinku Jevrić.

Pa da se u jednoj večeri ujedine sve znamenite srpkinje u liku i delu Kosovke devojke. I Jelisaveta Načić (arhitektkinja) , heroina Milunka Savić sa slikarkom Katarinom Ivanović, Mileva Marić i avijatičarka Danica Tomić. I mnoge mnoge druge tako ujedinjene stvore posebnu noć kojom ćemo se ponositi i kada ćemo još jednom podsetiti da treba da negujemo ravnopravnost jer samo u njoj cveta lepota, ali ne ona spoljašnja već ona umna!

I muka mi je dok sada ovako poniženu posmatram ovu našu Kosovku devojku, u porti manastira, kako joj sinonimom lepota opovrgavaju svaku drugu odrednicu. Žao mi je ove naše Kosovke devojke, nje koja predstavlja i hrabrost, i um i srce i moć. Nju koja se odvažila da dan posle bitke, kako predanje kaže, ode na bojno polje, ne zazirući od toga da tamo možda i dalje ima neki živi ratnik koje je može ubiti. Ona ima jasan cilj, jer ona za ljubav može i da strada, nije joj važno, cilj joj je da pronađe onog koji joj je obećao sebe. Ona sada traži njega, suprotno srpskoj tradicija a tako jasno jakoj srpskoj ženi! Ta njena upornost, vodi je do ranjenih vojnika kojima pomaže jer je plemenita ne pokorna i nemoćna. Lepo je obučena jer se sa poštovanjem ophodi prema činu koji radi ne zato što želi da pokazuje svoju lepotu i raskoš.

A šta su veliki “muškarci” od nje uradili misleći da “neguju tradiciju”?! Sveli je na lepotu i nošnju!

Kosovka devojka je mnogo više od toga zato je potrebno da joj što pre vratite sve ono što jeste pre nego je potpuno ubijete. Ona koja nije stradala od neprijateljskih ratnika ovakvim ophođenjem strada od svog naroda!

Piše: Milica Stojanović Kostić

Iako je Bog sveto, duhovno i nema rod, prihvatile smo da nam se predstavlja u muškom rodu. Neke od nas prihvatile su i tumačenje biblijskih priča o “lošoj prirodi žene” poput one o Adamu i Evi, pa čak i učenja patrijaraha srpskih o tome da žena “treba da bude poslušna kakav god da je muškarac” sve u cilju očuvanja braka. Međutim, mnoge od nas danas ne MORAJU da prihvate takva učenja i zato će MNOGE od nas danas reći DOSTA JE!

Patrijarh srpski Porfirija svojom izjavom o rodno osetljivom jeziku privukao je veliku pažnju javnosti prethodnih dana. Bura se dodatno podigla nakon emisije “Četvrtkom u 9” na RTS-u. Naime, patrijarh je u Uskršnjoj poslanici rekao:

“Apelujemo da se normira upotreba ćiriličnog pisma u javnom prostoru, kao i da se obustavi nasilje nad srpskim jezikom i ukinu odredbe zakonâ koji to nasilje nameću, naročito kroz protivustavni zakon koji nameće takozvani rodno osetljivi jezik iza koga se krije borba protiv braka i porodice kao bogoustanovljenih svetinja i prirodnih oblika čovekovog ličnog i sabornog života. Na jevanđelskim temeljima smo gradili i izgradili svoj način života, svoj etos, svoj sistem vrednosti, u kome su brak i porodica, zasnovani na ljubavi prema Bogu i na međusobnoj ljubavi, pretpostavka sklada u životu naroda, društva i države.”

Što se muško-ženskih odnosa tiče iako su mnogi očekivali, nije bilo ni reči u poslanici. Želele smo da od patrijarha čujemo osudu sve češćih ubistava žena u Srbiji, da se obrati svom “zalutalom muškom stadu” i nauči ih da Bog znači ljubav a ne nasilje nad ženom i decom, međutim od svega upućenog ženama i muškarcima kritika je pripala samo jeziku i to onom delu koji se zalaže za ravnopravnost.

Sa tugom smo slušale sve ovo, u danu kada su verovatno mnoge žene u Srbiji potlačene, tučene, obespravljene, uplašene zbog sistema koji ih ne štiti, a koje svake srede i petka poste, a u nedelju odlaze u crkvu da se pomole Bogu da ih nesrećnik kod kuće ne maltretira više, da ih “Bog pogleda”, da njega bar Bog urazumi.

Sa kakvim li su olakšanjem svi ti nasilnici gledali poslanicu patrijarha srpskog, jer u njihvom rezonu je :”Evo i patrijarh smatra da je to udar na brak i porodicu, i ja mislim isto?!”.

Pita li se Patrijarh Porfirije koliko je i kakvog uticaja ovakva konstatacija mogla imati na “brak i porodicu zasnovanu na srpskom etosu”. I kakav je uopšte taj etos? Ljubav prema Bogu i međusobna ljubav? Da li se na ovaj način promoviše ljubav?

Poštovani poglavaru SPC u prošloj 2022.godini u porodičnom nasilju ubijeno je 26 žena, a u 2023. godini u ovom mesecu ubijena je deseta žena.

Zaprepašćena sam time da svoje obraćanje u poslanici počinjete “Radujemo se i proslavljamo zato što smo, kao nekada žene mironosice, čuli reči anđela: „Ne plašite se!“. Zapitajte se, jesu li od Vas na ovaj veliki praznik čule isto to?

Žene u Srbiji su apsolutno diskiminisane, posebno u ruralnim sredinama, a o ovom “svetom” Kosovu da i ne govorim. One se uzdaju u Boga, svoju pravoslavnu crkvu i njene arhijereje da im pomognu i zaštite ih kada nigde drugde pomoći nema. Jeste li?

Naravno da nije stvar u tome šta smo mi želele da čujemo, već u tome da smo Vam verovale da ćete na mestu na kojem se nalazite učiti svoje “zalutalo krdo” moralnim vrednostima koje nam iz Biblije dolaze.

A što se jezika tiče, naravno da nam je potrebna i psihološkinja i pesnikinja i dramaturškinja, hoće li se žene tako oslovljavati na kraju krajeva pustite njih da o tome odluče. Videle smo na RTS-u tri žene koje o tome raspravljuju, i bilo je fenomenalno slušati i gledati, jer konačno se o tome javno, potpuno otvoreno razgovara. Sa kojom ćemo se od njih tri složiti samo je naša lična stvar, ali je potpuno fenomenalno da žene govore o svojim pravima i o svojim zvanjima.

Za kraj citiraću upravo deo iz poslanice patrijarha Porfirija:

“Svi mi zajedno, i kada stradamo i kada se radujemo, draga braćo i sestre, nikada ne smemo da zaboravimo činjenicu da je konačni odgovor i ključ života u Hristovim rečima: „Ovo sam vam kazao da u meni mir imate. U svetu ćete imati žalost; ali ne bojte se, ja sam pobedio svet“ (Jn 16, 33).”

Ne bojimo se više!

Kaži mi kako se prezivaš i rećiću ti šta znam o tebi. Ovako se u manjim sredinama, gde se gotovo svi međusobno poznaju stariji obraćaju mlađima. Ali, nešto mi je drugo na umu.

“Trend”, kako ga nazivaju na pojedinim sajtovima, da žena svom prezimenu doda i muževljevo udvostručio se 2012. godine. Od tada je svaka druga žena sa dva prezimena. Umesto reči trend, ja bih rekla svest. Ta svest postoji i kod onih koje su (neću reći odlučile, nego bile naučene ili primorane) zamenile svoje muževljevim, a tome u prilog svedoče nove tehnologije tj.društvene mreže. Žene koje nisu dodale muževljevo ili zadržale svoje prezime na venčanju na svojim privatnim profilma na društvenim mrežama jesu. To će retko koja promeniti u ono kako zaista jeste u realnom životu. Poćiću i od sebe, ja sam na Facebook-u i dalje samo Stojanović. Ali zašto je to tako?

Kada govore o ovoj nimalo lako prihvatljivoj pojavi patrijrhata, neke od žena sa kojima govorim kažu: lakše je da ljudi znaju ko sam, da me ne mešaju sa nekim. Jasno, identitet. Žena promenom svog prezimena gubi deo svog identiteta, kao što bi i muškarac da je na to primoran. Druge kažu: eh, kada nisam mogla u realnosti evo bar ću ovde, jer partnerima “starog kova” i nije toliko važno kako će se ona prezivati na mrežama, svekar i svekrva i nemaju mreže, neće im niko zameriti. Pa kako uopšte dolaze do ovoga?

Tradicionalni aplauz koji mladenci dobiju kada kažu da, jednako je “važan” kao kada žena kaže “uzimam muževljevo”! Odurno i besmisleno navijanje, oduševljene i sreća zvanica, kao da su “zabili gol” u poslednjem minutu! Isto tako, ukoliko se dogodi drugačije, kiseli osmesi, začuđenost i negodovanje kao da se nebo srušilo na svadbeni barjak. Podsmešljivi i ponižavajući komentari upućuju se mladoženji: “da to (kao da je žena stvar) nije dovoljno pritegao (kao zavoj na šrafu). Mladoženja uglavnom “ponižen” spušta glavu “u pesak” i ćuti dok prođe oluja. Od najmlađih dana devojčice prisustvuju venčanjima, tradicionalnim, gledaju i slušaju sve ovo i logično stvaraju slike u glavi kako će NJIHOV dan izgledati. Nijedna od njih ne želi da gleda neprijatnost na licu čoveka kojeg voli, iako već tada treba da se zapita kakav je taj čovek ako ovakvi oko njega mogu da mu stvore neprijatnost. Elem, u želji da mladoženji “ne kvari sreću” glumeći mu majku već na venčanju, pristaje iako bezvoljno da promeni prezime. A onda gubi sebe!

Savremena varijanta kompromisa je dodavanje prezimena. U mom slučaju to je izgledalo ok. Rado izgovaram oba, svoje naravno radije. Pre par dana morali smo kod lekara, porodično. Sa vrata vas dočekuje “ooo Kostići, izvolite”. Rekoh “ima i Stojanovića, doktore”, a on će na to “sin ti je Kostić, ko ga je onda rodio?” Donela ga roda, najverovatnije, mislim se u sebi, i kažem “svest, doktor, svest treba menjati”. Ne znam da li sam mu bila jasna ili ne, ali kada bi deca nosila prezimena oba roditelja verovatno bi se generacijama to nakupilo. Da živimo u drugačijem društvu administracija bi mogla da se završi i sa prezimenima žena, ali za to treba mnogo truda i vremena. Da bar u jednom veku zamenimo uloge, u ovom pogledu, volela bih da to “od gore” vidim.

Mnogo je razloga što ne volim većinu stvari iz naše tradicije, ona je zasnovana na rodnoj podeljenosti, na pravilima koje je nametnuo muškarac, a (ne) pravo na lični identitet je jedno od njih. Žena promenom prezimena, kako se u tradiciji smatra, ne ostaje ista jer odricanjem od “devojačkog” prezimena odriče se svega onoga što je bila pre toga – muškarac se ne odriče jer je “savršen”! Žena, po istoj toj tradiciji više nije “tvorevina” svojih roditelja, nego postaje muževljevo vlasništvo, jer “ne bi on svoje značajno prezime dao baš svakoj”! Ona treba da je počastvovana jer je “odabrana” da nosi tu titulu od njegovog prezimena i da ga čuva, nikako da ga se odriče kao što se odrekla svog. Jer njeno i nije tako važno, ovo je ipak važnije za mnoogo više nivoa!

Zato se ovim tekstom obraćam ne nama koje smo već odabrale, nego vama koje ste tek na tom putu, ne dozvolite da zbog bilo koga izgubite ni gram svog identiteta. Niste se rodile, odrasle, školovale, doživljavale sreću i tugu u nekoj drugoj porodici, nego u svojoj, primarnoj. Imate pravo da zadržite svoje prezime, ukoliko je to nešto što vam znači. A znam da znači. Ne mogu ni da zamislim da me neko sad oslovljava sa Milica Kostić, pitala bih se svaki dan ko je uopšte ta žena!?

Majke ne učite devojke da je to “normalno” i da će vas “poniziti” ako odluči da zadrži svoje prezime, ako malo izađete iz okova tradicije u koje vas je smestio neki muškarac, shvatićete da biste i vi to volele ali tada niste smele ni da pomislite a kamo li kažete na glas! One sada mogu, smeju i moraju zbog svih onih devojčica koje nam dolaze na svet i koje će jednog dana vaspitavati i devojčice i dečake, kako da pre svega budu dobri ljudi i poštuju slobodu onog drugog bez obzira kog je pola, nacije, vere, boje kože. Tamo gde se represija vrši nad ženama tu se neizostavno vrši nad svima koji su drugačiji.

Vaša, Stojanović Kostić

Piše: Milica Stojanović Kostić

Šta smo uradile od 8.marta? Da, pitam sve nas, žene! Jesmo li uopšte naučile zašto ga “proslavljamo” ili nas je neko pogrešno posavetovao i održao kratku lekciju o tome da je cvet jednako poštovanje? Jesmo li možda bile previše potlačne i nesigurne da kažemo šta zaista mislimo ili smo sve prihvatile sa obrazloženjem “tako treba”. E ne treba i tačka.

Neću vam sada držati lekcije o tome kako je sve počelo, na kraju krajeva danas (i samo danas) novine i sajtovi biće preplavljeni tim informacijama. Klara će biti najpominjanije ime danas, ali samo danas. Nešto drugo mene zanima, sve ono što većina ne vidi, a to je šta je sa ostalih 364 dana u godini, kada već 9. marta nestane “tolika” solidarnost muškaraca prema ženskoj borbi za ravnopravnost, bolje rečeno za normalno ophođenje. A da, nije ni bilo te solidarnosti jer ono što se dešava 8. marta je parada bledih ženskih lica koje je muž odlučio da dva puta godišnje (drugi put je za godišnjicu braka) “izvede” na sok ili picu do obližnje birtije, kako bi se dobro ušljemao (napio), pa kada ga tako pijanog bude izuvala na vratima kuće, tog istog osmog marta možda će je odgurnuti nogom, možda i ošamariti ili još gore.

Sigurno je jedno da većina neće, iako svakako mizerno, ni tog osmog marta pokupiti svoje stvari sa poda sobe, oprati nagomilane sudove, usisati prašinu sa podova, nahraniti i smestiti decu u krevet. Neće ni skuvati ručak ili večeru. Pa i ako postoje primerci koji bi to uradili verovatno to neće ponoviti do sledećeg osmog marta, jer “to joj je poklon za praznik”. Ne pitajte me , ni sama ne znam šta mi je gadnije!

A žena koja svakodneno jedva balansira sa kućnim poslovima, vaspitanjem dece i poslom kojim se bavi, oberučke prihvata sve. Ona koja nikada ne dobija cveće, eto prilike “kupiti mir” pokornost bolje rečeno, “predah od svakodnevnog zvocanja” ( koliko je tek ta reč i pojam koji opisuje glupav i degradirajući). Pokloniš karanfil i završio si svoju obavezu.

A ima i onih koji ne pridaju nimalo značaja ovom datumu, ne iz viših podržavajućih razloga, nego baš suprotno. Ignorišu ga, jer ima i te kategorije, klasični “ženomrsci”. Šta se tu dešava na ovaj dan. Ove prve, koje “bar izvode negde” žale ove druge što ih ne izvode “bar negde”, pa se onda pojavio sve prisutnji sindrom da žene ženama poklanjaju “znakove pažnje” za osmi mart.

Uspeli su! Bravo za sve njih! Prvo da obesmisle ovaj datum i predstave ga kao praznik, potpuno i do srži, da nas ubede da treba da budemo zahvalne bar na tom jednom danu u godini i da najzad čak i sav teret gluposti praznovanja prebace na žene.

Kad ih pitam “šta slavite?”, pogledaju me popreko i kažu “opet ti sa tim tvojim pravima, stalno nešto komplikuješ” ili “pa šta baš je lepo da ti nešto muž kupi”, ili ono najgore “pa slobodu”. Dalje se ne raspravljam, jasno mi je. Znam da misli na slobodu izražavanja?A ne, to mu dodje “misli onako kako ti ja, tvoj muž, kažem”. Možda na slobodu u organizovanju svog vremena samo za sebe, a ne ne, “nema ona slobodno vreme” ubedio ju je da je to sebično, kada ona to radi, ali kad on, e onda je ok. Hm, možda je mislila na slobodu u tome da ne rađa i posveti se karijeri, neću se nasmejati bilo bi ružno. Mogla bih tako dugo, dugo da nabrajam sve (ne) slobode koje nije pomenula i na koje je mislila.

Neću biti zlurada, pa ću najzad pomenuti i one koji se i pored pogrešnog učenja, patrijarhalnog vaspitanja i posmatranja loših modela, trude da ipak samo budu ljudi iako su muškarci i da im kažem svaka čast! Ima i takvih i nadam se da će ih biti sve više. Kao što ima i nas koji nećemo da ćutimo i pravimo se da “veliki plavi slon” već uveliko ne igra valcer po našim pravima u novom nestajanju.