Author: https://zenski.info/

Na Kosovu je u toku predizborna kampanja, za parlamentarne izbore koji će biti održani 9.februara. Na izborima učestvuje 25 stranaka od čega 6 srpskih. Međutim koliko se njih uopšte bavi problemima i pravima žena? A još važnije pitanje je prepoznaju li žene ovaj nedostatak, i da li same odlučuju o tome koga će zaokružiti na izborima, ili im to i dalje određuju muški članovi porodice, poslodavci ili neko treći? O ovom fenomenu razgovarali smo sa dve uspešne i ostvarene žene, novinarke Zoricom Vorgučić i Zanom Cimilji.

Zorica Vorgučić, novinarka iz Gračanice, mišljenja je da postoje žene koje su samostalne u odlučivanju čak i u ovakvom patrijarhalnom društvu. Veruje, kako kaže, da su svesne i da im je i više nego jasno gde i kako žive.

“Verujem da su svesne činjenice da je situacija teška, da im deca odlaze tražeći kvalitetnije obrazovanje u centralnoj Srbiji ili inostranstvu, da su svesne da ovde za mlade nema posla ako ne pripadate ili podržavate partiju koja taj posao može ili hoće da im omogući. Da su svesne da je dogorelo i da su potrebne neke promene. Verujem da postoji svest kod žena, kao i kod muškaraca, da su Srbima koji žive na Kosovu potrebni predstavnici u institucijama koji će se boriti za njihovo dostojanstvo, za normalniji život, da će podići glas kada žene tuku, nipodaštavaju, diskriminišu, da se bore za prava svih građana.”

Ne isključuje, ipak mogućnost da ima i drugačijih slučajeva.

“Nažalost, ima  onih žena koje slušaju svoje partnere i koji umesto njih odlučuju koga će one zaokružiti na biračkom mestu. I ne samo svoje muževe, nego i svoje poslodavce, prijatelje, rođake koji se bore za vlast, ne da bi tim ženama bilo bolje, nego da njima bude bolje”, naglašava Vorgučićeva.

Zana Cimilji, novinarka iz Prištine, takođe smatra da žene imaju slobodu i svest o tome za koga će glasati, ali ističe i da se situacija razlikuje u urbanim i ruralnim sredinama.

“U ruralnim sredinama postoji pritisak i uticaj od strane drugih članova porodice da se glasa za određenu stranku, zbog bliskosti ili interesa koji pojedini članovi porodica mogu imati sa određenom strankom. Tako da se odluka žene ne zasniva na sopstvenoj analizi ili volji, već je rezultat volje drugih. Takođe postoji i drugi aspekat, a to je kada su određene porodice tradicionalno vezane za jednu partiju, tako je i žena, koja se ne pita šta zapravo misli o tom kandidatu i stranci. Ovo je svakako povezano sa intelektualnim nivoom i nezavisnosti žena”, kaže Cimilji.

A da li se o problemima žena govori u predizbornoj kampanji na Kosovu?

“Skoro se sve stranke tokom predizborne kampanje bave pitanjem žena, tako da se oni sastaju sa ženama u preizbornoj kampanji, obećavaju da će one imati zasluženo mesto na svakom nivou donošenja odluka. Međutim, na njihovim listama dominiraju muškarci, uprkos starom obećanju da će na listama biti ravnopravno zastupljene. Stranke su svesne broja glasača, koji čine žene, odnosno oko milion žena ima pravo glasa, stoga u njihovim govorima čujemo obećanja, koja na kraju ostaju prazna“, kaže Cimilji.

Za razliku od albanskih, srpske partije i ne trude se da pridobiju ženske birače, te se pitanjima i konkretnim problemim žena i ne bave. Osim obavezne kvote učešća žena na listama, one su gotovo i nevidljive. Poruke srpskim političkih partija uglavnom idu u smeru opšte potrebe za ostvarivanjem prava zajednice. Žene ipak ni tim porukama gotovo uopšte i ne veruju, ističe Vorgučićeva.

“S obzirom da se bavim novinarstvom, često sam u kontaktu sa ženama na centralnom Kosovu ali i na severu, razgovaram sa njima, tražim da čujem njihovo mišljenje. U razgovoru sa ženama vidi se da su nezadovoljne stanjem u društvu, svesne su da je situacija loša u bolnicama, da nema uslova – lekova, opreme neophodne za lečenje. Ovih dana vidim dosta primedbi koje žene upućuju na račun vlasti u Srbiji koja izdvaja novčana sredstva za socijalno ugrožene, za one koji su na Birou za nezaposlene. Pitaju “ko ima parvo da dobije ta sredstva?”, da li se o tome odlučuje u odnosu na bliskost sa partijom ili čime već.. Prate i kampanju, ali sumnjaju u poruke koje čuju. Postoji ogromno nepoverenje prema političarima jer svih ovih godina nisu videle da su se predstavnici u institucijama borili za neki boljitak za celokupno srpsko stanovništvo na Kosovu. “

Ipak, Zoricu raduje činjenica “da su žene sve glasnije kada su njihova prava u pitanju”.

“Raduje to što se žene bune i prijavljuju nasilje, dobacivanja na ulici, da javno govore o tome, bez straha. Taj broj nije veliki ali se polako, čini mi se, oslobađaju. Takođe, raduje i činjenica da se neke žene koje znamo, srećemo na ulici, uključuju u politički život i da žele da se bore.”

Pravo glasa je simbol slobode i demokratije, nešto za šta su se žene vekovima borile. Novi Zeland prva je od danas postojećih država na svetu u kojoj su se žene izborile za pravo glasa, 19. septembra 1893. godine. Što se Balkana tiče tek nakon višedecenijske borbe, u avgustu 1945. na osnovu Zakona o biračkim spiskovima, žene su stekle pravo učešća na izborima te godine, a Ustavom Federativne Narodne Republike Jugoslavije, donetim januara 1946. žene su izjednačene sa muškarcima u svim oblastima državnog, privrednog i društveno-političkog života.

U nekim državama u svetu žene i dalje nemaju pravo glasa, zato je potrebno još više raditi na promociji slobode i ravnopravnosti.

Ovu priču završavamo Zoričinom porukom ženama:

“Svaka po svojoj savesti i bez pritisaka.”

Autorka teksta: Milica Stojanović Kostić

Sećate se kada je predsednik Srbije pompezno najavio da će Kosovo i Metohija postati “socijalna kategorija”, te “spasilački obezbedio” nekoliko mera pomoći “tim ubogim Srbima u enklavama”, koje će “država” dati narodu. Te deci dodatak 5000 dinara mesečno, te nezaposlenima na birou rada 20 000 mesečno. E pa vidite “državna pomoć” ne važi za one koji nisu deo SNS-a odnosno njene ispostave Srpske liste na Kosovu.

Pre par dana vozim se taksijem, pričam sa vozačem, volim da razgovaram sa njima uvek dobijem pravovremene i potpune informacije sa terena. Tako mi baš tog dana čovek reče da se neki “fantomski” spiskovi podobnih “biroovaca” prave u Dobrotinu kod nekog čoveka u prodavnici. Smejali bi se oboje ali nam se više plakalo.Reče mi i da je “Laplje selo završeno”, a za Gračanicu još ne zna. Javiće mi već neko. 

I tako razgovaramo o podeli “pomoći države” i odabranih 5000 biroovaca koji će imati prava na nju, dok prolazimo pored institucija koje je prethodnih dana pozatvarao ovaj “kosovski Vučić” što broji glasove na predizbornom skupu. 

Postavljam realno pitanje: ko i kako određuje ko može a ko ne može do državne pomoći. Rade li to državni organi u skladu sa zakonima, propisima, regulativama ili kao što to radi ovdašnja policija koja stavlja trake, pečatira vrata bez naloga tužilaštva. To vam je ona “doćiće ti brzo Kosovo u Beograd”, jer nepoštovanje slova na papiru u kosovskim institucijama je pokazatelj potpune nezrelosti sistema i demokratije. Od srpskih organa očekivala sam da su ozbiljniji u svom delovanju. 

Prema proverenim podacima do kojih sam uspela da dodjem u tri filijale ( koje su sada zatvorene) u Gračanici (Priština), Mitrovici i Gnjilanu registrovano je ukupno 19 387 lica i to : Priština 7599, Mitrovica 7869 i Gnjilane 3 919.  Od ovog broja spekuliše se da će svega 5000 ljudi dobiti obećanu pomoć.

Pitanje koje me mori je da li je moguće da više od 10 000 nezaposlenih nema partijsku knjižicu ili već ima socijalna davanja? Ili će ova pomoć otići bas suprotno onim partijskim koji najviše imaju? Da li je ova pomoć predvidjena baš u februaru zbog izbora i “kupovine uticajem”? Šta se sve krije iza ove šarade znaće se ako kojim slučajem narod malo pokaže zube te kaže dosta je ! 

Na sva ta pitanja u ovakvom trulom sistemu građani naravno neće dobiti odgovore, spiskove će napraviti lokalni funkcioneri u prodavnicama, birtijama, po zamračenim mesnim kancelarijama, sve pod velom tajni, dok se neko ne pohvali drugarima koji nisu na spisku, pa ovi iz revoltirani proslede informacije medijima. 

Ja svakoga dana i dalje očekujem da me zvanično Zavod obavesti o tome da li ispunjavam ili ne ispunjavam uslove i zašto u oba slučaja. Logično znam da se to neće dogoditi imajući u vidu sve što se dešava. Do tada, nemoj da bude da vam nisam rekla scenario. 

Iskreno se nadam da će institucije uputiti obaveštenje i zvanično objasniti ljudima ko “pije a ko šarcu daje” jer šta zna šarac šta znači propis, šarac uzima čak i ono što mu ne pripada. 

Autorski tekst: Milica Stojanović Kostić

Pre samo nekoliko dana imala sam sastanak sa vojnikinjama britanskog Kfora, pitale su me, između ostalog, i šta mislim o 16 dana aktivizma. Rekla sam da ne verujem u dane za bilo šta, a za to imam i dobre razloge. Recimo: sistem očekuje od žene da rađa, ali da se porodi, potpuno oporavi i fizički i psihički u tri dana, te da nakon toga bude apsolutno sposobna da se sama stara o detetu i sebi. 

Zašto ovo kažem? Ne ne mislim na porodiljsko odsustvo koje mame sleduje godinu dana, mislim na odsustvo onog ko bi trebalo da se stara o mami i bebi dok se mama oporavlja. Da, mislim na očeve.

U kosovskom sistemu za rodjenje deteta očeve sleduje, po važećem zakonu, svega 3 dana!

Hajde da prostom računicom zajedno dodjemo do zaključka. Znači, dan prvi : mama odlazi u porodilište. Ako ova porodica ima još dece, tata bi tada već morao da ostane kući sa njima. Ako uzmemo u obzir da se majka “prirodno” porodi istog dana ostaju nam još dva. Ipak mame se u bolnici zaržavaju najmanje tri dana, te sa onim jednim to dođe 4 dana, ako je sve u redu sa njom i bebom, dakle u najboljem slučaju. Ukoliko je u pitanju carski rez,onda je procedura najmanje 5 dana. Opet ponavljam, ovde ne govorimo o mogućim komlikacijama, koje nisu tako retke i nemoguće.

Dakle čak i u najboljem mogućem scenariju tata bi na posao morao da se vrati i pre nego mama dođe sa bebom iz bolnice. I da se razumemo, pustite priče o bližoj i daljoj rodbini, zakon porodicu prepoznaje kao roditelje i decu, ne babe, dede, tetke i ostale. Dakle, parteri se isključivo oslanjaju jedni na druge, kako je i praksa u životu, sve ostalo je pomoć koja može i ne mora da bude opcija.

Ako uzmemo u obzir i da se radi o prvom detetu, da li neko zaista misli da je za oporavak posle porođaja dovoljno 3 dana ?! 

Ovo sve govori u prilog činjenici da Zakon ne prepoznaje ozbiljnost porodjaja i procesa oporavka. Da poput patrijarhalnih i ponižavajućih priča koje kreću sa “kako su naše babe…” i sistemi su i dalje vođeni istom rečenicom koja sve više žena prinudjuje da se odluče da nikada i ne budu majke.

Zakoni i sistemi i takođe zaboravljaju da veliki broj žena i posle porođaja nažalost dolazi u situaciju da mora da se dogode dodatne intervencije u njihovom telu, te ponovo prolaze krooz strašne bolove i psihičke i emotivne traume. Sistem zaboravlja da je uloga oca, partnera u tim situacijama presudna po fizičko i mentalno zdravlje žene.

Ovakvi, duboko diskriminišući sistemi i zakoni ne dovode u pitanje stanje majke posle porodjaja, to ih i ne zanima, ne računa se, jer jedino kada otac ima prava da uzme odsustvo je ako majka umre ili je teško bolesna. Zamislite ovu strašnu rečenicu u zakonu. Dakle majka nema ni Zakonom priznato pravo da se oporavi od porođaja, što ako niste znali, nije odlazak u spa centar, već koliko lep toliko i rizičan čin kako za mamu tako i za bebu.

Ove teze koje iznosim dolaze od sve većeg broja lekara koji porodiljama savetuju mirovanje posle porodjaja, a istraživanja pokazuju da je za fizički oporavak potrebno i do 6 meseci, a psihički i emotivni i do godinu dana.  

U periodu oporavka i brige o detetu sve se češće govori o ulozi oca, što je apsolutno normalno, ipak i oni očevi koji žele da budu uključeni u ove kritične dane po majku i bebu, sistem, a preko poslodavaca ili poslodavkinja duboko diskriminiše. 

Šta su opcije?

Jedino što tata, partner može da uradi je da zatraži pravo koje ima a to je pravo na godišnji odmor, te da bar u prvom mesecu bude od pomoći svojoj supruzi i novorođenom detetu. Međutim, Zakon bi trebalo da reguliše ovu mogućnost kao obaveznu u slučaju kada druga ne postoji. Jer često očevi dodju u situaciju da i pored toga što poslodavcu ili poslodavkinji objasne zašto žele da uzmu odmor nailaze na negativan odgovor.

I u ovom slučaju kao i u prethodnim, uvek se više razočaram u žene na pozicijama, jer se uvek uzdam u žensku solidarnost, a ne ono “kako su naše babe, majke…” duboko patrijarhalno i primitivno tumačenje moranja a ne htenja.

E zato bilo kakav aktivizam koji kao dolazi od nekakvih institucija, koje bi mogle da unaprede stanje na terenu, da urade mnogo za dobrobit porodice i nataliteta, nije iskren i ne treba mu verovati.

Da se vratim na početak priče, mnogo mi je drago što je u britanskom Kforu neko želeo da čuje sve ono što žene danas trpe i kroz šta prolaze na Kosovu, nezavisno od toga kog su imena i prezimena. Zato žene nikada ne treba da trpe nepravdu koja im se nanosi od bilo koga, već da edukuju druge žene kako da se odupru potpuno pogrešnom vaspitanju i načinu odrastanja koje ih uči da kad ih nešto boli ili kada ih neko bije treba da ćute.

Autorksi tekst: Milica Stojanović Kostić

“Tata, izgubila sam. Ne umem to da procesuiram u svom i dalje jako mladom dečijem mozgu. Pomozi mi”.

Tata: Šamarčina!

Ovo nije proizvod dramaturgije, reč je o realnoj situaciji koja se dogodila na Tekvondo prvenstvu u Albaniji. Da ova priča ne bi skrenula tokom nacionalizma i daljih podela zadržavam pravo da me ne zanima kako se zovu i prezivaju akteri ove priče već samo ljudska briga i želja da se ovom stane na put.

Da, otac, trener tekvondo borkinje, devojčice koja je poražena na prvenstvu, da bi je kako je naveo za pojedine medije “smirio”, ošamario je jer je, kako dalje kaže ” bila jako isfrustrirana porazom”.

Ova priča nažalost previše mi je poznata, kao da je”deja vu” (već viđeno) bilo u pitanju, jer realno znam porodilje čije su ispovesti bile u tom smeru: ” Znate mnogo sam se uplašila na porođaju, pogubila sam sve koce, i onda me je lekar ili babica ošamario/la, pa su mi rekli da je to da me povrate u stanje normalne svesti”.

Takođe, priče kao što su one ispovesti žena koje je suprug nasilnik godinama zlostavljao “Znao je da mi udari šamar kada bi se svađali recimo oko njegovih postupaka, kako bi me smirio”.

Samo u patrijarhalnom konceptu, smirivanje je jednako batinanje.

E sada zamislite situacija, da se vratimo na priču o devojčici sa tekvondoa, da se ona nekada uda, i da ima problema sa mužem. I da je nakon svađe ošamari, da bi je smirio. Ona će to prihvatiti, iako može da se odbarni različitim tehnikama. Ali ne, ona će prateći model iz detinjstva, po kojem je onaj koji ju je najviše voleo šamarao da bi je smirivao, i sada to prihvatiti kao vrhunsku ljubav.

Ako se to i ne dogodi, imaće strašne posledice po mentalno zdravlje kada odraste pa će možda preći u agresiju, kojom će opravdavati svoje šamaranje drugih, kako bi ih “smirivala”.

Uloga oca i ovom slučaju i trenera, veoma je velika za devojčice u razvoju. On je obrazac po kojem sutra biramo svoje muške prijatelje, donosimo odluke, biramo životne saputnike, odgajamo svoju mušku decu. Šta mislite šta se desilo njoj koja je ovo doživela sada javno.

Moj je veliki strah šta se dešava iza zatvorenih vrata nekog kluba, njihovog doma. Šta na sve ovo kaže mama. Sme li uopšte da išta kaže.

Taj beskrupulozno-nasilnički gest u trenutku psihički i emotivno devastiranog deteta predstavlja pravi primer kako patrijarhat funkcioniše.

Još jedno se pitanje nameće u mojoj glavi, a to je zašto je devojčica njenih godina bila toliko isfrustrirana, da se bacala po podu, zbog poraza. Realno ona je vicešampionka. Koliki je pritisak na nju činjen da “mora” da pobedi, i ko je taj pritisak vršio?

To je već visok nivo očekivanja koji utiče na njen mentalni sklop.

Ali na kraju svega, ta “odlučnost” oca da javno kaže ovakav stav, to je ono što najviše plaši. Još više plaši možda to što će ga verovatno veći deo muške populacije podržati.

Moje nije da sudim, niti ovim tekstom to želim da radim, moje je da ne budem na strani mase koja će da ćuti, prećuti i okrene glavu od onoga što je “tuđa stvar”.

Ne, naša je stvar! Jer sve smo na kraju dana devojčice, devojke, žene, majke.

I znate šta, zagrljaj ima jači efekat od bilo čega na svetu.

Tata, razumi, šamari su za one koji me napadnu, ne za mene. Branite svoje devojčice nemojte ih navikavati na bol, strah, stres i pokornost!

Koštaće i njih a i vas!