Piše: Milica Stojanović Kostić
U Domu kulture u Gračanici sinoć smo prisustvovali izložbi i multimedijalnom performansu “Iza zidova”, autorke Milene Zdravković koji je bio duboko dirljiv, emotivan, a istovremeno surovo realan. Dotakao je svaku od nas, a usuđujem se reći i svakoga od njih.
Tema: femicid i nasilje nad ženama.
Na zidovima — uokviren natpis crvenim slovima: DOBRO SAM!
Simbol koji govori da smo sve, samo ne dobro. Simbol neizgovorene boli koja se godinama trpi i na kraju preraste u tragediju. Simbol očaja, straha i strepnje. Simbol „čuvanja porodice“, pogrešnog vaspitanja, uloge koja se nameće ženama. Simbol svega onoga što vekovima trpimo i zbog čega stradaju žene — samo zato što su žene.
U te dve reči stale su godine trpljenja, kontrole, vapaja za slobodom i normalnim životom. U „dobro sam“ sakrile su se uspomene, očekivanja, snovi i želje. A onda se život prekine — poput niti koje su visile sa plafona galerije. Na svakoj niti bio je ključ, a autorka Milena Zdravković postavila najteže pitanje: „Jesmo li znali?“ ili „Znamo li?“
Da li je to ključno pitanje, ili je suština u onome šta smo uradili sa tim saznanjem? Umetnički izraz i intelekt jedne mlade žene, uz znanje i empatiju, pokazali su svu kompleksnost femicida. On ne ostavlja samo brojeve — ostavlja večnu bol u srcima onih koji su voleli žrtvu. Najčešće, to su deca.
Kao društvo, najlakše nam je da okrenemo glavu i pravimo se da ništa ne znamo. Kada se dogodi ubistvo, kratko kažemo „žao mi je“, više pro forme nego iskreno, i nastavimo dalje. Sve dok nasilnik ne zakuca na naša vrata, ili na vrata naših ćerki. Tek tada možda razumemo.
Ne želimo da čujemo kako je deci koja ostanu bez majke. Kako se nose sa tim da im je otac ubio majku. Lakše nam je da ćutimo.
Sva ta nepopularna pitanja i prikrivena osećanja Milena je oživela pred očima svih nas. Neke žene su plakale tiho, bolno. Neke su duboko disale. Neke su izgledale kao da ne mogu da reaguju. A svaka reč iz pozadine udarala je pravo u srce i savest — kao strela.
Jedna po jedna scena, sve do kraja performansa, dok vas ne ostavi bez daha.
Tako sam se osećala posle ovog događaja: bez daha. Izašla sam napolje da udahnem, kao da će mi to pomoći. A nije.
Napomena: Fotografije su delo Nikole Živića, preuzete sa društvenih mreža autorke izložbe.
