Danas je svetski dan devojčica pa smo tim povodom posvetili posebnu pažnju njima. Pričala sam sa devojčicama u okolini i pitala ih: “Šta za njih znači biti devojčica?” Evo odgovara koji sam dobila:
Biti devojčica za mene znači živeti u svetu punom boja, igara i snova. Devojčice su pune mašte i uvek pronalaze radost u malim stvarima. Ja volim da sanjarim o budućnosti, zamišljajući šta ću biti kad porastem i kakve ću sve avanture doživeti.
Biti devojčica znači imati nežnu i radoznalu dušu, uvek željnu da otkrije nove stvari. Volim da učim i saznajem više o svetu oko sebe, postavljam pitanja i tražim odgovore. Devojčice mogu biti i hrabre i odvažne, spremne da se suoče sa izazovima i pokažu svoju snagu. Iako me ponekad plaše neki izazovi, trudim se da ih prevaziđem, jer znam da svaka prepreka donosi novu lekciju.
Takođe, biti devojčica znači biti pažljiva prema drugima. Učim da slušam, da pomažem i brinem o onima koje volim. Ponekad je važno biti nežan i pažljiv, jer na taj način pokazujem koliko mi je stalo do prijatelja i porodice. Na kraju, biti devojčica za mene znači biti slobodna da budem ono što jesam, da istražujem svet i da se radujem svakoj novoj pustolovini.
IVA (14) – Laplje Selo
Naša druga sagovornica kaže:
Za mene je devojčica biti nešto prelepo. Biti bezbrižan i ne misliti o važnim i bitnim stvarima. Mastati o svemu i svačemu i nadati se da će to jednom da se ostvari.
Jana (15)- Laplje Selo
Drage moje devojčice, za koju godinu tinejdžerke, a nakon toga hrabre, odvažne i samostalne žene, ne dozvolite da neko stane izmedju vas i vaših ciljeva. Ponosno koračajte na svom putu do njihovog ostvarenja i nemojte se bojati velikih snova.
Predsednica opštine Gračanica Ljiljana Šubarić podelila je danas ključeve dobitnicima stanova u Gračanici i Lapljem Selu, izgrađenih finansijama kosovskog sistema. Problem koji je nastao još prilikom objavljivanja dobitnika jeste nezadovoljstvo onih koji se nisu našli na toj listi. Njih 20-tak smatralo je tada da komisija nije uradila posao kako treba i protestovalo je u ovom mestu, a onda i podnelo žalbe Opštini Gračanica. Medju njima u oktobru prošle godine bila je i Suzana Kučaj, majka maloletne devojčice koja se nakon razvoda od bivšeg supruga vratila svojoj majci.
O Suzani smo na Ženskom infou pisali još tada, kada je ona iznela zbog čega bi trebalo da je na listi dobitnika. U proteklih godinu dana ona se prvo žalila Opštini Gračanica odakle joj je stigao ovakav odgovor :
“Nadležno odeljenje Vas obaveštava da nije nadležno da razmatra žalbu i da će vaša žalba … biti prosleđena nadležnom ministarstvu na dalje razmatranje”, piše između ostalog u dokumentu koji joj je dostavljen iz lokalne samouprave, a koji možete videti na slici ispod.
Odgovor Opštine Gračanica na žalbu Suzane Kučaj
“ Iskreno, od sve muke, na odgovor iz Opštine sam se nasmejala: služba za stanovanje kaže da nije nadležna da razmatra moju žalbu za stan”, kaže Suzana.
Ona ipak i pored toga nije odustala, nastavila je dalje , i obratila se nadležnom ministarstvu u Prištini. Međutim:
“Kad sam nazvala Ministarstvo lično nisu imali ni blagu predstavu o žalbama, jer im nijedan papir nije stigao iz Gračanice i zamolili me da im prosledim na mail i žalbu i odgovor iz Opštine”, što je Suzana i uradila, ali odgovora ni odande nije bilo. Još nekoliko puta pokušala je da sazna šta se dešava sa njenom žalbom, međutim zbog neznanja albanskog jezika nije uspela da išta sazna.
Tu se put do pravde u kosovskom sistemu za nju zatvorio.
Nakon toga odlučila je da se obrati i srpskom sistemu. Uputila je molbu za pomoć kabinetu predsednika Srbije Aleksadra Vučića i Kancelariji za Kosovo i Metohiju. I odande stiže “dopis” Privremenom organu grada Prištine da se angažuje u pomoći Kučajevoj:
“Imajući u vidu navode i sadržinu molbe, istu vam u prilogu dostavljamo kako bi podnosioca molbe kontaktirali i obavestili o svim pravima i vrstama pomoći koje može da ostvari preko Vašeg organa”.
Odogovor Kancelarije za KiM
Ipak, od ovoga nije bilo previše zalaganja da se njena situacija reši. Naime ona nijednom nije ni kontaktirana od strane Privremenog organa.
U dopisu Kancelarije za KiM dalje se navodi:
“U vezi sa navedenim potrebno je da podnosioca molbe, između ostalog, bliže uputite o načinima i mogućnostima ostvarivanja prava na rešavanje stambenog pitanja, pre svega stanove koje Kancelarija za KiM gradi na teritoriji vaše opštine, kao i pomoć u građevinskom materijalu koju Kancelarija pruža socijalno ugroženom stanovništvu. Potrebno je da Kancelariju za KiM obavestite o načinu postupanja po ptredmetnom zahtevu.”
Do danas nije zaposlena, već je jedina ponuda koju je dobila da obavlja praksu u lokalnom vrtiću za naknadu od 24 000 dinara, a pozvana je od strane Biroa rada, kako kaže. Na šta je pristala. Ali to svakako nije rešilo njeno finansijsko i stambeno pitanje. Stalni posao za koji ima neophodne kvalifikacije i rešavanje stambenog pitanja, građevinski materijal ili bar savet kome da se obrati nije dobila za prethodnih godinu dana od Privremenog organa grada Prištine.
“ Iskreno veoma sam zahvalna kabinetu predsednika i Kancelariji za KiM na izdvojenom vremenu i pozitivnom odgovoru. Ali sve sam sigurnija da je moje prezime pre svega problem na lokalu, ali i nedostatak veza i novca”, kaže Kučajeva.
Još jedan je put za Suzanu Kučaj bio zatvoren, sada onaj po srpskom sistemu.
“Pokušala sam da u oba sistema pronađem pravdu i pomoć, u tome nisam uspela. Sa svojim detetom ću posle deobe očeve kuće verovatno ostati na ulici, jer je toliko mala da mi neće pripasti ni toliko da imam sobu”, priča kroz suze ova majka, koja dodaje “Možda je i najbolja opcija da odemo, odeslimo se, pa da možda pronađemo pravdu negde drugde”.
Istražujući ovu temu na internetu, ali i među organizacijama u srpskim sredinama, shvatila sam da je tema dece sa autizmom u srpskoj zajednici apsolutno nepravedno tabuirana i zapostavljena. Ovakvo ophođenje prema deci zaprepastilo me je pa sam odlučila da prekinem tišinu i diskriminaciju koja je upućena ka njima i njihovim roditeljima.
U srpskim sredinama na jugu Kosova veliki je broj problema sa k0jima se suočavaju roditelji autistične dece kao i sama deca. Naime, u školama, iako je pravilo da autistično dete ima pratnju stručne osobe, to se ne sprovodi. Inkluzija dece sa autizmom apsolutno nije zaživela u ovim sredinama i školama. Ali to nije jedini problem. Rad sa detetom za koje se sumnja da ima autizam najvažnije je u najranijem periodu, preporučuje se rad sa defektolozima i logopedima. Defktologa južno od Ibra u srpskim sredinama nema, te su roditelji primorani da prelaze kilometre do gradova centralne Srbije kako bi mogli da učine koliko je moguće za svoje dete. Sve to iziskuje veliki stres za dete i za roditelje, ali i finansijski je isrpljujuće za one koji već imaju dovoljno brige.
Južno od Ibra ne postoje ni organizacije koje bi se bavile ovom tematikom, civilni sektor gotovo se uopšte nije bavio ovim pitanjem, kao i mediji. Roditelji se retko odvaže da na ovu temu govore, a dosta je i onih koji se u ovom društvu ponašaju diskriminatorski nerazumejući decu sa autizmom. Jedan od takvih slučajeva je i poruka sugrađanke iz Gračanice koja sam dobila pre izvesnog vremena:
“Skoro sam odvela dete u park, tu negde je stajao dečak koji je poprilično velik i još uvek ne priča. Jedna od majki drugog dečaka je rekla ehh pa on ima autizam i ne treba niko da se igra sa njim, šta mogu da nauče od njega. Žalosno što ljudi ne cene i ne razumeju različitosti. I moje dete još uvek ne govori. Ta tišina ubija čoveka npr mene i to je mnogo teško. Molim te kad možeš pokreni ovu temu”, napisala mi je zabrinuta mama koja je želela da ostane anonimna.
Foto: Screenshot
Ova veoma bolna tema za mnoge roditelje ipak morala bi da dobije svoje mesto u javnom diskursu, jer želeli da priznamo ili ne sve su češći primeri dece sa autizmom. Da budemo potpuno jasni, i kada se radi o kašnjenju u razvoju, kao što je kašnjenje u govoru, ponovo se roditelji suočavaju sa strahovima, ali ponovo do logopeda je jako teško doći.
Foto: Screenshot
A šta je sa kosovskim sistemom
U kosovskom sistemu, što se albanske populacije tiče, čini se da su dostupniji resursi i udruženja. Ako govorima o stručnoj pomoći deca čiji je maternji jezik srpski ne mogu se obratiti istim jer se deci mora obraćati na maternjem jeziku, a ne na albanskom.
Foto: Kancelarija premijera
Predstavnici institucija na Kosovu se uglavnom retko javno obraćaju u vezi sa ovom temom. Na Svetski dan dece sa autizmom uglavnom predstavnici Vlade u Prištini prime čelnike kosovskih organizacija „Autizam“, „Nacionalno udruženje za autizam“, „Autizam govori“. Prisutni su roditelji i deca, a na zgradi Vlade vidljivo je plavo svetlo.
Ove godine, na isti dan, Aljbin Kurti obećao je da će Vlada obezbediti 100 personalnih asistenata za decu koja idu u školu,a podsetio je da na Kosovu živi 2.682 dece ometene u razvoju.
Kod ovih statistika uvek je diskutabilno da li se odnose i na srpsku zajednicu, jer se taj podatak nikada ne naglašava.
Međutim, pošto škole u srpskim sredina funkcionišu u sistemu Republike Srbije, pretpostavka je da se asistenti ne odnose i na ove škole. Srpska deca ponovo nemaju značajne koristi ni od ovog sistema.
Jedino srpsko udruženje na Severu Kosova
Jedino udruženje koje se bavi decom sa autizmom ali i drugim poremećajima u razvoju je “Podrži me”. Ovo Udruženje roditelja vodi Ivana Rakić u Severnoj Mitrovici. Udruženje nije finansirano ni od jednog sistema, a pokušava da uradi mnogo u nemogućim uslovima.
Preuzeto sa Facebook profila “Podrži me”
Ivana Rakić za Ženski info odgovorila je na neka od naših pitanja u vezi sa ovom temom.
Prema njenim rečima Udruženje “Podrži me” je formirala 2015. godine iz lične inicijative kao majka sa detetom sa smetnjama u razvoju. Kako navodi u pisanom odgovoru za naš sajt veliki problem sa kojim se samo Udruženje suočava je projektno finansiranje jer kada se završi jedan projekat mora da se sačeka produženje ili sledeći, te su zaposleni prinuđeni da u tom intervalu rade volonterski.
„Sam centar je prilagođen osobama sa posebnim potrebama. Prostora ima za različite aktivnosti sa članovima udruženja. Kroz dugogodišnji rad, sa roditeljima smo izgradili poverenje, tako da smo uvek tu za njih. Samo udruženje broji ukupno 205 članova (deca i mali sa smetnjama u razvoju) iz sve četiri opštine. Imamo kancelarije i u Zubinom Potoku i do nedavno u opštini Leposavić, koju su nam oduzele kosovske institucije“, navodi Rakićeva.
Tačnih statističkih podataka o broju dece sa autizmom u srpskim sredinama, kako kaže, nema. Razlog je pre svega, kako dalje navodi, zato što se roditelji teško suočavaju sa tim problemom.
Udruženje se bavi decom i mladima sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, gde spada i autizam. Na našu konstataciju da su deca sa ovakvim dijagnozama veoma zanemarena i od strane sistema i društva, Ivana odgovara:
„Da, slažem se sa Vašom izjavom, da su deca sa autizmom zanemarena od strane društva i institucija, a mi kao udruženje radimo na poboljšanju i podizanju svesti da autizam nije bolest, već stanje. Da je osobama sa autizmom potrebna nega 24h i da mogu da budu društveno funkcionalni, kreativni, a to je upravo ono na čemu mi radimo u udruženju, pronaći njihovu najjaču stranu, za šta su obdareni i iskoristiti njihove kapacitete znanja.“
U sklopu Udruženja sprovode se različite aktivnosti kao što su kreativne i edukativne radionice, radionice socijalnih veština i tematske radionice za roditelje.
„Pružamo usluge psihologa, socijologa, logopoda, pravne i socijalne usluge. Organizujemo razne obuke, treninge i okrugle stolove. Takođe radimo na obukama sa nastavnim kadrom, kako raditi sa decom sa smetnjama u razvoju.“
Novonastala situacija na Severu Kosova, zatvaranje Privremenih organa ali i ostalih institucija RS uticala je i na rad ovog Udruženja.
„Svakako nam je otežalo rad, pre svega život, a samim tim i rad. Na primer, jedan roditelj kojem po zakonu pripada tuđa nega i pomoć, mora da ide do prelaza, izgubi ceo dan, potroši novac za put, čeka u redove po nekoliko sati, da bi ostvario svoje pravo. Svakodnevan strah i dešavanja na severu Kosova utiče na decu kao i na roditelje. Kad čoveku uzmeš slobodu i živi u strahu, bolje da mu uzmeš život i pod takvim uslovima živimo i radimo svakodnevno.“
Roditelji južno od Ibra kontaktiraju Udruženje, kaže Ivana, ali problem postoji sa nemogućnošću da se obezbedi prevoz do centra u Mitrovici gde im mogu biti pružene usluge. Roditeljima sa juga poručuje:
„Da se ujedinimo i tražimo pomoć u vidu prevoza (kombi) koji bi ih dovozio u naš centar, zato što ne vidim da je moguće naći neko drugo rešenje.“
Što se ličnih pratioca tiče Ivana ističe da ukoliko se neko od roditelja sa juga suočava sa ovim problem treba kontaktirati Udruženje koje u tom smislu može pomoći.
„Postoji organizacija koja obezbeđuje lične pratioce na severu Kosova kao i na jugu, pa bih volela da znam koja to deca nemaju pratioce i iz kog mesta. Ovim putem bih pozvala te roditelje da se jave udruženju „Podrži me“ da pokušamo da im pomognemo“, napisala je u odgovoru Ivana, koja je takođe našoj redakciji ostavila i kontakt telefon, te mi pozivamo roditelje da nam se jave na mail, kako bismo im prosledili broj.
Diskriminatorsko ponašanje društva prema deci sa smetnjama u razvoju i te kako je prisutno, te se Ivana svojim zalaganjem kroz aktivnosti Udruženja trudi da podigne svest kod građana da se deca sa autizmom ne izbegavaju.
„Već da shvate da su oni deo našeg društva, jer dete ili mlada osoba sa smetnjama u razvoju nisu opasnost za društvo, oni su topli i nežni, samo ih treba prihvatiti i ne otežavati već njihovo postojeće stanje.“
Kao majku autističnog deteta Ivanu smo pitali i da nam podeli svoje iskustvo.
„Ovo je najteže i najemotivnije pitanje koje ste mogli da mi postavite. Kad vidite da društvo ne prihvata takvo dete, a vi se kao roditelj trudite da se edukuju nastavnici, učitelji, građani, da se podigne svest o takvoj deci, a pored toga se borite da pomognete i svom detetu da napreduje, da se ne obazire na to kako je drugi doživljavaju, borba je jako teška, iscrpna i duga, ali kao pre svega roditelj i osnivač centra i dalje imam snage da se borim sa ovom nepravdom. „
Roditeljima koji su u fazi prepoznavanja drugačijeg ponašanja svog deteta ona preporučuje:
„Da pobede sebe i da priznaju i prihvate problem što pre, zato što će imati više vremena da pomognu svom detetu.“
„Kao majka deteta sa autizmom i osnivač udruženja konstantno radimo na tome da jedino roditelj može da pomogne svom detetu i da zajedničkim snagama apelujemo na opštine, centar za socijalni rad, prosvetu, zdravstvo i na sistem države da menjaju zakone i podrže ovu najugroženiju kategoriju decu sa smetnjama u razvoju i njihove porodice.“
A razumemo li uopšte kroz šta prolaze roditelji i deca?
“Moj sin sada ima 11 godina, a prve simptome je počeo pokazivati sa godinu i po dana”, počinje svoju priču Ana Ćup Marković iz Gračanice.
Ana Čup Marković
“U to vreme je imao jako oskudan govor, tačnije svega par reči. Otišli smo na more i na plaži dugoj par kilometara on je išao, ne okrećući se da potraži mamu ili tatu ili barem poznato lice. To je bio signal koji nas je najviše zabrinuo i naveo da potražimo stručnu pomoć.”
Ana objašnjava da su usledili odlasci kod pedijatra koji su davali obrazloženje “on je samo lenj”, te da će “progovoriti”. Kao i većina u ovom savremenom dobu Ana je počela da informacije traži na internetu i prvo nailazi na “autizam”.
“Nalazim dečijeg psihijatra u privatnoj klinici, na preporuku, i započinjemo put. Da li sam i tada dobila odgovor, moguću dijagnozu. Naravno da ne. Kao što je to izgleda običaj kod nas, sledi radna dijagnoza poznata f83 što označava Disharmoničan razvoj. A šta to znači? Ukratko, da dete ima promene u svom razvoju, negde je u skladu sa uzrastom, a negde kasni. Kasnio je on dosta, naročito sa finom morotikom, dok mu je gruba bila i preko uzrasta, što lekari nisu baš primetili i samim tim nisu mi dali smernice kako da se ophodim sa njim. “
U to vreme, kako dalje navodi, imala je sreću da upozna majku koja već ima starije dete sa autizmom, pa ju je ona hrabrila, ali i davala smernice.
“Odmah pronalazim defektologa, logopeda, psihologa, razne terapije koje su danas dostupne, a mogu pomoći mnogo, ovde ne mislim na lečenje, jer autizam nije bolest. To je stanje, sa kojim se živi, a koje se može poboljšati adekvatnim radom i razvojem deteta.”
Nakon izvesnog vremena dete upisuje u vrtić zbog socijalizacije pre svega ali tu nailazi i na probleme, jer vaspitno i školsko osoblje nije edukovano da radi sa decom sa smetnjama u razvoju.
“Posle vrtića krećemo na razne časove, prvo defektolog, pa logoped, pa muziko terapija, pa terapija peskom, zatim edukativne radionice. Razni programi poput Floor time ili Montessori.”
“Ne znaju da raspoznaju sarkazam, šalu, ali znaju da vole više od mnogih”
U tom je periodu shvatila da ili si jak da to izdržiš ili padaš.
“ Bilo je i kod mene padanja. Naročito na početku. Često sam sebi izgovarala jednu rečenicu, “zašto baš ja i zašto moje dete”. Ali u tim situacijama, pobegnem od njega, čak i zaplačem, a onda se smirim i nastavim gde smo stali. Teško je prihvatiti dijagnozu f84 (poremećaj iz spektra autizma). Svesna si da kada je ta dijagnoza jednom upiše u registar, povratka nema. Možda je i to problem što mnogi roditelji kada su im deca mala ne prihvataju da je to u pitanju, ili da dete uopšte ima problem u razvoju. Ja sam je odavno prihvatila i kada nije imao dijagnozu, a dobio ju je tek sa šest godina i to na moje insistiranje.”
“Ono što možda nikada neće proći jeste činjenica da je to doživotno stanje, ali i najveća bojazan svih roditelja šta će biti sa njihovom decom kada roditelja više ne bude. Ne postoje centri ili boravci za osobe sa autizmom, kao što je to slučaj u razvijenim zemljama. I to je upravo mučenje svih nas, ko će o njima brinuti kada roditelja više nema. Osobe sa autizmom jesu samostalne, ali ne i za život. Obično ljudi misle da su to bezosećajne osobe, bez empatije prema drugima i sl., što je velika zabluda. Osoba sa autizmom i te kako oseća i sreću i tugu i znaju da prepoznaju istu. Njihov najveći problem je socijalizacija. Oni ne znaju sami da se socijalizaju, oni sve moraju da nauče, a tu se može reći i koje su to društveno prihvatljive norme. Kod njih to dolazi jako sporo, ali svakako da u jednom segmentu svog života nauče.
“Ne znaju da raspoznaju sarkazam, šalu, ali znaju da vole više od mnogih koji su, kako ih ocenjuju psihijatri, “urednog razvoja”. Ja ne volim to odvajanje. Mi smo svi isti, neko sporije ili brže nauči šta je to što se od njega očekuje ili šta društvo od njih očekuje. Kod velikog broja dece sa autizmom govor je najveći problem i nedostatak (što ne važi za svu decu ili odrasle osobe, kod nekih se govor razvije u skladu sa uzrastom, kod nekih je oskudan, a kod nekih nikada se ne javi), pa su zbog toga često marginalizovani u društvu.”
Borba sa sredinom koja je nepodržavajuća i osuđujuća i dalje traje, kaže Ana.
“ A to je kada svaki put i svakome moram da objašnjavam da mi je dete autistično, a ne nevaspitano, ako mu se neko obrati, a on ne odgovori, jer ne priča. Bilo je tu svačega. “
Kao i sagovornica sa početka price, i Ana je doživela neprijatno iskustvo upravo u parku, od druge mame.
“ Odvela sam dete u park, imao je oko četiri godine i prišla mu je devojčica istog uzrasta da se igraju. Kada je posle nekog vremena shvatila da on ne govori, već se glasanjem oglašava, pogledala je u svoju majku koja se nalazila u blizni. Majka je prišla, uzela devojčicu za ruku i odvela od njega uz opasku “skloni se, vidiš da sa njim nešto nije u redu”. To je možda bila među prvim rečenicama jednog roditelja, koja je za mene u tom trenutku bila šamar. Ovo se desilo u gradskoj sredini, gde bi trebalo da pojava osoba sa autizmom nije bauk, međutim, nije tako.”
Kako navodi i dalje su tu pogledi i promatranje, posebno sada kada je on veliki dečak sa 11 godina.
Podrška Sistema ne postoji
Iako je Zakonom predviđeno da osobe sa autizmom imaju pravo na ličnog pratioca i pedagoškog asistenta, u praksi je to nemoguća misija, navodi Ana.
“Većinom su roditelji sami pratioci i asistenti svojoj deci. Zbog toga jedan od roditelja je u nemogućnosti da radi, jer mora da bude sa detetom 24 sata dnevno, pa čak kada je u školi ili vrtiću. S druge strane, tu je i finansijska pomoć koja se zove tuđa nega i pomoć, papirologija je prevelika, obnavlja se na svakih dve godine, kod nekih i na godinu dana, što takođe nema smisla, jer je autizam doživotno stanje, a ne virus koji će posle par meseci proći. I to je samo simbolična cifra u iznosu od 27.000 dinara u sistemu Republike Srbije. Na Kosovu je ona mnogo manja.”
Inkluzija je za nju “mrtvo slovo na papiru”, navodi, jer se ne praktikuje kako bi trebalo.
“ Dakle, to je da dete ide u, kako oni kažu “Redovnu školu”, a ne Specijalnu, ali sa posebnim planom i programom. Ovde je važno pomenuti da taj program treba da sastave psiholog, pedagog i učitelj ili nastavnik u skladu sa uzrastom, mogućnostima i potrebama deteta. U 95 % slučajeva oni uspeju da naprave program, ali onda nastavnik ili učitelj ne može sam da ga proizvede, jer nisu edukovani da rade sa takvom decom, a ličnog pratioca ili pedagoškog asistenta deca nažalost nemaju. Onda se u tim slučajevima ostave po strani. Ovo govorim za škole koje su voljne da prihvate dete sa smetnjama u razvoju u svom odeljenju. Ima i onih koji ne žele i na samom upisu u školu stave roditeljima do znanja da nisu spremni za tako nešto.”
Ana takođe navodi da je bilo i onih škola koje prihvate dete pa se kako kaže, predomisle.
“To je bio slučaj kod nas, kada mi je dete krenulo u predškolsko. Upisao je jednu Osnovnu školu, vaspitačica je srčano prihvatila da radi sa njim, a ja, da bih joj olakšala, svojim novcem unajmim pratiocima koji će zajedno sa njim biti na časovima. Časovi u predškolskom traju tri sata. Prvo mu je smanjila broj časova, zahtevala da dolazi samo na sat i po vremena, iako to nisam razumela, prihvatila sam, jer sam želela da se on socijalizuje. Zatim je vaspitačica počela da negoduje što je pratilac sve vreme prisutan na času. A pratilac je bila devojka koja je bila na masteru psihologije i već je volontirala u Udruženju za pomoć osobama sa autizmom. Kada je za njega napravljen plan i program rada, prema inkluziji, pratilac se striktno pridržavala plana i programa, pa su počela, prema navodima vaspitačice, druga deca da negoduju zbog čega moje dete ima poseban tretman. “
Međutim tu se njihovo lose iskustvo ne završava već ide korak dalje, gde se još jednom potvrđuje diskriminatorski odnos sredine.
“Negde na polovini školske godine rekli su mi da roditelji drugu decu žele da ispišu iz tog odeljenja, jer je sa njima dete sa smetnjama u razvoju. Zatražila sam roditeljski sastanak i izašla pred 20 roditelja i pokušala da objasnim šta je autizam. Na tom roditeljskom je delovalo da su razumeli i da će se sve rešiti, da bi nedugo zatim dobila poziv od direktora škole i molbu da ispišem svoje dete. Što se mene tiče, toliko o razumevanju, edukaciji i podršci obrazovnog sistema prema deci sa smetnjama u razvoju.”
Tada je, kaže, prelomila i svoje dete upisala u Specijalnu školu i on sada pohađa četvrti razred.
“Moje odustajanje nije značilo da sam ja odustala, jednostavno sam smatrala da moje dete ne treba da bude u sredini u kojoj nije prihvaćeno. To nije dobro za njega i on tu neće biti srećan. A meni je njegova sreća najvažnija. “
Roditeljima dece sa autizmom poručuje da ih ovo stanje ne obeshrabruje.
“ Znajte da mnoga deca boluju od teških i neizlečivih bolesti, da se leče SMS porukama. Vaše dete je zdravo, samo njegov ili njen mozak malo drugačije radi. Ne obazirite se na mišljenje društva, balkanski mentalitet je takav, mnogo kasne u shvatanju i prihvatanju nečega drugačijeg. Ja sam optimista da će autizam uskoro biti najnormalnija pojava u društvu i da niko više neće od toga praviti bauk. Volite svoje dete i videćete koliko će ljubavi to dete da vam pruži.”
Bolesti tiroidne ili štitaste žlezde zastupljenije su kod žena nego kod muškaraca, potvrđuje zvanična statistika, a razlozi za ova oboljenja su mnogi, među kojima i stres. Danas se često govori o tome da se ova bolest zove i “bolest neizgovorenih reči”. O svemu ovome razgovarali smo sa specijalistkinjom endokrinologije doktorkom Biljanom Kostić Inić.
Zvanična statistika kaže da oko 200 miliona ljudi širom sveta ima problema sa tiroidnom žlezdom, a na osnovu pilot studije, koje je rađena u Srbiji došlo se do rezultata da svaka druga osoba ima problem sa tiroidnom žlezdom.
Biljana Kostić Inić rođena je 1968.godine u Prištini. Sa porodicom čitavog života, pa i danas živi Gračanici. Medicinski fakultet završila je u Prištini 1993.godine, gde je i magistrirala, specijalizirala internu medicinu, doktorirala.U Beogradu je završila užu specijalizaciju iz Endokrinologije.Ima zvanje Primarijus. Autorka je i koautorka više od 100 naučnih radova. Bila je potpredsednica Srpskog lekarskog društva, podružnice KiM. Zaposlena je u Kliničko-bolničkom centru Priština sa sedištem u Gračanici. Supruga je i majka dvoje dece.
Dr Biljana Kostić Inić
U KBC-u Priština sa sedištem u Gračanici, prema ličnoj statistici doktorke Biljane izvrši se oko 300 ovakvih pregleda mesečno, 50 ultrazvučnih neračunajući ležeće pacijente.
“U većini procenata postoji genetska predispozicija za bolest tiroidne žlezde i akutni stres koji aktivira gen. Dakle, ekstremni stres dovodi do aktivacije gena. Naravno to može da bude i hronični stres kojem su posebno žene u našem podneblju i te kako izložene”, objašnjava doktorka Biljana.
Veoma je važno da se na pregled endokirnologu jave i žene koje planiraju trudnoću, naglašava Kostić Inić, jer se često dešava da osobe koje imaju problema sa infertilitetom ne znaju da imaju tiroidnu disfunkciju.
“Dakle postoji veliki broj problema koji zbog ovoga mogu nastati, problem sa infertilitetom, poremećaji menstrualnog ciklusa, menometroragije, obilna produžena menstrualna krvarenja, skraćen period između menstrualnih krvarenja. Kod svake se osobe to različito manifestuje”, navodi doktorka Biljana.
Kliničko- bolničkom centru javljaju se pacijent različitih uzrasnih grupa, počevši od adolescentskog doba pa sve do 7 ili 8 decenije života , sa različitim dijagnozama. Kod nekih pacijenata simptomi su vidljiviji, kao što je slučaj sa hipertirozom, koju prati tahikardija, ali i drugi poremećaji srčanog ritma.
“Posebno sam primetila da su starije osobe koje dolaze iz Kosovskog pomoravlja jako medicinski zapuštene, kod njih se razvije klinička slika miksedema, neprepoznatljivo klinički, a javlja se u sklopu srčane insuficijencije ili srčanog popuštanja ”, navodi Kostić Inić.
Mlađe osobe, na osnovu njenog iskustva, jesu odgovornije što se tiče ovih oboljenja, ali starije su manje odgovorne prema svom zdravlju.
Demencija, prema njenim rečima, često prati hipotirozu, kao i poremećaj koncentracije, gubitak pamćenja, pa veliku ulogu u prepoznavanju ovih problema imaju i psihijatri koji upućuju na pregled endokrinologa.
Značaj preventivnih pregleda je i u ovom slučaju ogroman, navodi ona.
“Osoba koja nema nikakve kliničke simptome treba da provere tiroidni status, jer nekada može da uopšte ne poostoji klinička simptomatologija, a da postoje promene u morfologiji tiroidne žlezde, koje se verifikuju ultrazvukom. Dešava se da određeni virusi ozlede tkivo štitaste žlezde i da se započne autoimuna reakcija. To se često javlja u doba adolescencije”, rekla je Inićeva.
Specijalistkinja endokrinologije doktorka Biljana Kostić Inić za Ženski info govorila je opširnije, a celu emisiju možete poslušati u nastavku.
Kažu da je trudnoća, ukoliko je bez komplikacija, zapravo jedno od najlepših iskustava koje žena može da doživi. Stručnjaci nam preporučuju da se ne izlažemo stresu kada smo u “drugom stanju”, već da uživamo u ovom posebnom i važnom periodu. Međutim, ako ste u ovom trenutku trudnica ili porodilja na Kosovu brinete i o onome što bi sistem sam po sebi trebalo da reši, a ovdašnji isključivo komplikuje.
Ne znam da li ste upoznate ali porodilje u srpskim sredinama na Kosovu decu na svet u većini slučajeva donose u Kliničko- bolničkim centrima odnosno porodilištima koja funkcionišu u sistemu Republike Srbije i nalaze se u Gračanici, Pasjanu i Severnoj Mitrovici. Nakon zatvaranja pojedinih institucija na severu Kosova, prijava novorođene dece postaje komplikovana procedura, koja će se vršiti van Kosova, tačnije u najbližem gradu centralne Srbije, kako bi dete dobilo srpsko državljanstvo i ostvarilo dalja prava koje kao takvo ima.
Ono što je još jedna veoma komplikovana situacija, a za koju sam čula od naših sunarodnika sa severa, jeste da osim što ne mogu normalno da prijave dete u svojoj opštini, takođe ga ne mogu, gle čuda, prijaviti ni u kosovski sistem. Pitate se kako? Kako mi je objašnjeno ukoliko želite da prijavite dete u taj sistem morate na uvid da donesete “srpski” izvod, koji ne možete da izvadite jer više nema Privremenog organa (opštine po srpskom sistemu). Tako da vam dete ostaje van sistema dok god traju nepotrebni i komplikovani procesi, koje vlasti u Prištini ne prepoznaju, kao što ne vide ni Srbe ovde, a vlasti u Beogradu ostaju uzdržane i nedorečene.
Kod nas, na jugu, u Gračanici za sada nema tih problema, jer Privremeni organ Priština i dalje funkcioniše, ako tako možemo uopšte da kažemo. Ali nećemo sada ulaziti u njihov rad ili nerad, nego pre svega u trenutne okolnosti. Zbog toga je novorođenčad lakše prijaviti odmah u ovoj Opštini. Međutim, ukoliko se dogodi da i on bude zatvoren, po izvode i matične brojeve moraćemo, pretpostavljam kao i za sve ostalo ovih više od 25 godina do Niške Banje.
Ovde ipak postoji još jedna, veća opasnost. Kliničko – bolnički centar Priština koji funkcioniše u Gračanici u srpskom sistemu, ima neki vid saradnje sa KBC-om Priština koji funkcioniše u kosovskom sistemu, te pacijente koje ne mogu da zbrinu jedni šalju kod ovih drugih. Ova saradnja apsolutno je za pohvalu, ali! Ukoliko vas kao porodilju hitno pošalju za Prištinu, tamo se porodite, sve prođe kako treba, dobijate otpusnu listu Kosova, koju srpski sistem opet ne prepoznaje. Dakle, možete se uzdati samo u Boga ili višu silu, univerzum ili šta god drugo u šta verujete da za tim neće biti potrebe. Na taj način vaše dete ne dobija pravo da bude državljanka ili državljanin Srbije, iako je deklarativno za srpske vlasti “Kosovo deo Srbije” a tako je i po Ustavu . Dete rođeno u Prištini, sa kosovskom otpusnom listom nekim čudnim spletnom okolnosti i kosovske stvarnosti, to nije!
Sličan problem imaju i mame koje odluče da se porode u stranim bolnicama na Kosovu, sa boljim uslovima i tretmanom, ali i osiguranjem koje im pružaju medjunarodne institucije za koje rade. I u tom slučaju otpusna lista pred srpskim institucijama ne važi.
A sada praktično možete da uvidite na šta liči život jedne trudnice, porodilje, majke na Kosovu. O njima iskreno ne brine nijedan sistem. Mislim da bi prilikom sledeće posete ili sastanka sa “čelnicima Srba” vlasti u Beogradu trebalo da reše ovu situaciju, što je pre moguće, te objasne dok se slikaju sa “srpskim bebama” u porodilištima, kako to odjednom nisu deca koja imaju pravo na srpsko državljanstvno i to ne svojom krivicom.
U Gračanici je danas održan sastanak predsednice NVO Pravo na pravo Milice Stojanović Kostić sa komandirom policijske stanice u ovom mestu Bratislavom Trajkovićem.
Stojanović Kostić je na ovom sastanku posebno istakla potrebu da policijski službenici u domenu svog delovanja pokažu dodatnu spremnost i profesionalnost u slučajevima nasilja nad ženama.
“Policija je u pogledu borbe protiv nasilja nad ženama veoma važan faktor, posebno u trenutku kada se nasilje prijavi, zato nam je važno da imamo spremne, edukovane i profesionalne policajce koji će reagovati u skladu sa pravilnicima koji već postoje”, navela je ona.
Komandir Bratislav Trajković je rekao da je policija spremna da reaguje u svakom od prijavljenih slučajeva i ohrabruje žene da ne trpe nasilje već da isto prijave.
“Apelujem na građane da prijavljuju slučajeve nasilja ali da i ukoliko žrtve nasilja smatraju da se policijski službenici nisu pravilno ophodili prema njima, takođe i to prijave Policijskom inspektoratu ili policijskoj stanici”, naveo je on.
Trajković je pokazao spremnost za saradnju sa predstavnicima organizacija i institucija u borbi sa ovim velikim problemom.
Jelena Popović iz Štrpca i Ivana Živić iz Gračanice napisale su pesme kojima izražavaju duboku tugu i žalost zbog smrti Marije Živković koju je ubio suprug u Donjoj Gušterici.
Ne pominji Mariju!!
Ako te pitaju za Mariju, pogni glavu Nema je više a želela je da živi Njen se košmar pretvorio u javu Nisi se mešao “jer tvoje nije” -zato te krivim!
A mogo si samo da pridješ i njene muke shvatiš Da deci njenoj sacuvaš majku Mogao si -da pitaš da do nje svratiš Znao si ,ali si nemo gledao si u prikrajku.
Ako te pitaju za Mariju, nemaš prava da zboriš Nisi prišao kada je bilo vreme Nema je više, kasno je sada da govoriš Kada si mogao “nisi hteo probleme”.
Ne pominji Mariju, jer nisi ẓ̌eleo da je spasiš Ne pominji majku čije jauke nisi hteo da čuješ Nisi dostojan ni na večni počinak da je pratiš Ne dolazi, kasno je sada da tuguješ.
Oprosti Marija, ne dam tvoje ime Ne dam tvoju skromnost i tihovanje Sigurno bi i ti i ona rekla: „Ne pominji me“ Kada si mogao nisi i nemaš zato opravdanje!!
Jelena Stojan Popović
“Po struci diplomirana novinarka, iako dugo(ne svojom voljom) nije prisutna u sredstvima javnog informisanja. Autorka sam dve zbirke pesama “Svedočenje duše” izdate 2013.godine i zbrike “Lutanja” 2015. Takodje još brojnih pesama na teme- Prava i osnaživanje i integraciju žena sa margine u društvu i eseja i osvrta na različite socijalne teme.”
J. Popović
Dvanaest godina radila sam kao profesorka srpskog jezika i književnosti. Majka sam jedne divne devojčice koja je najveći pokretač u borbi za egzistenciju i stvaranje na Kosovu gde živim.”
Mariji, koje više nema
Iz vidjenja sam te poznavala Marija,
mada,to sada i bitno nije,
mnogo je pitanja u mojoj glavi,
a malo odgovora, koje samo tvoja istina krije.
Žao mi je ,
iskreno saosećam sa tobom,
žao mi je zbog svega što si doživela
I iskreno mi je žao Marija što nisi preživela.
Možda, da si nekom rekla,
možda, da si potražila spas ,
možda,bi neko imao rešenje za tebe,
možda, da si nekom pustila glas…
Ti si sada na sigurnom mestu, bezbedna si,
Gospod je s tobom i pružiće ti utehu,
kao što na ovom svetu na žalost niko nije!
I o deci ti razmižljam Marija, da li su prisutna bila,
da li su gledali šta ti otac njihov radi
ili su skrivali poglede,
dok tebi pretpostavljam dusa ,,civil,,!
Bolje da nisu Marija,
da im ne ostane trauma,
ali pitam se šta će im iko reći kada pitaju :,,Gde nam je mama,,?!
Tebe je deci ,,uzeo,,,
svekrvi snahu,
sebi je sam presudio,
a nekome sestru i ćerku!
Ivana Živić
“Ja se zovem Ivana, prezivam Živić. Rođena sam 26.08.1983. godine u Pristini. Poreklom sam iz Gornje Gušterice,a trenutno živim u Gračanici.
Ja sam majka dvoje dece.Po zanimanju sam medicinska sestra,master psiholog i master učiteljica razredne nastave.”
Ivana Živić
“Uče nas da je porodica svetinja ,jeste, ali i naši zivoti jesu i naše zdravlje!”
Redakcija Ženskog infoa poziva sve žene, devojke, ali i ostale sugrađane da ukoliko su na ovaj način ili u drugom formatu, prozi ili slici predstavili emocije o ovoj strašnoj tragediji koja je zadesila Mariju, da budu slobodni i svoja dela sa fotografijom i biografijom pošalju na adresu zenskiinfo@gmail.com .
Nakon ubistva Marije Živković iz Donje Gušterice , NVO Pravo na pravo organizovala je protest ispred policijske stanice u Gračanici. Tom prilikom su pročitani, ali i predati zahtevi policiji i lokalnoj samoupravi.
Sa protesta „Za zdravu porodicu bez nasilja“ policijskoj stanici u Gračanici podneti su sledeći zahtevi:
Da se ozbiljnije i podrobnije pozabave slučajevima porodičnog nasilja.
Da organizuju i učestvuju na edukativnim sesijama u vezi sa ovom temu u cilju prevencije nasilja.
Da se više radi na zaštiti žena nakon prijave nasilja, posebno nakon što se nasilnik posle 24h ili 48h oslobodi iz pritvora. Neophodno je omogućiti policijsku zaštitu ženama nakon puštanja nasilnika, jer smo utvrdili da je najveći strah žena da prijave nasilje upravo leži u neizvesnosti :šta će isti uraditi nakon puštanja iz pritvora.
Da se svi policijski službenici žrtvama nasilja obraćaju sa dignitetom i uvažavajući dostojanstvo osobe jer pitanja: „da li si ga provocirala“ ili „zašto te je tukao“ ne smeju biti postavljana ženama – jer nasilje nema opravdanja.
Da se ukoliko je neophodno vrši edukcija policijskih službenika u vezi sa delovanjem u situacijama nasilja nad ženama, porodičnog nasilja.
Fotografije su preuzete sa Facebook stranice KIM Radija
Takođe, zahtevi sa protesta podneti su i Opštini Gračanica:
Mi ovde prisutne građanke i građani, nakon eskalacije porodičnog nasilja i nasilja nad ženama poslednjim slučajem ubistva naše sugrađanke zahtevamo od Opštine Gračanica:
DA PROGLASI DAN ŽALOSTI NA TERITORIJI OPŠTINE!
Da se ne samo deklarativno već i faktički uključi u sprečavanje nasilja nad ženama u našoj opštini. Što znači da direktno pomaže onim ženama koje su do sada prijavile nasilje i dobile sudske sporove tako što će JAVNO stati uz njih a onda im pružiti svaki vid pomoći koji je u domenu lokalne samouprave.
Da opštinske strukture istrajnije i podrobnije uključe u praćenje prijavljenih slučajeva nasilja nad ženama
Da Kancelarija za rodnu ravnopravnost pri opštini Gračanica radi ono što joj je propisano Zakonima a što se ne odnosi isključivo na „beleženje“ slučajeva nasilja već i faktičke pomoći žrtvama.
Zahtevamo da se što hitnije razmotri budžet ove Kancelarije kojim je nemoguće finansijski pomoći žene u njihovom daljem životu nakon prijave nasilja.
Da se opština uključe u rešavanje egzistencionalnih problema žena žrtava nasilja.
Da se radi na edukaciji stanovništva o prevenciji nasilja u porodici i nasilja uopšte.
Omogući ženama žrtvama nasilja besplatnu pravnu i psoihološku pomoć.
Razmotri članove opštinskog odbora za bezbednost i uključiti organizacije koje se bave pravima žena i rodnom ravnopravnošću.
Ovaj protest organizovala je NVO Pravo na pravo a prisustovalo je nekoliko desetina građanki i građana Gračanice.
I pored toga što su na protest pozvani bili i direktori obrazovnih ustanova, nijedan se od njih nije pojavio. Takođe, sem pojedinih direktorica odeljenja opštine, protestu nije prisustvovala gradonačelnica Ljiljana Šubarić, kao ni predsednik Privremenog organa opštine Priština Novak Živić. Među prisutnima bilo je radnica Doma zdravlja, ali ne i direktorke Mirjane Dimitrijević, a iako pozvan protestu se nije odazvao ni direktor KBC-a Bratislav Lazić, inače poslodavac ubijene Marije.
Iako se ovi funkcioneri ni direktori različitih ustanova nisu pojavili na samom protestu, iz NVO Pravo na pravo zahvaljuju svima onima koji su došli da pokažu da Marija nije zaboravljena, i da je neophodno uraditi sve što je moguće da se ovo više nikada ne ponovi.
NVO Pravo na pravo nastaviće da insistira da se zahtevi upućeni lokalnoj samoupravi i policiji ispune, što su naredni koraci u cilju povećanja bezbednosti žena, ali i ostvarivanja njihovog prava na dostojanstven život bez nasilja.
NVO Pravo na pravo obavestila je javnost da će sutra, 9. avgusta u 12 časova, na platou ispred policijske stanice biti održan protest “Za zdravu porodicu bez nasilja”.
“Ovim putem pozivamo sve naše sugrađanke i sugrađane koji su u mogućnosti da se pridruže protestu na kojem će biti pročitani zahtevi koje tražimo kako bi uticali na smanjenje broja slučajeva nasilja u porodici, posebno prema ženama. Na ovaj korak odlučili smo se zbog teškog ubistva naše sugrađanke i očiglednog femicida, ali i porasta broja slučajeva nasilja”, navodi se u saopštenju dostavljenom medijima i institucijama.
“Ovim putem pozivamo i sve predstavnike institucija, Privremenog organa kao i lokalne samouprave, ali i zdravstvenih i prosvetnih ustanova da svojim prisustvom jasno i otvoreno pokažu da osuđuju bilo kakav vid nasilja nad ženama, i dokažu da su spremni na saradnju zarad očuvanja zdrave porodice i društva”, zaključuje se u saopštenju koje potpisuje aktivistkinja za prava žena, Milica Stojanović Kostić.
Marija, žena, majka troje dece, zaposlena u Kliničko – bolničkom centru Priština-Gračanica, gušterčanka, gračaničanka, supruga. Tačka. Sve je to bila, ali koliko smo još znali o njoj?
Ko je bila Marija? Šta je volela? Da li je svaki dan strahovala za svoj život? Da li je svakodnevno bila maltretirana, tučena, ponižavana? Da li je doživljavala psihičko nasilje? I ono što je veoma bitno, da li su komšije, prijatelji, rodjaci znali da se to dešava? Da li su njene koleginice i kolege bile upućene? Na ta pitanja nikada nećemo znati tačan odgovor a i da znamo, sada je kasno!
Sramota me je što živim u opštini u kojoj nakon ubistva niko ne progovara. Što ćuti prva među nama koja bi trebalo da izađe i osudi ovo ubistvo i uradi sve što je moguće, kad već dosad nije. Ćuti poslodavac kao da nije vredna ni pomena, ćuti privremeni organ, ćute svi! Ama baš svi koji imaju odgovornost, koji su morali više da rade. A tim ćutanjem poručuju ženama:”bolje vam je da trpite i stradate nego da progovorite o nasilju, jer nas ne zanimate”!
A žene, obične žene, devojke, majke, savesni muškarci, oni su tu. Oni žele da protestujemo, žele da se podigne glas protiv nasilja, da se ovo ne zaboravi tako lako. Ali se i boje, posledica koje ovakav sistem i ovakvi ljudi na funkcijama mogu da proizvedu. Boje se žene da će nasilje kulminirati jer zvanično niko ne staje u njihovu odbranu, boje se jer se po kuloarima nasilnik pravda, kažu: “nije hteo, nije imao nameru, samo ju je odgurnuo”. I dalje vlada učenje da žena proizvodi nasilje, a ne da je nasilje i ubistvo čin koji sprovodi mentalno obolela osoba.
Upozoravali smo opštinu da se na dan borbe protiv nasilja nad ženama, žene ne šalju u banjska lečilišta jer kakva je ta poruka? Nisu nas slušali! Pozivali smo institucije da rade na sprečavanju nasilja, nije ih zanimalo.Zato je ovo pre svega odraz vaše nezainteresovanosti, nadmenosti i bezobrazluka,a Marija ona je daleko, tamo gde joj više ne možete ništa!
Ćuti Vlada Srbije, ministri i minstarke, ćuti i većina medija. Poručuju nam : Vaše pravo je da ne znate ništa!
Ove posledice nećete moći da sanirate, ovakve posledice nemaju lek, možete da pognute glave, tako osramoćeni svi vi “veliki” da se zatvorite u svoje nedostupne kancelarije i da čekate da primite još jednu platu i pobegnete glavom bez obzira. Ali zapamtite, od svoje savesti nemate gde.
Ovim tekstom želim da vam poručim par stvari:
NEĆEMO DOZVOLITI DA MARIJU ZABORAVE, ona će biti simbol naše dalje borbe za normalna i dostojansten život žena.
NASILJE NIJE PRIVATNA STVAR, prijavite nasilnike jer tako možete da sprečite najstrašnije ishode.
ORGANIZOVANO ĆEMO PODSETITI INSTITUCIJE NA NJIHOVE OBEVEZE.
ŽENSKI INFO 